НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

3. Генеалогија од Адама преко Сита до Ноја[1]

5: 1-21 Ово је књига људског рода. Кад у онај дан Бог створи Адама, по образу Божијем створи гa. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва човека Адам, кад беху створени. И поживе Адам двеста тридесет година, и роди сина по лику и образу своме, и даде му име Сит. А дани Адамови, које је поживео после Ситовогрођења, јесу седам стотина година, и рађао је синове и кћери. Тако поживе Адам cвeгa девет стотина и тридесет година, и умре. А Сит поживе две стотине и пет година и роди Еноса, а после рођења Еноса поживе Сит још седам стотина и седам година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест година, и умре. А Енос поживе сто и деведесет година и роди Каинана. А родивши Каинана поживе Енос седам стотина и петнаест година рађајући синове и кћери. Тако поживе Енос cвeгa девет стотина и пет година, и умре. А Каинан поживе стотину седамдесет година и роди Малелеила, и родивши Малелеила поживе Каинан седам стотина четрдесет Ходина, рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан cвeгa девет стотина и десет година, и умре. А Малелеило поживе сто шездесет и пет година и роди Јареда. А родивши Јареда поживе Малелеило још седам стотина тридесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило cвeгa осам стотина и деведесет пет година, и умре. А Јаред поживе сто шездесет две Године, и роди Еноха. А родивши Еноха поживе Јаред још осам стотина година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет две године, и умре. А Енох поживе сто шездесет и пет година, и роди Матусала.

У овом одломку налази се неколико питања за нас.
1. Сви рани патријарси живели су око девет стотина година, што је нешто фантастично за нас, који тешко да доживимо осамдесет или деведесет година, а што је случај са човечанством још од пре времена Псалмопојца Давида. Рационалистичка критика се овде поново налази у искушењу да „реинтерпретира“ текст. Међутим, Свети Оци прихватају га управо онако како је написано: у та времена, односно у првим вековима након Стварања, људи су се физички уистину много разликовали однас. У трећем поглављу расправљали смо донекле о климатским условима у свету пре потопа, када још није било дуге због свода од паре који је окруживао земљу, дајући умерену климу и прочишћавајући штетна зрачења (радијацију). Живот је тада био уистину другачији (као што смо рекли, тада се чак и Рај могао видети) и, уколико одбацимо своје предрасуде о грубим пећинским људима каменог доба, нема разлога да не прихватимо ову чињеницу.
2. Друго питање тиче се саме генеалогије: због чега је она толико значајна да би била забележена? Будући да еволуциона теорија захтева неколико стотина, па чак и хиљада година за историју човечанства,рационалистички критичари су приморани да реинтерпретирају генеалогију, тврдећи или да постоје „празнине“ од по неколико стотина година или да неки од патријараха уопште нису били стварни људи,него једноставно имена која означавају дуготрајне епохе. Ако је тако,онда овде уопште нема генеалогије.
Међутим, Свети Оци су једнодушни у тврдњи да ова листа имена јесте управо генеалогија и да није значајна само због тога што је сачувала појединости о раној историји људског рода него превасходно због тога што је то генеалогија Христова, Целокупна генеалогија Христова дата је у 3. глави Лукиног Еванђеља (прва глава Матејевог Еванђеља прати Христову генеалогију само од Авраама). Оци су врло брижљиви у усаглашавању привидних неподударности у именима како би се сачувала тачна генеалогија (на пример, свети Григорије Богослов у једној својој омилији на ову тему). Ми морамо да изаберемо: или да будемо уз Свето Писмо и Свете Оце или уз модерну рационалистичку критику која своје умовање заснива на претпоставкама (а не на чињеницама) модерне науке.
3. На основу година које су наведене у овом одломку (и у каснијим одломцима Књиге Постања) може се израчунати старост човечанства. Према бројевима који су дати у Септуагинти, сада је 7490. година од стварања Адама.[2] Јеврејски текст даје донекле другачије бројеве и према њему је човечанство млађе за неких хиљаду година. Оци се никад нису узнемиравали због ове разлике (блажени Августин објашњава то у Држави Божијој као ствар од другоразредног значаја)[3] али су без разлике прихватили и дубоку старост патријараха и приближну старост земље од четири или пет хиљада година пре рођења Христовог (односно, нешто преко 5.500 година према тексту Септуагинте).[4]
4. Почев од петог поглавља Књиге Стварања, пратимо историју онога што је већ било названо „изабрани народ“: људи посвећених Богу, који су преносили предање о истинском богослужењу и побожности, припреманих да се међу њима коначно роди обећани Месија (Помазаник). Према томе, мало се говори о Каиновим потомцима, јер они нису изабрани народ. Сетови потомци су, иако понекад искварени и уништавани, поштеђени због једног човека, Ноја, и његових синова.

5:22-24 А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој две стотине година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Енох свега три стотине шездесет пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој нестаде гa, јер гa узе Бог.

Свети апостол Павле сасвим одређено говори о Еноху: Вером Енох би узнесен да не види смрти, и више се не нађе, јер гa Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено даје угодио Богу (Јевр. 11,5).

Светоотачко предање је сасвим једнодушно у томе да ће се Енох, који је толико угодио Богу да није умро него је жив узнесен у Рај, вратити пред крај света заједно са пророком Илијом, који је такође жив узнесен на небеса, да ће заједно проповедати реч Божију, да ће у то време умрети мученичком смрћу и након три и по дана васкрснути (в.Отк.11).

5: 25-6:1 А Матусал поживе сто шездесет седам година и роди Ламеха. А родивши Ламеха поживе Матусал осам стотина и две године рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал cвeгa девет стотина шездесет девет година, и умре. А Ламех поживе сто осамдесет осам година и роди сина, и даде му име Ноје, говорећи: oвaj ће нас одморити од послова наших и од труда руку наших на земљи коју прокле Господ. И родивши Ноја поживе Ламех пет стотина шездесет пет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех cвeгa седам стотина педесет три године, и умре. А кад Ноју би пет стотина година он роди три сина, Сима, Хама и Јафета.

Ови стихови садрже генеалогију људског рода до Ноја, односно хронологију целог човечанства до потопа, који се догодио око две хиљаде година након Стварања света.
Дајући сину име Ноје Ламех је пророковао, јер то име значи „починак“, односно, у његово време доћи ће крај људским гресима – потоп.


НАПОМЕНЕ:

  1. Хронологија се у овом делу наводи према Септуагинти а не према Даничићевом преводу Старог Завета. (Прим. прев.)
  2. Било је то 1982. године, када је отац Серафим држао предавања током друге половине курса о Постању.
  3. В. Блажени Августин, О држави Божијој, 15; 13. На другом месту у Држави Божиjoj’, написаној од 413-426. г, блажени Августин пише: „Одбацимо претпоставке људи који не знају шта говоре када причају о природи и пореклу људског рода… Њих су преварили она веома лажљива сведочанства која износе тврдњу о старости од неколико хиљада година, иако рачунањем помоћу светих списа откривамо да још није прошло 6000 година (О држави Божијој, 12; 10). Августин у наставку каже да старогрчка хронологија „не преувеличава истински извештај о старости света који је дат у нашим сведочанствима (т. у Светом Писму) која су уистину света.“
  4. Најранији сачувани хришћански списи о старости света засновани на библијској хронологији припадају Теофилу (115-181. п. Х), шестом епископу Антиохије од апостолског доба, у његовом апологетском делу Автолику (Преникејски Оци, т. 2,с. 118-121) и Јулију Африканцу (200-245. п.Х.) у Пет књига о хронологији (Преникејски Оци, т. 6, с. 130-138). Оба текста следе хронологију Септуагинте, на основу које је израчунато да је свет до рођења Христовог био стар око 5.530 година.
    Уобичајено византијско рачунање, које такође полази од Септуагинте, датује стварање света у 5.508. годину пре Христа. Овај датум, који је претрпео мање исправке пре него што је у седмом веку био коначно прихваћен, послужио је као полазна тачка за календар Византијског царства и Источне цркве, познат под називом Царски константинопољски календар Стварања. Источна Црква је избегавала употребу хришћанског календара (тј. означавање година пре Христа – после Христа), будући да се о години Христовог рођења у Константинопољу расправљало све до 14. века (в. Е. Ј. Bickerman, Chronology of the Ancient World, c. 73; E. G. Richards, Mapping Time, c. 107: V. Grumel, La Chronologie, c. 62 и Jack Finegan, Handbook of Biblical Chronology, c. 108). Када је Русија од Византије примила православно хришћанство, наследила је и православни календар, заснован на календару Стварања. Стварање света коришћено је као основа за календар Руског царства све до времена западњачких реформи Петра Првог почетком 18. века (в. Nicholas Riasanovski, History of Russia, c. 244) и он све до данас служи као основа за православне календаре. Отац Серафим истиче да су и они „најтајинственији Оци, као свети Исаак Сиријски, без дилеме прихватали уобичајено схватање Цркве да је свет, мање – више, створен 5.500 година пре Христовог рођења.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *