НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА

4. Теорија еволуције може се разумети философски

Еволуција, у суштини, није научни проблем него философско питање. Ми морамо да схватимо да је теорија еволуције за неке научнике, философе и остале људе прихватљива зато, што су били припремљени за њу. Осврнимо се сада на њене философске претходнике у отпадији западног друштва од традиционалног хришћанства.
Као што смо видели, идеја еволуције појавила се крајем 18. века, који је уједно представљао крај просветитељства и почетак револуционарног доба – нашег сопственог доба. За просветитељство је био карактеристичан стабилан поглед на свет, иако та стабилност није могла да потраје: она је морала да уступи место револуционарном погледу на свет. Касније ћемо расправљати о томе зашто је то било тако.
У једном од класичних дела о просветитељству, у Европском духу (The European Mind) Пола Хазарда каже се следеће: „У том периоду у Европи је дошло до моралног сукоба. Интервал између ренесансе, чији је оно праволинијски потомак, и француске револуције, за коју је ковало оружје, чини епоху која у погледу историјског значаја не уступа ни пред једном другом.“[1]
Просветитељство је било класично доба модерне Европе. Тај период између ренесансе и модерних времена био је први стварни покушај да се начини складна синтеза нових снага, ослобођених током средњег века, ренесансе и реформације[2], а да се при том не изгуби духовна утемељеност у неку врсту хришћанства.
Први аспект тог класичног доба, тог новог склада, била је доминација научног погледа на свет која је добила облик космичког механизма Исака Њутна.[3] Њутново доба, рано просветитељство, било је доба кад се чинило да се и наука и рационална религија слажу да је са светом све у реду, и кад су уметности цветале на начин на који на Западу никада више неће цветати.
Пре тог времена, Запад је упознао неколико столећа интелектуалног превирања па чак и хаоса, будући да је средњовековна римокатоличка синтеза доживела крах и да су се осетиле нове снаге, што је водило ка ватреним расправама и крвавим окршајима. Верски ратови са сасвим практичним циљевима завршили су се 1648, окончањем Тридесетогодишњег рата који је опустошио Немачку. Протестантизам се беше побунио против замршености и искварености католицизма; дошло је до ренесансе (препорода) древне паганске мисли и уметности; нови хуманизам открио је природног човека који је идеју Бога још више одгурнуо у позадину; најзад, за будућност је још значајније било то што је наука заменила богословље као стандард знања и чинило се да је изучавање природе и њених закона постало најважније интелектуално занимање.
Током седамнаестог и раног осамнаестог века, међутим, у западној мисли успостављена је извесна равнотежа и хармонија. Најзад, хришћанство није било поражено новим идејама него се прилагодило новом духу, док се тешкоће и противуречности модерних натуралистичких и рационалистичких идеја још нису осећале. Посебно се у најпросвећенијим деловима западне Европе, у Енглеској, Немачкој и Француској, чинило да је наступило ново златно доба, као контраст верским ратовима који су све до средине седамнаестог века пустошили ове земље. Просвећени човек веровао је у Бога чије се постојање могло рационално показати, био је толерантан према веровањима других и био уверен да се све у свету може објаснити модерном науком, чија је достигнућа ревносно пратио. Чинило се да је свет огромни механизам у непрестаном кретању, чији се сваки покрет може математички описати. Био је то један хармоничан универзум, уређен као јединствен математички систем. Кад се 1687. појавило класично дело које изражава те идеје, Њутнова Principia Mathematica, било је поздрављено свеопштим одобравањем, што је показало да је образовани свет у то време био сасвим зрео за то ново еванђеље.
У новој синтези просветитељства „природа“ је заменила Бога као средишњу идеју – иако Бог није био одбачен све до краја овог периода. Доба њутновског система било је уједно и доба религије разума. Религија није била потчињена истом стандарду као наука: изучавању спољашњег света, односно, стандарду разума. Тако се наставио процес који је започео са схоластиком непосредно након Раскола, када је разум уздигнут изнад вере и предања. Просветитељство је било доба када је човек сањарио о религији разумности.
Што се тиче религије, деизам је вероватно био најтипичнији покрет осамнаестог века. Идеја деизма је да Бог постоји али да је Он сасвим ирелевантан, односно, Он је створио свет и затим се повукао. Сам Њутн је веровао да он сам није у стању да све сасвим тачно израчуна – на пример путање комета; имао је идеју да je свемир сличан великом часовнику који је Бог начинио и затим се повукао, али да понекад мора да иступи и да га поправи, да га поново навије. Међутим, познији астрономи су рекли „не, то није истина; човек мора поседовати јединствену теорију која објашњава све, укључујући и сва неправилна кретања, тако да је Бог потребан само на почетку“. Бог је постао крајње неодређен. Тада су чуда и пророштва доведена у питање и многи писци већ су почели да говоре како су то пука сујеверја. француска је по том питању постала много радикалнија него Енглеска.
Осврнувши се на просветитељски поглед на свет, човек може да сагледа шта је, како се чинило, било његова хармонична идеја – о природи која влада над свим, о разоткривању тајни природе, о Богу Који је још увек био на Небесима нада није много делао, и о научном знању које се развија у целом свету.
Ово нас доводи до другог главног аспекта просветитељства, а то је вера у људски прогрес. У својој књизи Стварање модерног духа (The Making of the Modern Mind) Џ. X. Рендал Млађи пише:
„Велики апостоли просветитељства надали су се да ће ширење разума и науке међу појединим људима створити идеалну људску заједницу… Од почетка (осамнаестог) века надаље посредством образовања дошло је до појаве нарастајућег прогреса. Лок, Хелвецијус и Бентам поставили су темеље том племенитом сну… сви људи, из ма које школе, са изузетком само оних који су се… грчевито придржавали хришћанског учења о првородном греху, свом својом ватреном природом веровали су у савршенство људске расе. Човечанство је најзад држало кључ своје судбине у својим рукама и готово да је могло да начини будућност онаквом какву би хтело. Искорењавањем непромишљених грешака прошлости и повратком рационалном обрађивању природе, тешко да би могле постојати било какве границе људском благостању које се не би могле превазићи.
Нама је тешко да схватимо колико је скорашња та вера у људски прогрес. Чини се да древни свет није имао идеју о томе; Грци и Римљани су се радије освртали уназад, ка Златном добу које је човек искварио. Средњи век, наравно, није могао да поднесе такву мисао. Ренесанса, која је заправо извршила много тога, није могла ни да замисли да би се човек поново могао узвисити до славне антике; све њене мисли биле су, у суштини, усмерене на прошлост. Тек се са развојем науке у седамнаестом веку човек усудио да негује тако претерано славољубље… сви научници, почев од Декарта надаље, презрели су прошлост и на светлост дана изнели веру у прогрес.“[4]
Зашто се срушио просветитељски поглед на свет? Његова философија данас нам се чини безнадежно наивна, његова уметност златног доба не може се оживети.
Постоји неколико узрока, и сви они се делимично преклапају један са другим. Основни разлог за то био је критички приступ самом рационализму, на којем се заснивао целокупан просветитељски поглед на свет. Свети Оци кажу да је људски разум након пада искварен; према томе, он се мора потчинити вери и откровењу и на тај начин бити уздигнут на виши ниво. Кад се разум једном уздигао изнад вере и предања, његов критички приступ изазвао је његову сопствену пропаст, Вера у људски разум која је напре створила схоластику створила је затим и реформацију, јер је разум критиковао и саму религију. Реформација је представљала критику средњовековног католицизма, да би затим критика протестантизма створила атеистичке и агностичке философе 19. века. Најзад, критички приступ разуму довео је до истинског самоубиства разума. Кад човек једном стекне поверење у разум као у марило истине, он га мора следити на читавом путу његовог рушилачког тока. Човек нема аргумент којим би се томе супротставио.
Од времена средњег века, рационализам је редуковао сферу знања, будући да је критиковао сваку традицију и стварност духовног света, односно све осим спољашњег света. Са енглеским философом Дејвидом Хјумом током позног 18. века, аутономни разум је коначно дошао донде, докле је могао да дође: он је поништио свако поуздано знање, па чак и спољашњи свет. Хјум је рекао да апсолутну истину не можемо спознати посредством разума и да можемо знати само оно што искусимо. Он је записао:
„Разум је субјективна способност која није нужно повезана са ‘чињеницама’ које покушавамо да сазнамо. Он је ограничен на изналажење веза међу нашим идејама које су и саме већ двоструко удаљене од ‘стварности’. Наша чула су подједнако субјективна, јер она никад не могу спознати ‘ствар по себи’ него само представу о њој која у себи нема елемент нужности и поузданости“.[5]
То је, у суштини, она дубока ствар у нашим модерним мислиоцима последњих две стотине година: очајање због немогућности да се некад нешто сазна, које разара и само ткиво живота. Верујте у рационалистичку философију и почните да размишљате на тај начин, па ћете стати уз Хјума и остале мислиоце сличне њему, а читав свет ће се расплинути. Због тога је један философ сасвим исправно о Хјуму рекао следеће: „Читати Хјумове дијалоге, након што сте с благонаклоним разумевањем читали озбиљне деисте и оптимистички расположене философе раног 18. века, значи доживети лаку грозницу и осећање лишености слободе. То вам изгледа као да је у подне просветитељства, у часу ‘сиесте’, кад се чинило да је све унаоколо мирно и сигурно, човек изненада постао свестан кратког, оштрог исклизнућа темеља, нејасног, далеког подрхтавања које је протутњало испод чврстог тла здравог разума.“[6]
(То је, наравно, касније, у наше доба, изазвало велики потрес.)
Идеал експеримента (огледа) у науци имао је функцију сличну оној коју је имао разум у уништавању стабилног погледа на свет из времена просветитељства. Будући и сам утемељен на рационализму, овај идеал никад није био задовољен: он никад није престао да постоји, али је увек тежио да провери своје закључке и да дође до нових. Због тога се научне идеје непрестано мењају и због тога је у Њутново време пропала научна синтеза.
Најзад, идеја прогреса помогла је да постепено ишчезне стара синтеза. Као што смо видели, у ренесанси се на древност (антику) гледало као на истинско мерило. Сматрало се да ће све бити добро уколико успемо да јој се вратимо и да се удаљимо од средњег века и сујеверја. У то време, кад је наука постала доминантан начин размишљања, појавио се и научни поглед на свет. Људи су почели да схватају да свако, ко живи данас, има далеко више научних сазнања од било кога, ко је живео у прошлости. Наука је сада, са својим експериментима, први пут драматично кренула напред, итд.
Сама идеја прогреса – да је садашњост изграђена на прошлости, да ће будуће генерације побољшати наша достигнућа и да ће се човек стално кретати напред – очигледно поништава идеју да постоји једно непроменљиво мерило. Све постаје релативно, управо као у Хјумовом субјективизму. Човеков постојећи критеријум препуштен је судбини будућих људи који ће га побољшати. Након извесног времена, људи су почели да схватају да је то философија непрестане промене, непрестаног кретања. Душа је тада постала узнемирена. Осећала је да нема мира, да нема сигурности. Пред крај осамнаестог века, идеја прогреса изродила је „еволуциони“ поглед на свет који је био потпуно различит од оног стабилног, Њутновог, и који је током 19. века иступио у први план.
Тако је 18. век започео са великим оптимизмом, али већина људи није схватила да ће крајем овог века његови најистакнутији философи поништити било какву могућност сваке реалне спознаје спољашњег света и сваки постојани стандард истине. Потребно је да прође време да би идеје дубоке као ова продрле до људи, али кад то једном учине, изазивају погубне последице.
Те погубне последице могле су се видети у француској револуцији 1789, која је представљала револуционарну примену рационалистичких идеја на промену друштва и целокупног спољашњег поретка живота.
Крај 18. века са собом је донео и крај старог поретка – крај ере стабилности, кад су се људске институције, уметност и култура темељиле макар и на остацима хришћанства и хришћанског осећања. Почетак француске револуције подудара се са крајем хришћанске цивилизације. Пре 1789. још увек је владао „стари режим“; након тога наступа доба револуције, наше сопствено доба.
Кад се све то сагледа, еволуциона теорија може се разумети филососрски. Она је проистекла из трагања за научним доказом прогреса који ће оправдати модерни револуиџонарни напредак. Теорију еволуције је најпре предложио Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина, и то 1794. године, дакле, само пет година после француске револуције.[7]
Џ. X. Рендал Млађи, који је и сам еволуциониста, довољно је софистициран да допусти да је теорија еволуције вера а не доказана чињеница:
„Биолози сада допуштају да ми, строго говорећи, ништа не знамо о узроцима порекла нових врста; ми морамо да прибегнемо научној вери да до њих долази услед хемијских промена у бактеријској протоплазми.“[8],[9]
Еволуционисти морају да прибегну овој вери јер је, како они кажу, „све остало незамисливо“, при чему је „све остало“ Божије стварање света пре 7000-8000 година.
Рендал наставља, објашњавајући дејствовање еволуције на свет:
„Упркос овим тешкоћама, веровања данашњих људи постала су дубоко прожета идејом еволуције. Велики основни појмови и идеје као што су Природа, Разум и Корисност, које су тако много значиле за 18. век, широко су отвориле пут новом усмерењу које боље изражава крајње интелектуалне идеје света у развоју. Многи друштвени чиниоци заједно су деловали на популаризацији идеје развоја и закључака који из њега следе.
Можда је темељни нагласак који је еволуција унела у људске умове стављен на исцрпну узрочну анализу специфичних процеса промене. Уместо да трагају за разоткривањем краја или сврхе светског процеса као целине или за разазнавањем крајњих узрока или основа свих постојећих ствари – фундаменталног задатка некадашње науке и философије – људи морају да испитају једино какав је процес и шта он чини у појединим сегментима. Они су одбацили… дубока размишљања о утврђеној и статичној структури Истине и, уместо тога, усвојили циљ истраживања свих оних малих истина које експеримент може да докаже. Не, дакле, оне Истине која је извор свих истина и која људску душу издиже у област вечног, изнад свих људских опита… него стрпљиво, неуморно и бескрајно трагање кроз бесконачност коначних истина нашег искуства – то је савремени циљ свих научних и философских настојања“[10] Рендал помиње како промена људских институција – различите идеје о моралности, итд. – намеће веру у еволуцију:
„Сада је доминантна идеја о човеку као организму који реагује и дела сагласно комплексном окружењу.[11] Данас се о свим идејама и институцијама превасходно размишља као о друштвеним творевинама које дејствују у друштвеним групама и проистичу из нужности стварања неке врсте прилагођавања између човекове природе и њеног окружења. Данас су сва поља људског интересовања подвргнута тој општој социолошкој и психолошкој тенденцији и биће довољно да као илустрацију наведемо религију и теологију. Док је 18. век о религији и теологији размишљао као о дедуктивном и очигледном низу поставки, људи сада религију превасходно сматрају за друштвени продукт и начин живота који је проистекао из друштвене организације човекових верских искустава, а теологију за рационализацију извесних базичних осећања и искустава људске природе. Ми више не доказујемо постојање Божије и говоримо о ‘значају Бога у људском искуству’; ми више не доказујемо будући живот него испитујемо утицај вере у бесмртност на људско понашање.“[12]
Из овога јасно видимо да је то то следећи стадијум после Хјума, који је поништио све ове ствари. Ви више не можете да верујете у старе идеје. То је следећи стадијум, и он нема никакве везе са „научним открићем“ еволуције – то је једноставно оно што преовлађује. Кад разум једном продужи свој поход, он ће се завршити његовим властитим самоубиством.
Рендал у наставку каже: „Еволуција је увела целокупну нову скалу вредности. Тамо где је за 18. век постојао идеал разумног, природног, па чак и примитивног и неисквареног, за нас би се оно за чим чезнемо пре могло поистоветити са окончањем процеса развоја, док су наши похвални термини „модерно“, „савремено“, „напредно“, и „прогресивно“. Подједнако као и просветитељство, и ми тежимо да оно што признајемо поистоветимо са природом, али за нас то није разуман природни поредак него кулминација еволуционог процеса, који узимамо за свог животног покретача. Осамнаести век није могао да смисли ништа лошије него да човека назове ‘неприродним ентузијастом’; нама се више допада да га назовемо ‘престарелим и превазиђеним фосилом1. То доба би поверовало у неку теорију уколико би била рационална, корисна и природна; ми ћемо према њој бити благонаклони уколико означава ‘најбржи развој1. Ми ћемо радије бити модернисти и прогресивци него разборити мислиоци. Вероватно је отворено питање да ли смо у својој новој скали вредности више изгубили него што смо добили…
Идеја еволуције, будући да је најзад схваћена, оснажила је хуманистички и натуралистички став.“[13]


НАПОМЕНЕ:

  1. Paul Hazard, The European Mind, 1680-1715.
  2. Отац Серафим је у претходном предавању показао да је након раскола Западне од Православне Цркве западна тежња ка рационализму постала незадржива. То се могло видети готово непосредно након раскола, са појавом схоластике, у којој је разум уздигнут изнад вере и предања.
  3. Сер Исак Њутн (1642-1727) био је теиста који је веровао у Исуса Христа, али је чезнуо за рационализмом у хришћанству. Слично осталим мислиоцима просветитељства као што је Томас Џеферсон, посветио се спасавању хришћанства поновним писањем Библије и њеним чишћењем од онога што је он називао „кварењем“, односно од чудесних догађаја. Одбијао је догмат о Пресветој Тројици (в. Ian Т. Taylor, In the mind of Men, c. 342343).
  4. Ј. H. Randall, Jr., The Making of the Modern Mind
  5. Edwin A. Burtt, The English Philosophers from Bacon to Мill
  6. Carl I. Becker, The Heavenly City of the Eighteenth Century Philosophers
  7. Многи од пријатеља и сарадника Еразмуса Дарвина били су симпатизери француске револуције. Еразмус је био оснивач Лунарног друштва које је укључивало и ове симпатизере револуције, при чему се његово чланство делимично преклапало са чланством Револуционарног друштва које је предводио радикал Ерл Стенхоуп. Еразмус је посебно уважавао Русоа, главног философа револуције. Као и његов син, отац Чарлса Дарвина, и Еразмус Дарвин је био слободни зидар (масон).
  8. Randall, c. 475.
  9. Сличан исказ дао је и водећи британски биолог – еволуциониста, професор Л. Харисон Метју, у предговору за Дарвиново Порекло врста, издање за 1971. годину: „Чињеница еволуције је срж биологије и биологија је самим тим у необичној ситуацији да буде наука заснована на недоказаној теорији – да ли је у том случају она наука или вера?… Веровање у еволуцију је на тај начин паралелно веровању у Божје стварање – и једно и друго су идеје за које они, који у њих верују, знају да су истините, али ни једни ни други, све до дана данашњег, нису у могућности да то докажу.“
  10. Исто, c. 475-477
  11. Ово је основно начело еволуционог погледа на свет и револуционарног доба у погледу људске природе. Засновано на научној философији дарвинизма и на политичкој философији Дарвиновог поштоваоца Карла Маркса, оно је заједничко за све тоталитарне и утопијске шеме проистекле из ова два становишта, укључујући и модерни либерализам и радикални феминизам. Судија Роберт X. Борк у својој књизи Повијање према Гомори: модерни либерализам и америчка пропаст о овом начелу укратко каже следеће: „Људска природа је толико растегљива да се променом друштвених институција може створити нова, боља и вероватно савршена људска природа.“ Ово веровање изражава и феминисткиња Шер Хајт када каже: „Не постоји ништа што би се могло назвати ‘непроменљивом људском природом’. Напротив, то је психолошка структура која је брижљиво усађена у наше умове док учимо да волимо и да јачамо породични живот. Срећом, породица је људска институција: људи су је створили и људи могу и да је промене“ (Hite Report on the Family).
  12. Исто, c. 478.
  13. Исто, c. 478-479.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *