Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА

3. “Докази” еволуције

Осврнимо се сада на такозване доказе еволуције да бисмо схватили о чему се ради. Ми нећемо покушавати да их оспоримо, али ћемо покушати да сагледамо каквоту доказа који се користе, као и оно што изгледа толико уверљиво за људе који верују у еволуцију.
1. Постоји стандардни уџбеник зоологије који је почео да се користи пре двадесет година. То је Општа зоологија {General Zoology) Трејсија И. Сторера, која набраја ове доказе. Први доказ који је наведен у књизи назван је “компаративна морфологија”, односно поређење телесне грађе. Човек има руке, птица има крила, риба има пераја – књига поседује врло уверљиве дијаграме који чине да све то изгледа веома слично. Птице имају канџе а ми имамо прсте и књига показује на који се начин једно може развити у друго[1]. Показано је да сва жива бића имају врло сличну грађу, док су различите грађе прилагођене у складу с различитим родовима и генима. То, наравно, није доказ. Међутим, то је врло логично за некога ко верује у еволуцију.
С друге стране, научници креационисти кажу да, уколико верујете да је Бог створио свемир, онда верујете и да је Он морао имати неки основни, разрађени план стварања. Према томе, све врсте живих бића морају имати неке основне (базичне) сличности. Уколико верујете да је Бог створио сва жива бића, ови дијаграми ће вас свакако уверити да их је Бог створио према одређеном плану. Ако верујете да је једно биће еволуирало у друго, погледаћете ове исте дијаграме и рећи: да, једно биће је еволуирало у друго. У томе, међутим, нема доказа ни у корист ни против еволуције. У суштини, људи прихватају еволуцију на некој другој основи а онда разгледају овакве дијаграме, да би их затим дијаграми још више уверили у њу.
2. Као друго, постоји и “‘компаративна физиологија”. Књига Општа зоологија тврди: “Ткива и течности организама показују много базичних сличности по својим хемијским и физиолошким својствима која се могу упоредити с морфолошким цртама”[2]. На пример,
“из хемоглобина у крви кичмењака могу се добити кристали оксихемоглобина; њихова кристаласта структура… може се упоредити с класификацијом кичмењака заснованој на телесној грађи. Она је различита за сваку врсту, али сви припадници једног рода имају неке заједничке карактеристике. Поред тога, она код свих птица показује извесне сличности али се разликује од кристала који се добијају из крви сисара или рептила (гмизаваца)[3].
Овде можемо да кажемо оно исто што смо рекли и о морфологији. Ако верујете у стварање, рећи ћете да је Бог створио слична жива бића са сличном крвљу, и неће бити проблема. Ако пак верујете у еволуцију, рећи ћете да је једно биће еволуирало у друго.
Систем датовања замишљен је на основу таложења у крви. Научници су увидели да су таложења слична у свим врстама, да имају нешто заједничко у сваком роду и да су потпуно особена у различитим родовима: код птица и код мајмуна, на пример. На основу тога извршили су извесне прорачуне и утврдили колико су година та различита жива бића удаљена једно од другог на еволуционој скали. Као што се обично дешава, њихови прорачуни искључују све остало. Ако они буду прихваћени, остали системи датовања мораће да се мењају. Међутим, овај систем је још увек споран. Он у суштини ништа не доказује, јер га можете прихватити и као потврду еволуције и као потврду Божијег стварања.
3. Постоји и трећи аргумент, назван “компаративна ембриологија”. Уџбеници као Општа зоологија обично садрже слике које приказују ембрионе рибе, даждевњака, корњаче, пилета, свиње, човека итд, показујући да су сви они међусобно веома слични и говорећи да се постепено другачије развијају. Ту можете да видите да човеков ембрион има такозване “шкржне прорезе”. Према томе, претпоставља се да је то успомена на претка[4]. Ернст Хекел у својој “теорији рекапитулације” и “биогенетском закону” тврди да “индивидуални организам у свом развоју (онтогенеза) тежи да рекапитулира фазе кроз које су прошли његови преци (филогенеза).”[5] Еволуционисти данас више не прихватају ову теорију. Научници су открили да “шкржни прорези” уопште нису шкржни прорези него припрема за оно што ће се развити у врат људског бића. Тај доказ је, дакле, поуздано оборен. Они су поново искористили аргумент да сличност значи и доказ, што у ствари није случај.
4. Други доказ, који су некада користили снажније него данас јесу тзв. “бескорисни (закржљали, рудиментарни) органи”. Еволуционисти су прогласили да постоје извесни органи, као што је човеково слепо црево, за које се чини да сада немају никакву функцију и који су се задржали из претходне етапе еволуције, када је мајмун или неки други човеков предак користио те органе. Међутим, све више се открива да ти “бескорисни (закржљали, рудиментарни)” органи имају извесну употребу. Откривено је, на пример, да слепо црево врши функцију жлезде, тако да и овај аргумент губи тежину[6]. То што ми не знамо шта је функција одређеног органа још увек не значи да је заостао из неког нижег облика живота.
5. Постоје затим и аргументи преузети из палеонтологије, на основу проучавања фосила. Разуме се да је први привидно уверљиви доказ постојање геолошких слојева као што је Велики кањон, где можете давидите све врсте слојева. Уколико се ниже спуштате, утолико се чини да наилазите на примитивније облике живих бића. Научници датују ове слојеве према врсти живих бића која су у њима откривена.
Научници су ове слојеве открили током 19. века, а затим су одредили који су од њих старији а који млађи[7]. Међутим, целокупан систем датовања је прилично циркуларан. Будући да су ти слојеви, према еволуционом моделу[8], често “окренути наглавце”, научници морају да изврше извесне исправке. Као што је Птоломејев систем захтевао извесне исправке (епицикли се морају замислити, јер се планете не крећу око земље униформно), на исти начин и еволуционисти морају да уносе исправке кад открију да су слојеви “окренути наглавце” у односу на еволуциону теорију. Они морају да их датују на основу фосила који су у њима откривени. Међутим, како знају да се фосили у њима налазе у правилном поретку? Они то знају захваљујући томе што су на неком другом месту фосили били у “правилном поретку”, сагласном еволуционом моделу, и на основу тога створили су систем. Ако то темељније размотрите, видећете да је то циркуларно (кружно) закључивање. Човек мора да верује да то уистину одговара стварности.
У томе постоји један број недостатака. Као прво, жива бића се у сваком слоју појављују потпуно изненадно, без прелазних типова који би довели до њих. Поред тога, како се истраживање наставља, откривају животиње у оним слојевима за које нису претпостављали да би их тамо могли пронаћи. На пример, сада у прекамбријском слоју налазе жива бића слична лигњама (каламарима) (tribrachidia) и све врсте сложених животиња које не би требало да се тамо налазе јер су наводно еволуирале тек милионима година касније. На тај начин, морате или променити своју идеју о еволуцији таквих бића или рећи да су она била изузеци.
Уопштено говорећи, не постоји доказ да су ти слојеви настајали милионима година[9]. Креационисти који говоре о Нојевом Потопу кажу да је подједнако убедљива и тврдња да је потоп изазвао исте такве последице. Једноставније морске животиње које живе на морском дну требало би да најпре буду закопане и да за њима следе рибе и организми који живе ближе океанској површини. Развијеније животиње, укључујући и човека, требало би да се крећу ка уздигнутијим деловима тла, покушавајући да избегну Потоп. Требало би да се нађе и нешто човекових остатака, јер би човек, у намери да утекне, покушао да се укрца на брод или на нешто слично[10].
Осим тога, постоје неки посебни услови који су неопходни да би се фосили уопште очували. Неко живо биће мора бити изненада закопано у одређену врсту блата која му омогућује да буде сачувано[11].
Целокупна идеја о постепености овог феномена све више и више бива доведена у питање. Сада постоји доказ да нафта, угаљ и сличне ствари могу настати у врло кратком временском периоду – за свега неколико дана или седмица[12]. Стварање фосила, са своје стране, много више говори у корист катастрофе.
У области палеонтологије, најважнији аргумент против еволуционизма је чињеница да би се тешко могло рећи да је некад пронађено било шта што би се могло именовати као прелазна врста. У суштини, Дарвин је много бринуо због тога. Он пише:
“Број прелазних врста које су некада постојале уистину мора бити огроман. Због чега онда свака геолошка формација и сваки слој нису препуни таквих прелазних карика? Геологија сигурно није открила ниједан тако прецизно степенован органски ланац. То је можда најочигледнији и најозбиљнији приговор који би се могао наметнути овој теорији. Верујем да се објашњење налази у крајњој несавршености геолошких остатака.”[13]
Данашњи научници тврде да постоји изузетно обиље фосилних остатака: познато нам је више фосилних врста него оних живих. И поред тога, није пронађено више од неколицине оних које би на неки начин могле бити протумачене као прелазне врсте. Они ће вам говорити о птеродактилу, крилатом рептилу (гмизавцу) и рећи да је тај рептил постао птица. Међутим, зашто се једноставно не би могло рећи да је то крилати рептил?[14]
Постоје извесни фосили које називају “фосилима показатељима”. Када се ти фосили виде у извесним слојевима, установљује се да тај слој не може бити ни старији ни млађи од одређеног датума јер се претпоставља да је та животиња изумрла у том периоду. Проналазе рибу[15] која плива у океану, иако су претпостављали да је изумрла пре седамдесет милиона година[16]. Будући да је сматрана за “фосила – показатеља”, то је поништило читаву ствар: датовање тог слоја које је извршено на основу изумрле рибе не може се више сматрати тачним[17].
Због чега су неке врсте еволуирале док друге остају исте какве су и биле? Постоје многе врсте које су пронађене у “древним” слојевима и оне су истоветне са врстама које и данас живе. Еволуционисти долазе на идеју да су неке врсте “искварене” и да се из неког разлога никуда не крећу, док су друге врсте прогресивније, јер имају енергије за напредак. Међутим, то је вера а не доказ. Фосилне врсте које су се сачувале међусобно се исто онолико разликују колико и живе врсте.
6. Постоје затим и “очигледни” родни докази за еволуцију. У већини уџбеника о еволуцији постоје извештачени прикази који прате трагове у еволуцији коња и слонова. Ови прикази укључују велику меру субјективности, као у случајевима када уметници приказују неандерталца који је погрбљен, како би што више подсећао на мајмуна. То није научни доказ него машта заснована на филососрским идејама. Међу фосилним остацима постоји много сведочанстава која су или против еволуције или показују да на овај или онај начин докази не постоје. Постоје, међутим, многе ствари које су вредне помена и које се не могу објаснити еволуцијом.
Неколицина “јасних” линија порекла – коња, свиње итд – укључује или варијације у оквирима једног типа (као што су, очигледно, различите величине коња) или се пак (кад су очигледно укључене различите врсте живих бића) само претпоставља да је једно живо биће повезано с другим непосредним пореклом[18]. Ако је еволуција тачна, те линије порекла би могле бити вероватне, али оне ни на који начин не чине доказ за еволуцију.
7. Последњи такозвани доказ еволуције су мутације. У суштини, озбиљан научник ће вам рећи да све остало нису истински докази и да је једини доказ мутација.
Постоје неки еволуционисти, као што је Теодосије Добжањски који каже: “Ја сам доказао еволуцију зато што сам у лабораторији створио нове врсте”. Након што се тридесет година бавите воћним мушицама које се врло брзо размножавају, за неколико деценија можете добити генерацијски еквивалент за неколико стотина хиљада година људског живота. Добжањски је експериментисао тако што је зрачио воћне мушице и најзад иступио са две које су се промениле и које се више нису укрштале с другом врстом воћних мушица. То је његова дефиниција врста – да се више не укрштају. Услед тога, он је изјавио: “Еволуирао сам нове врсте!”
Као прво, то је учињено у крајње неприродним условима и помоћу зрачења. Да бисте ово оправдали, морате иступити с новом теоријом о радиоактивним таласима. Као друго, то је још увек воћна мушица. То је још увек воћна мушица и у основи се не разликује од било које друге воћне муве. Једноставно, то је само још једна варијација. На тај начин, он у суштини ништа није доказао[19].
Осим тога, мутације су у 99 % случајева штетне. Сви експерименти, укључујући и оне које су еволуционисти деценијама спроводили, потврдили су се као неуспешни у испољавању било каквог истинског претварања бића једне врсте у друго, чак и у случају најпримитивнијих врста које се репродукују сваких десет дана. Ако ништа друго, сведочанства из те сфере говоре у корист “постојаности” врста[20].
На крају, морамо да кажемо да не постоји убедљив научни доказ за еволуцију; исто тако, не постоји ни убедљив научни доказ против еволуције: иако се на основу постојећих сведочанстава то не чини сасвим логично или вероватно, ипак не постоји доказ да након милијарди или билиона година од амебе не би могао постати мајмун. Ко то зна? Ако за тренутак не размишљате о ономе што кажу Свети Оци, могли бисте помислити да је то можда и истина, посебно ако постоји Бог. Ако мислите да се то “случајно” догодило нећете моћи да наведете ниједан аргумент за то[21]. Уверење да се то догодило случајно захтева много више вере него веровање у Бога. У сваком случају, сведочанства која смо управо испитали имаће за вас смисла сагласно вашој философији. Креационистичка философија захтева мање проверавање доказа, тако да је у већој мери сагласна с поједностављеним претпоставкама модерне науке.
8. Постоји још нешто што је коришћено као једна врста “доказа еволуције”, а то је радиометријско датовање: угљеник, калијумаргон, распадање уранијума[22], итд. Сви ови методи откривени су у овом веку, а неки од њих тек недавно. Еволуционисти кажу да ови системи доказују да је свет веома стар. У једном уџбенику се каже да су они довели до револуције у датовању, јер смо раније имали само релативне представе о старости, док су сад те представе апсолутне. Тако се нека стена може тестирати помоћу система калијумаргона, да би се затим иступило с идејом да је стена стара две милијарде година. Ови системи дозвољавају да се погреши највише за десет процената.
Реч је о томе да су научници на основу претпоставки “знали” да је земља веома стара и много пре развијања ових система. Од самих својих почетака, системи датовања били су засновани на недоказаним униформистичким претпоставкама Чарлса Лајела да је свет стар милионима ако не и милијардама година. Као што Вилијем Н. Бери пише у својој књизи Пораст преисторијске временске скале:
“еволуција је на тај начин сама основа геолошке временске скале, иако је сама скала била створена и пре него што су Дарвин и Валас представили научном свету свој систем природног одабирања.”[23]
Све зависи од ваше философије. Радиометријски систем датовања “делује” једино уколико вu већ знате да је свет “стар милионима година”[24]. Према томе, они не представљају истинску револуцију у датовању: они се једноставно уклапају у већ прихваћено гледиште. Уколико би тај нови систем датовања рекао да је свет, уместо три милијарде, стар само пет хиљада година, научници га не би прихватили тако лако[25].
Геолошка колона и приближна старост свих фосилних слојева били су такође разрађени сагласно еволуционој теорији, много пре него што се уопште и чуло за радиометријско датовање[26]. Било која објективна научна књига посвећена овој теми рећи ће вам да је прихватање теорије еволуције једини начин на који можете дати апсолутни број година различитим слојевима.
“Фосили-показатељи” (“Index fossils”) користе се као крајњи индикатори старости неког слоја, док је старост “фосила-показатеља” заснована на еволуционим претпоставкама о њима[27]. Као што тврди The American Journal of Science,“једина хронометријска скала која се може применити у геолошкој историји за стратиграфску класификацију и тачно датовање геолошких збивања установљена је на основу фосила. Захваљујући иреверзибилности еволуције, они пружају недвосмислену временску скалу за одређења релативне старости и узајамне везе стена широм света.[28],[29]
Према томе, то је само још један кружни аргумент. Теорија еволуције није доказана “милионима година”, јер се милиони година ослањају на теорију еволуције. Ако еволуција није истинита, нема потребе ни за милионима година.
Пишући у American Journal of Science (Јан. 1976, c. 53) J. E. О’Рурки тврди: “Интелигентан нестручњак је дуго сумњао у кружно закључивање приликом употребе стена да би се датовали фосили и фосила да би се датовале стене. Геолози се никада нису потрудили да дају добар одговор, осећајући да објашњење није вредно труда све док такав поступак даје резултате. Сматра се да је то безосећајни прагматизам”. (Изд.)
Као друго, постоје извесне основне претпоставке које радиометријски систем датовања мора испунити. Системи који следе брзину распадања радиоактивних минерала на “саставне” компоненте захтевају: 1) да постоји апсолутна униформност, односно да је брзина распадања увек била иста током читавог периода док је процес трајао, 2) да није било контаминације (загађивања) из спољашњих извора – при чему признају да се то догађа, 3) да је ствар која се датује била изолована и негде закопана, тако да је споља нису дотицале органске материје и, најзад, 4) да на првом месту није била ниједна од споредних (“кћеринских” – “daughter”) компоненти него главна (“родитељска” – “parent”) компонента. Све су то само претпоставке и оне нису доказане.
Еволуциониста Вилијам Н. Бери пише о недоказаним униформистичким покушајима на које се ослањају систем радиометријског датовања и уистину сви видови еволуционе геологије и палеонтологије:
“Сви феномени који се везују за прошлу историју земље зависе од принципа униформности у природним процесима током времена за њихову интерпретацију. Све, почев од интерпретираних шкољки које су сачуване у стенама као остаци некада живих организама па до установљења протицања времена коришћењем брзине распадања непостојаних изотопа као што су калијум 40 или угљеник 14 зависи од овог принципа. На пример, метод угљеника 14 зависи од овог принципа израженог у претпоставци да је космичка радијација током последњих 35.000 година (временски период за који је овај метод најделотворнији) имала исти интензитет и да је време распадања угљеника 14 увек било исто какво је и сада. Очигледно је да без принципа униформности у природним процесима временска одређења заснована на распадању угљеника 14 не би могла бити ни разматрана.”[30]
Многи људи, међу којима су и неки нееволуционисти, дозволиће да је угљеник 14 најпоузданији од свих система датовања, па чак и научници – креационисти допуштају да је он прилично поуздан кад је у питању период од протеклих 3.000 година, “иако са значајном зебњом и неизвесношћу”. Овај метод је тестиран на неким налазима чија је старост била позната и показало се да није далеко од истине. Међутим, кад је у питању старост од 2000-3000 година, он постаје крајње непоуздан. Чак и они, који су присталице овог система допуштају да, будући да је период полураспада (half life) угљеника 14 – 5.600 година, он не може бити поуздан у случају старости од 25.000-30.000 година. Што се тиче осталих метода, односно калијум – аргона и распадања уранијума, њихов период полураспада износи 1.3, односно 4.5 милијарде година. Према томе, кад говоре о доказивању старости стена, они користе ове методе.
Систем угљеника 14 користи се само за органске материје, док се калијум – аргон и уранијум користе за стене. Оно што је претходно речено, може се применити и у овом случају: морала је постојати униформност током милијарди година, без загађења из спољашње средине. Што се тиче метода калијум – аргона, морате претпоставити да је он у почетку у целини био калијум 40 пре него што се распао на аргон 40, и све те ствари морате прихватити вером. Уколико покушате да измерите нешто из недавне прошлости, на пример нешто од пре милион година и при том користите ове методе, онда је то слично као да милиметар покушавате да измерите штапом од једног километра. Постоје бројни случајеви кад су ови системи примењени на новије стене и кад су показали старост од неколико милиона или милијарди година. Према томе, читава ствар је веома непоуздана. Она најпре захтева да су постојале те милијарде година.
Постоје и други врсте тестова који су коришћени у различитим временима као што је, на пример, брзина којом се натријум и разне хемикалије ослобађају у океану. Ви мерите количину елемената који сада постоје у океану, мерите колико их приближно сваке године оде у море и одатле излазите са претпоставком колико је стар океан; при том је сасвим вероватно да је океан стар колико и свет. То су учинили са натријумом и израчунали да је свет стар 100 милиона година. Међутим, испоставило се да, зависно од тога који елемент користите, добијате различите резултате: олово даје старост од 2000 година, нешто друго старост од 8000 или од 100 година, док неки елементи показују старост од 50.000 година. Ту апсолутно не постоји униформност.
Постоје и други тестови. На пример, извршен је тест заснован на брзини којом хелијум 4 продире у атмосферу кроз сунчеву корону. Овај тест је показао да је земљина атмосфера стара свега неколико хиљада година.[31]
Према томе, сви ови тестови су веома несигурни. Неки од њих посебно су непоуздани у погледу тврдње да је свет нешто што је старо 5 милиона година.
Кад дођете до те тачке, све зависи од онога у шта верујете. Неки научници мисле да је земља веома стара зато што је еволуција незамислива уколико није тако. Уколико верујете у еволуцију, и ви морате веровати да је земља веома стара, јер је очигледно да еволуција не би могла да дејствује на краћој временској скали. Међутим, што се тиче научних доказа, не постоји нити онај да је стара 5 милиона нити онај да је стара 7.500 година. Могло би да буде и једно и друго, и све зависи од претпоставки од којих полазите.


НАПОМЕНЕ:

[1] У илустрацији на стр. 215 Опште зоологије “хипотетични посредник” (поменут као такав у наслову) приказан је између рибљих пераја и кракова водоземаца (амфибија). Другим речима, у недостатку прелазних врста, писац је измислио једну такву врсту! (Изд.)
[2] Тrасу I. Storer, General Zoology, с. 216.
[3] Исто
[4] Другим речима, то је доказ да је човек еволуирао од водене животиње са шкргама. (Изд.)
[5] Исто, с. 220
[6] Практично, током последњих година доказано је да сви тзв. “бескорисни (рудиментарни, закржљали) органи”, посебно они у човеку, имају одређену функцију и да, према томе, уопште нису бескорисни. У једном периоду, еволуционисти су изјављивали да у човеку постоји око 180 “бескорисних (рудиментарних) органа”, док то сада практично не изјављују више ни за један орган. Неки од тих органа били су тироидна жлезда, тимус (грудна жлезда), репни пршљен, пинеална жлезда, мишићи уха, крајници и слепо црево. За све ове органе сада се зна да имају корисне и често есенцијалне (суштинске) функције” (Хенри Морис, Научни креационизам, с. 76). За исцрпну обраду ове теме в. књигу “Бескорисни (рудиментарни) органи су потпуно функционални” (“Vestigial organs” are Fully Functional др. Џерија Бергмана и др. Џорџа Хоува. (Изд).
[7] Шема “геолошких колона” коју су замислили еволуционисти (уз датовање сваког слоја) не може се наћи нигде у природи као комплетан низ седимената уобичајене густине. “То је имагинарна структура која је синтетизована на основу поређења једног слоја стена у једном делу света са сличним слојем на другом крају света.” В. Ричард Милтон, Рушење дарвинистичких митова (Shattering The Myths of Darwinism), c. 3, 7. (Изд.)
[8] Енциклопедија Британика (11. издање) признаје да су у неким пољима сви слојеви дословно “постављени наглавце” (односно да су примитивнија жива бића нађена у вишим нивоима него она која су “више еволуирала”).
[9] Униформистичка претпоставка да су слојеви постепено настајали током милиона година није потврђена доказима. Модерни геолошки процеси показују да данас нигде не постоје стене које су се формирале као оне у постојећим слојевима. То указује да слојеви имају порекло у катастрофи. В. Ричард Милтон, Рушење дарвинистичких митова, с. 72-79 и Хенри Морис, Научни креационизам, с. 101-111. (Изд.)
[10] Др Хенри Морис у наставку каже: “Иако би се овај поредак уопштено могао очекивати, открило се да постоји много изузетака, узимајући у обзир и недостатке и преметања (инверзије) и чињеница је да би се могао очекивати с тачке гледишта Потопа, али да би тешко могао одговарати приликом разматрања еволуције и униформизма.
Др Дејвид М. Рауп, кустос за геологију у Чикашком завичајном музеју природне историје (у којем је смештена највећа збирка фосила на свету), темељно је изучавао те фосилне остатке и дошао до следећег закључка: “Након Дарвиновог времена, његове присталице су се надале да ће открити очекиване прогресије. Уопштено говорећи, оне нису откривене. Међутим, како оптимизам тешко умире, неке од тих чистих маштарија поткрале су се чак и уџбеницима.”
Др Рауп се сматра за највећег живог палеонтолога на свету. Он је еволуциониста, али сматра да на фосилне остатке можете применити ону теорију која вам се допадне. Он каже да су се фосили исто тако могли таложити стохастички (случајно) колико и по неком поретку (Дејвид Рауп, Модели вероватноће у еволуционој палеобиологији, American Scientist, јан.феб. 1977, с. 57). Он чак износи и ироничне закључке везане за креационисте: “Једна од иронија расправе ‘еволуција или креација’ садржи се у томе да су креационисти прихватили погрешно становиште да фосилни остаци показују детаљну и правилну прогресију и они су у великој мери прилагодили ове ‘чињенице’ својој геологији Потопа” (Дејвид Рауп, Еволуција и фосилни остаци, Science, 17. јул 1981, с. 289.
“Другим речима”, пише Хенри Морис, “Рауп каже да геолози који заговарају теорију Потопа немају потребе да се труде да примене модел Потопа на распоред фосила, јер не постоји никакав ‘распоред’ који би се могао прилагодити.” (Библијска основа модерне науке – Biblical Basis for Modern Science, c. 363) (Изд)
[11] Tj. које ће спречити распадање изазвано бактеријама или онемогућити да га шчепају грабљивице. Осим тога, тај слој се мора налазити на значајној дубини, како би се спречило да природни процеси униште остатке.
Ричард Милтон истиче: “Данас није познато да се фосилне стене формирају било где у свету. Не постоји складиштење органских остатака нити обиља мирног седиментног морског окружења. На земљи и мору уистину се могу наћи милиони костура и шкољки живих бића. Међутим, они нигде не бивају лагано закопани у слојеве и скамењени него једноставно бивају оштећени ветровима, плимом, временским условима или грабљивицама (Рушење дарвинистичких митова, с. 78).
То указује да су се постојећи фосили формирали као резултат катастрофе. В. Хенри Морис, Научни креационизам, с. 97101. (Изд.)
[12] В. Џон Д. Морис: Млада Земља (John D. Morris: Young Earth), c. 102-103. (Изд.)
[13] Charles Darwin, The Origin of Species
[14] Животиња коју еволуционисти најчешће наводе као прелаз од рептила ка птици није заправо птеродактил него археоптерикс. Филип Е. Џонсон назива археоптерикса “особеном варијантом”, као што су савремени кљунари (аустралијске животиње које полажу јаја и имају кљун као патка) (в. Дарвин на проби, с. 80). Хенри Морис истиче да је то “мозаичка форма”, која не поседује прелазне структуре (Библијска основа модерне науке, с. 341). Чак и еволуционисти као што су Стефан Џеј Гулд и Нил Елдриџ признају да “чудни мозаички типови као археоптерикс не могу убројати међу прелазне форме у фосилним остацима” (Paleobiology, vol. 3, пролеће 1977, с. 147). Мајкл Дентон примећује да “не постоји могућност да је ова архаична птица припремана низом прелазних облика почев од уобичајеног копненог рептила преко једног броја типова који су пузили и имали све развијеније перје, док нису постали слични птицама.” {Еволуција – теорија у кризи – Evolution: А Тhеоrу in Crisis, с. 176) (Изд.)
[15] Реч је о коелаканту/ који је откривен 1938. године недалеко од обале Мадагаскара. Мислило се да је коелакант тесно повезан с непосредним прецима амфибија (водоземаца). Међутим, кад је сециран, “његови унутрашњи органи нису показали никакве знакове да су се прилагођавали копненим условима, нити су дали неке наговештаје о томе како би било могуће да риба постане водоземац” (Џонсон, Дарвин на проби, с. 7677 и Дентон, с. 179180). (Изд).
[16] Тј. приближно у оном периоду у којем су, како се претпоставља, изумрли диносауруси. (Изд.)
[17] Постоје и многи други организми чији су фосили нађени само у слојевима за које се сматрало да су стари стотинама милиона година и који су због тога узимани као “фосили – показатељи”, све док се није испоставило да ти организми живе и у модерном добу. Непотпуни списак тих организама видети у књизи Научни креационизам, с. 8889. (Изд.)
[18] Чланак који је недавно објављен у World Magazine (17. јул 1999) забележио је следеће у вези с вероватно најпознатијом од тих наводних линија порекла: “Завичајни музеј (у Чикагу) је извор тих често прештампаваних приказа који наизглед показују еволуцију коња. Ситне костуре замењују они незнатно крупнији и они који све више личе на коњске, лагано мутирајући док не добијемо савременог коња. На први поглед, чини се да то даје жив и очигледан доказ еволуције, без изгубљених карика између ситне животиње сличне ласици и величанственог ждрепца. Овај приказ је, као такав, био коришћен у безброј научних уџбеника. Испоставило се, међутим, да животиње чији су скелети тако распоређени немају ничег заједничког једна с другом. Оне представљају различите врсте и различите огранке, тако да су чак и еволуционисти – изазвани критичарима дарвинизма, били присиљени да то признају. Завичајни музеј је, због свог угледа, заменио фотографију старог приказа, упоредо с објашњењем овог спора (Џин Едвард Вајт, Признавање грешака – Admitting Its Mistakes)
У вези с претпостављеним линијама порекла в. такође: Дентон, с. 182-186 и Милтон, с. 102105. (Изд.)
[19] Филип Е. Џонсон запажа да “експеримент може у великој мери увећати или смањити број чекиња код воћне муве… или значајно смањити величину крила итд, али воћне муве су још увек воћне муве и то обично оне које се лоше прилагођавају. У неким саопштењима се верује да су експерименти с воћним мувама створили нове врсте у смислу нараштаја који се више нису међусобно парили; други полемишу да су се границе врста у стварности испресецале. Очигледно је да ово питање зависи од тога колико се уско или широко дефинише врста, посебно у погледу нараштаја који су ометени у спаривању иако нису потпуно неспособни за њега.
Нисам заинтересован да наставим разматрање овог питања јер се овде расправља о могућности стварања нових органа и организама овим методом а не о могућности да се створе нараштаји који би се засебно размножавали. У сваком случају, нема разлога да се верује да она врста селекције (одабирања) која је коришћена у експериментима с воћним мувама има било какве везе с начином на који су се воћне муве најпре развијале (Дарвин на проби, с. 175).
Сумаран преглед различитих дефиниција врсте које предлажу еволуционисти в. у истој књизи, с. 134.
[20] Као што је запазио стручњак за генетику, др. Ли Шпетнер, “уколико случајне мутације могу бити разлог за еволуцију живота, онда оне морају додати обиље информација геному, почев од времена онога што се сматра првим организмом па све до појаве садашњег живота. Ако је тај бескрајни обим информација изграђен акумулацијом дугог низа случајних мутација и природне селекције (природног одабирања), онда свака од тих многих милијарди мутација мора у просеку имати неке додатне информације. Па ипак, након свих молекуларних студија спроведених у вези с мутацијама, није откривена ниједна од њих која би имала додатне генетске информације! Све оне су изгубиле информације! В. ауторитативно побијање еволуције од стране др. Шпетнера у књизи Није случајно! (Not Ву Chance!). (Изд.)
[21] Када каже “случајно”, о. Серафим мисли “без претходног плана” или “без интелигентног Створитеља”. Сагласно неодарвинистичкој, модерној синтетичкој теорији еволуције, основни механизам еволуције је случајна мутација која дејствује упоредо с природном селекцијом (природним одабирањем). (Изд.)
[22] У историјском смислу, систем распадања уранијума је најстарији систем радиометријског датовања и по њему су проверавани сви остали методи. Он представља најважнију подршку широко прихваћеној идеји да је земља стара 4,6 милијарде година. (Изд.)
[23] William B. N. Веrrу, The Growth of a Prehistoric Time Scale
[24] Морамо запамтити да, научно говорећи, нико нема доказ за било који датум који је претходио писаним остацима, пре око 4000 до 6000 година. Датуми који претходепочецима историје нужно морају бити засновани на претпоставкама униформизма (Хенри Морис, Научни креационизам, с. 150). (Изд.)
[25] Као што запажа Ричард Милтон: “наука је предложила многе методе геохронометрије, тј. мерења старости Земље, и сви су они подложни некој неизвесности(нпр. испуштање хелијума у атмосферу, уливање соли у океан). Међу тим многим методима, само једна техника, а то је радиоактивно распадање уранијума и сродних елемената допушта да је Земља стара милијардама година. Био је то једини метод који су одушевљено потпомогли дарвинисти и униформистички геолози, док су сви остали методи били запостављени. (Рушење дарвинистичких митовa, с. 38.) (Изд.)
[26] Тако је, на пример, у 19. веку Чарлс Лајел покушао да датује крај кретацејског периода, узимајући у обзир време које је, према његовом мишљењу, било потребно шкољкама (чији су фосили нађени у познијим наслагама) да еволуирају у своје данашње потомке. Лајел је проценио да се кретацејски период завршио пре 80 милиона година, што није далеко од данас прихваћене бројке од 65 милиона година (Рушење дарвинистичких митова, с. 22). (Изд.)
[27] Кад испитивања стена помоћу различитих радиометријских мерења, изведених у складу с једним или више радиометријских поступака, показују неједнаку старост(што се често дешава), еволуционисти ће се одлучити за старост која је сагласна с њиховим идејама о еволуционим ступњевима “фосила-показатеља” нађених у истом слоју. Како се изразио др. Џон Д. Морис, “још једном се помоћу фосила датују стене, а фосили су датовани на основу еволуције”. Један чувени случај представља спорно датовање лобање KNM-ER 1470 коју је открио Ричард Лики (в. такође: Љубенов, Костурираздора Bones of Contention, с. 247-288 и Милтон, с. 53-56). (Изд.)
[28] Осим тога, В. М. Елејзер са Универзитета у Мериленду пише: “Као што је добро познато, поредак геолошких слојева је у потпуности утврђен помоћу фосила. Према томе, геолошки метод претпоставља да су у тим периодима постојала жива бића која су постепено постајала све сложенија (Encyclopedia Britannica, 1973, vol. 7, с. 850).
[29] O. H. Schindewolf, “Comments on Some Stratigraphic terms”, American Journal of Science, vol. 255
[30] William B. N. Веггу: The Growth of a Prehistoric Time Scale
[31] Неnry Faul, Nuclear Geology

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.