Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

7. Научна страна питања

Од тог времена, првобитна идеја о објављивању брошуре о еволуционизму није се више оцу Серафиму чинила довољном. Сада су он и А. Ј. започели да планирају писање читаве књиге. Требало је да о. Серафим пише о светоотачком учењу о стварању и првом човеку, као и о философским изворима еволуционизма, док би А. Ј. писао о еволуцији као о “научној теорији” и о “хришћанској еволуцији”. “Требало је да наша студија”, писао је о. Серафим, “створи ‘потпуну’ слику, обећавајући да ће просветлити многе умове. Она је, сасвим извесно, просветлила мој сопствени ум, јер пре тога нисам детаљно размишљао о многим видовима тог питања.”
Посредством кореспонденције са др Каломиросом о. Серафим је схватио колико је важно да буде у току са научним расправама на тему еволуције. Др Каломирос се поносио што је у тим расправама био на вишем нивоу будући да су они били “западњаци” и самим тим “неправославни”. Међутим, као што је о. Серафим истакао:
“О питању еволуције не може се расправљати уколико неко не поседује основно разумевање научне стране тог питања (његових “научних доказа”), исто као и шире философије еволуције на којој је она заснована (Тејар де Шарден, итд)… При том не мислим да неко мора бити научник-специјалиста да би расправљао о научној страни тог питања – научна страна није и најважнија, а специјалисти се обично ту спотичу јер се сувише на њу усредсређују; међутим, уколико неко није свестан научне стране, неће бити у стању да разуме питање у пуном обиму. Човек, на пример, не може са сигурношћу да каже да ли је човек био на земљи неких седам или осам хиљада година раније (мање или више, рекли би Свети Оци) уколико је потпуно неупућен у принципе радиометријског рачунања, геолошких слојева итд. који “доказују” да је човек стар “милионе година”. Такво знање ни најмање није езотеријско – основни принципи радиометријског рачунања (довољни да покажу његове јаке и слабе стране) могли би се објаснити у једном релативно кратком чланку… То је само пример који показује да, уколико желимо да било где стигнемо у овом питању, морамо имати основну лаичку свест о научним доказима за и против еволуције. Ако је човек разложно објективан и не захтева да “по сваку цену” докаже своје мишљење, таква питања не би требало да подстакну острашћене расправе. Као основно начело, наравно, морамо претпоставити да научна истина (насупрот различитим мишљењима и предрасудама) не може бити у супротности са откривеном истином уколико и једну и другу правилно схватимо.”
Као што смо видели, током прве половине 20. века научници нису били склони да истражују еволуциони модел. Они су проверавали сваку хипотезу осим те једне, јер је на њој почивало све остало, читава њихова класификација података. Оних неколико научника, укључујући и оне веома важне, који су се усудили да поткопају ову догму, сматрани су “јеретицима” и стављени су на црну листу. Током 50-тих година, када је др Каломирос похађао школу, неверовање у еволуцију не само да је било застарело него је уистину било и анатемисано и зато је, као научник који је изучавао Свете Оце, покушавао да и древни Оци поверују у њу.
Након педесетих година, ситуација је почела да се мења. “Неми отпадници”, споменути на прослави Дарвинове стогодишњице, почели су да, један по један, излазе на површину. Угледни научници почели су да износе озбиљне сумње у погледу еволуције и овога пута било их је исувише да би се могли ућуткати. Нова достигнућа у “тешким наукама” као што су молекуларна биологија, ембриологија итд. стварала су научницима значајне тешкоће када би покушали да ускладе своја запажања са неодарвинистичким моделом. Појавиле су се научне књиге које су биле веома критичне према Дарвиновој теорији, као што су Импликације еволуције (1961) Џ. А. Керката, професора физиологије и биохемије на Универзитету у Саутхемптону (Енглеска), и Еволуција живих оршнизама (L’Evolution du vivani) (1973) Пјера П. Грасеа, једног од највећих живих светских биолога и некадашњег председника француске академије наука. Др. Грасе завршава своју књигу износећи ову погубну оптужницу против Дарвинове еволуције:
“Посредством употребе и злоупотребе скривених постулата, одважних и често неоснованих екстраполација, створена је псевдонаука. Она се укоренила у саму срж биологије и завела многе биологе и биохемичаре који су искрено веровали да је тачност основних појмова доказана, што овде није случај.”[1]
Упркос оваквим изјавама најистакнутијих научника, расправа о томе да ли је теорија еволуције псевдонаука углавном се одвијала иза зидина научног естаблишмента. Што се тиче америчке јавности, еволуција је током 70тих година још увек била необорива чињеница, као и током 50тих. И отац Серафим Роуз и др. Каломирос похађали су студије током 50тих година. Људи који су желели да знају шта се уистину догађа у свету науке морали су да се упознају са специјализованим књигама и часописима.
У својој искреној жељи да сазна шта модерна наука има да каже о еволуцији, о томе шта је уистину доказано а шта је само спекулација, о. Серафим је проучавао најважнију научну литературу, исто као и популарније обраде “доказа” за еволуцију и порекло човека. Он је такође разговарао и са научницима који су делали унутар владајућег естаблишмента и који су му говорили да многи еволуционисти признају да нема истинског доказа за то, али да то “има више смисла” или да је “алтернатива”, односно Божије стварање света, “незамислива”. За правог научника, установили су они, чиста теорија еволуције представља погодан начин класификовања и други, подједнако научни модел, био би исто тако прихватљив.
Иако није поседовао научне титуле, о. Серафим је кроз своје студије и личне контакте постао упућенији у текући статус теорије еволуције него др Каломирос. Уверавајући др. Каломироса да он није “против науке”, он му пише:
“Чини се да ви нисте свесни да се последњих година појавила огромна маса научне литературе која се веома критички односи према теорији еволуције и говори да је, уместо науци, треба препустити поезији и метафорама (проф. Констанс, професор ботанике са калифорнијског Беркли универзитета) или јој пак пориче сваку вредност.
Ако желите (иако је то сасвим бесмислено!), могао бих да наведем листу од стотина (ако не и хиљада) истакнутих научника који сада или уопште не верују у еволуцију или тврде да је то веома дискутабилна научна теорија.”
У својим студијама, о. Серафим је ценио рад научника креациониста, групе хришћана – протестаната који су, поред тога, били и професионални научници. Покрет за науку о постању катализован је у Америци након објављивања плодоносног уџбеника Библијски Потоп (Потоп према Књизи Постања), коју су 1960. године написали др Хенри Морис и др Џон Вајткомб (само годину дана након Дарвинове стогодишњице)[2]. Јачање овог покрета управо се подудара са појачаним изражавањем сумњи везаних за теорију еволуције унутар научног естаблишмента. Од самог његовог почетка, његова стратегија није била да нагласи колико је еволуција у супротности са Библијом него колико је у супротности са научним сазнањима. Његов почетни успех и утицај подстакао је еволуционисте да пређу у офанзиву, исмевајући креационисте и оптужујући их за религиозна предубеђења, при чему нису признавали своја сопствена религиозна предубеђења. Као што је писао др Хенри Морис:
“Одговор који је еволуциони естаблишмент упутио креационистима није био научног него емотивног карактера. А. С. L. U[3] покреће или прети да ће покренути судски процес кад год се у области школства разматра приступ и једном и другом обрасцу (постање / еволуција). Са либералних медија потекао је истински поток антикреационистичких тирада, исто као и из часописа и књига еволуционистичког /научног/ естаблишмента. Еволуционисти су јавно злуради у погледу најмањег наговештаја погрешног навода или погрешног тумачења у обилно документованој креационистичкој литератури, док су њихови сопствени текстови препуни навода отргнутих из контекста и флагрантних искривљавања креационистичких аргумената.”[4]
Према томе, у време раних 70-тих, када се о. Серафим бавио темељним изучавањем ове теме, креационистички покрет је пред јавним мнењем био извргнут руглу. И сам отац Серафим је у почетку био донекле сумњичав у погледу овог покрета, не због тога што је на њега утицало јавно мнење (у које апсолутно није имао поверења) него зато што је сматрао да се покрет заснива на протестантском, рационалистичком и “здраворазумском” тумачењу Светог Писма а не на божански откривеном тумачењу православних Светих Отаца. Међутим, када је стварно проучио књиге водећих научника – креациониста, посебно Библијски Потоп и Научни креационизам које је написао др Хенри Морис, био је импресиониран њиховим брижљивим истраживањем и трезвеним, дубокомисленим излагањем. “Њихово излагање ‘обрасца Постања”‘, писао је он, “представља приступ који обећава објективније сагледавање целокупног питања.”
Отац Серафим се научном креационизму није обраћао зато да би разрешио богословска и философска питања (за таква питања он се, наравно, обраћао Светим Оцима, као и традиционално православним философима као што су Иван В. Кирејевски, епископ Игњатије Брјанчанинов и Константин Леонтијев). Боље речено, он је дело научника креациониста користио искључиво зато да би се изборио са питањима која је подстакла модерна наука и да би поткрепио учења која је већ пронашао у светоотачком богословљу. Иако је овим научницима уистину недостајало светоотачко разумевање човекове природе и првоствореног света (као и целокупно светоотачко тумачење Постања), њихове књиге износиле су чињенице које су указивале на непроменљивост животињских “врста”, на општи Потоп и на временски (релативно) блиско Стварање – све што је о. Серафим нашао као недвосмислено утврђено у списима Светих Отаца. Према томе, ови протестантски научници су на много начина послужили као активни браниоци светоотачког православља, иако им то није била намера.
Поштовање оца Серафима према овој одважној групи научника само се увећало када је ступио у контакт са Институтом за истраживање Постања, смештеном у његовом родном граду, Сан Дијегу. Претплатио се на њихов часопис Дела и чињенице (Acts and Facts) и често је са манастирском сабраћом дискутовао о занимљивим новим чланцима. Често је своју сабраћу, православне хришћане, упућивао на бројне књиге које је објавио овај Институт, почев од уводног дела Научни креационизам (Scientific Creationism).


НАПОМЕНЕ:

[1] Из енглеског превода књиге Пјера Грасеа “Еволуција живих организама”, с. 202
[2] Године 1932. сличан покрет појавио се и у Енглеској, назвавши се Покретом протеста против еволуције. Његов први покретач био је биолог Даглас Дјуар. Настављајући свој рад све до данас, сада је познат под називом Покрет за науку о Постању.
[3] American Civil Liberties Union (Америчка унија грађанских слобода) (прим. прев.)
[4] Henry М. Morris: Scientific Creationism, друго издање, 1985, с. xiv

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.