НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

3. Дан трећи (Пост. 1; 9-13)

1: 9-10 Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог даје добро.

Током сваког дана Постања дата је заповест која је од тада постала природни закон. Почев од првог дана започело је смењивање дана и ноћи, а од трећег дана започело је непрестано кретање воде. Према томе, речено је: „Нека се сабере вода. Заповеђено је да вода тече и она, подстицана овом заповешћу, никад не посустаје.“[1]
Ми који смо горди на своје научно знање падамо у искушење да размишљамо како се то догодило. Да ли се вода уливала у подземне басене? Да ли се земља подигла? Свето Писмо не говори о томе и из тог разлога и Свети Оци кажу мало тога о овој теми. Свети Амвросије пише: „Преко онога што је Он учинио, а што нисам могао да дознам на основу Писма, прешао сам као преко тајинства, како не бих подстакао друга питања која би се надовезала на ту тачку. Без обзира на то, на основу Писма утврдио сам да је Бог могао да прошири низије и отворене равнице, будући да је Он Сам рекао: ја ћу ићи пред тобом и путеве неравне поравнити (Ис.45,2).“[2]
У вези с истим питањем како се одигравало Стварање, свети Григорије Нисијски поучава: „Што се тиче питања како је настала свака поједина ствар, морамо га у целости одстранити. Чак и у случају оних ствари које су у домену нашег разумевања и које можемо чувствено опазити, немогуће је да се путем резоновања схвати „како“ је дошло до настанка неке појаве (среномена), тако да су чак и свети и надахнути људи таква питања сматрали нерешивим. Тако, на пример, апостол каже: Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога (Јевр. 11,3). Док апостол потврђује да он својом вером прихвата да је свет и све што је у њему створено вољом Божијом, он се, с друге стране, одриче истраживања „како“ је створено… хајде да и ми, следећи апостолски пример, без оклевања одбацимо питање „како“ у погледу сваке поједине ствари, само узгред приметивши да се свако кретање воље Божије претвара у стварност истог тренутка кад то Он благоизволи, и да Његова намера одмах бива остварена у природи.“[3]
Према томе, у свему што се тиче Шест дана Постања Свети Оци предлажу неколико претпоставки (и увек су веома опрезни) везано за питање како је Бог стварао. Исто тако, требало би да се и ми уздржимо да наша (више него скромна) знања везана за садашњу творевину пројектујемо на првостворени свет.
Копно се појавило на заповест Божију, а не услед неког природног процеса. Свети Амвросије пише: „По свему судећи, било је предодређено да земљу исуши рука Божија а не сунце, јер је земља постала сува и пре него што је сунце било створено. Због тога и Давид раздвајање море од копна приписује Господу Богу и каже: Јер је Његово море и Он га je створио, и копно су руке Његове саздале (Пс.94,5).“[4]

1: 11-13 Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово. И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво које рађа род, у којем је семе Његово пo његовим врстама. И виде Бог да је добро. И би вече u би јутро, дан трећи.

Свети Оци су једнодушни у истицању чудесне природе творевине Трећег дана. Свети Василије поучава: „Нека изникне из земље трава. Да би се држала закона свог Творца, земља је истога трена започела са клијањем, прошавши кроза све ступњеве раста биљака, те је довела растиње право до савршеног обличја. И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканога мора. И свакакво биље, и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу… И дрво родно, вели, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе Његово на земљи. На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће: оно којем је у природи да се уздигне до највиших висина, као јеле и кипариси и борови; и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем; и појавише се такозване украсне биљке од којих се венци плету, као ружа и митра и ловор. Све то настало је у једном временском трену, иако га претходно не беше на земљи, и ступило је у биће свако по својим особинама…“[5]
Свети Јефрем одлучно тврди: „Биљке су, у време свог стварања, порођене у једном једином тренутку, иако је изгледало да су се месецима развијале. Исто тако је и дрвеће, које је у време свог постања порођено у току једног дана, својим савршенством и од плодова отежалим гранама изгледало као да се годинама развијало.“[6]
Свети Григорије Нисијски такође наглашава да оно, што је створио Бог, нису била пука семена или могућност раста него стварне творевине какве и ми познајемо. Семена су потекла од тих првостворених биљака: „Из саопштења Писма о првој творевини дознајемо да је земља из себе најпре пустила ‘зелену траву’ и да је тада из тог биља потекло семе из којег је, опет, када је било бачено у земљу, поново поникла она првобитна биљка… као што видимо, у почетку није клас потекао из зрна, него је зрно потекло из класа и да, након тога, клас израста из зрна.“[7]
Као што Свети Оци на више места понављају, биљке и дрвеће појавили су се на земљи пре него што је настало сунце. Тако свети Јован Златоусти пише:
„Зато ти /Писмо/ и показује да је све било испуњено пре његовог стварања, како не би њему приписивао рађање плодова, него Творцу свега.“[8]
Свети Василије тврди: „Уређење земље старије је од постанка Сунца те тако они, који су заблудели и клањају се Сунцу као да оно тобоже дарује узрок живота, нека престану да му се клањају.“[9]
Свети Амвросије речито излаже ову тему: „Пре него што се појави сунчева светлост, нека се појаве зелене биљке и нека њихова светлост претходи сунчевој. Нека земља изнедри биљке пре него што на то буде подстакнута сунцем и пре него што се човеку укаже прилика да сагреши. Нека сви знају да сунце није створило биљке… Како је сунце могло пружити биљкама способност за живот, кад им то већ беше подарила животворна и стваралачка сила Божија и пре него што је сунце ступило у овај живот? Сунце је млађе него зелени изданци, него зелено биље.“[10]
Биљке и дрвеће породили су семе „свако по својим врстама“. Овај израз Светог Писма има кључни значај у светоотачкој мисли. Посветићемо му опширну расправу када будемо говорили о Петом дану Стварања, дану кад су и жива бића почела да рађају „свако по својој врсти“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Василије Велики, Шестоднев, 4; 3
  2. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 3
  3. Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу
  4. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 4
  5. Свети Василије Велики, Шестоднев, 5; 56
  6. Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања
  7. Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу
  8. Свети Јован Златоусти, Тумачење Књ. Постања, 6; 4
  9. Свети Василије Велики, Шестоднев, 5; 1
  10. Свети Амвросије Медиолански, Шестоднев, 3; 6

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *