Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

1. Интелектуални миље у којем се формирао о. Серафим Роуз

Током 50-тих година, када је о. Серафим (тада Евгеније, Јуџин) Роуз похађао средњу школу и колеџ у Калифорнији, теорија еволуције била је на врхунцу свог угледа. Њена превласт над свим осталим становиштима о пореклу живота и васионе кулминирала је на великој прослави Дарвинове стогодишњице на Чикашком универзитету, 1959. године. Том приликом је обележено објављивање Порекла врста Чарлса Дарвина, које се појавило пре сто година. Са свих страна пристигли су научници да би учествовали у тријумфу не само једне научне теорије него и целокупног погледа на свет. Филип Е. Џонсон пише:
“Учесници Дарвиновог јубилеја били су, сасвим разумљиво, обузети победничким расположењем. Наука никада раније није уживала толики углед. Вакцина је победила дечју парализу; чинило се да ће атомска снага обезбедити неисцрпну, јефтину енергију; наслућивала су се свемирска путовања. Поред ових технолошких достигнућа, чинило се да је наука утврдила да је бесциљни процес еволуције наш истински творац и на тај начин је збацила с престола библијског Бога. Религиозни значај ове интелектуалне револуције снажно је нагласио и најистакнутији говорник на овој годишњици, британски биолог, философ и политичар сер Џулијан Хаксли.”
“Џулијан Хаксли је унук Томаса Хенрија Хакслија, својевремено познатог по надимку Дарвинов адвокат’, будући да је био најважнији међу раним поборницима Дарвинове теорије. Т. X. Хаксли је, осим тога, изумео и реч “агностик”, којом је описао своја сопствена религиозна гледишта. Зоолог Џулијан Хаксли један је од научних утемељивача неодарвинистичке синтезе, модерне верзије Дарвинове теорије. Поред тога, био је заговорник натуралистичке религије, назване еволуциони хуманизам, и један од првих генералних секретара UNESCO-а, организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. Укратко, средином 20. века Џулијан Хаксли је био један од најутицајнијих интелектуалаца, а 1959. година означила је врхунац његовог утицаја. Доносимо одломке из неких Хакслијевих запажања на овој годишњици:
“Будући историчари вероватно ће ову Седмицу стогодишњице разматрати као сажетак (суму) важног критичког периода у историји ове наше земље – периода када је процес еволуције, оличен у истраживачу, уистину почео да бива свестан самога себе… Ово је једна од првих јавних прилика у којима је отворено предочено да су сви аспекти реалности подложни еволуцији, од атома и звезда до риба и цветова, од риба и цветова до људских друштава и вредности – да је целокупна реалност уистину један процес еволуције.
Године 1859. Дарвин је отворио пролаз који је водио ка новом психосоцијалном нивоу, са новим обрасцем идеолошке организације, у којој су мишљење и веровање усредсређени на еволуцију.
У еволуционом обрасцу мишљења нема више ни потребе ни места за натприродно. Земља није створена, она је еволуирала. Исто се може рећи и за животиње и биљке које је настањују, укључујући ту и наше људске индивидуе, наш дух и душу, као и мозак и тело. То исто важи и за религију.
Човек еволуције није више у могућности да из своје усамљености побегне у наручје обоготворене очинске фигуре. Он више не може избећи одговорност за доношење одлука тако што ће пронаћи уточиште под кишобраном Божанског Ауторитета, нити ће се уздањем у вољу Свезнајућег, али на жалост недокучивог Промисла, ослободити тешког задатка сучељавања са присутним проблемима и планирања будућности.
Коначно, еволуциона визија омогућује нам да разликујемо, мада непотпуно, особености нове религије која ће се, у то можемо бити сигурни, појавити да би служила потребама наступајућег доба.”
“Укратко, тријумф дарвинизма је подразумевао смрт Бога и постављање позорнице за замену библијске религије новом вером, заснованом на еволуционом натурализму. Требало би да та нова вера постане темељ не само за науку него и за владу, закон и морал. Требало би да то буде званична религиозна философија модерног доба.”[1]
Неки од најистакнутијих светских научника – почев од Ричарда Овена и Луја Агасиза у 60-тим годинама 19. века до Ричарда Голдшмита и Отоа Шиндеволфа у 40-тим годинама 20. века – указивали су научним круговима на збуњујуће тешкоће оне теорије која је била уведена на Дарвиновој стогодишњици. Међутим, ови научници су били исмејани а њихове основане примедбе одбијене. Као додатак овим гласним критичарима постојала је и нема група научника која се није слагала са теоријом еволуције, али су се плашили да оспоре доминантни поглед на свет. Постојање ове групе научника потврђено је на Дарвиновој стогодишњици од стране палеонтолога Еверет Клер Олсона са Калифорнијског универзитета, који је тада рекао: “Тешко је судити о величини и саставу овог немог сегмента, али нема сумње да је њихов број занемарљив.”[2]
Без обзира на то да ли су они били ућуткани или су сами изабрали да ћуте, америчка јавност није била у прилици да чује бројне научнике који су доводили у питање Дарвинову теорију. Према томе, када је током 50 – тих година о. Серафим започео са научним образовањем у средњој школи, учили су га да је еволуција целокупног живота из прасупе несумњива и неоспорна чињеница, подједнако поуздана (према речима Џулијана Хакслија) као и чињеница да се Земља окреће око Сунца.


НАПОМЕНЕ:

[1] Phillip Е. Jonson, Defeating Darvinism by Opening Minds, стр. 98-99
[2] Everett Claire Olson, “The Evolution of Life”, Evolution after Darwin, vol. 1, стр. 523

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.