Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – КАКО ДА ЧИТАМО КЊИГУ ПОСТАЊА

5. Природа текста

Последња важна тачка коју ћемо разматрати пре него што приступимо самом тексту Књиге Постања гласи: какав је то текст?
Свима су нам познати антирелигиозни аргументи против Светог Писма а посебно против Књиге Постања: да је то опис стварања намењен заосталим људима који мало знају о световној науци, да је препун примитивне митологије о “боговима-творцима” и натприродним бићима, да је све то преузето из вавилонске митологије, итд. Међутим, нико не може озбиљно поредити Књигу Постања са било којим митом о стварању других народа а да при том не буде поражен трезвеношћу и једноставношћу библијског извештаја. Митови о стварању уистину су препуни невероватних догађаја и бајковитих бића; међутим, не постоји ни намера да они буду схваћени онако, како је текст написан. Не постоји никаква конкуренција између тих текстова и Књиге Постања; они се ни на који начин не могу поредити.
И поред тога, постоји широко распрострањено, популарно становиште, које није утемељено нити на Светом Писму нити на црквеном предању. Према том становишту, Мојсеј је Књигу Постања написао након што се обавестио о осталим, раним извештајима о Стварању или да је једноставно записао усмено предање које је дошло до њега, да је прикупио и поједноставио легенде сачуване до његовог времена. Разуме се да овакво становиште чини од Књиге Постања дело људске мудрости и размишљања, што значи да би било сасвим бесмислено изучавати ово дело као исказ о истини о почетку света.
Постоје различите врсте знања, а знање које долази непосредно од Бога у потпуности се разликује од знања које происходи из човекових природних снага. Свети Исаак Сиријски разликује те врсте знања на следећи начин:
“Знање које се бави видљивим стварима или посредством чула прима поредак његов назива се природним знањем. Оно пак знање што пребива у сфери мисленог и својом сопственом снагом спознаје природу бесплотног назива се духовним, јер оно прима осете духом, а не чулима, и рођење ова два (вида познања, природног и духовног) долази у душу извана, те их она препознаје. А познање које је досегло до оног Божанског назива се натприродним, и оно је особито недокучиво, налазећи се изнад познања. И созерцавање овога знања душа не прима од вештаства (материје) које је изван ње, као у прва два вида познања, већ невештаственим путем, унутар ње саме; забадава, брзо и преко очекивања оно се открива из унутрашњости бића пошто је, по речи Христовој, царство небеско унутра, у вама (Лк. 17,21).”[1]
На другом месту, св. Исаак описује како се душа људи најузвишенијег духовног живота може узнети до созерцавања почетака ствари. Описујући како је таква душа захваћена созерцавањем будућег века непропадљивости, св. Исаак пише:
“И одатле се већ узноси умом својим ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, ничега од онога што је приведено у биће, и ка томе, како нас је Бог, по једином благовољењу Своме, изненада све привео из небића у биће, и свака је ствар стала пред Њега у савршенству своме.”[2]
Према томе, можемо да верујемо да су Мојсеј и познији хроничари користили писане изворе и усмену традицију кад је дошло на ред бележење хронологије историјских патријараха и краљева. Међутим, извештаји о почетку постојања света, кад није било сведока свемоћног стваралаштва Божијег, могли су доћи само од откровења Божијег. То је натприродно знање, откривено у непосредном општењу са Богом[3]. То је управо оно, што нам Свети Оци и црквено предање кажу о Књизи Постања.
Свети Амвросије пише: “Мојсеј је беседио са свевишњим Богом, не у тами нити у каквој прилици него из уста к устима (в. Број. 12,8). Отворено и јасно, а не помоћу слика и загонетки, почаствовао га је даром Божанског присуства. Тако је Мојсеј отворио уста и разгласио оно што је унутар њега говорио Господ, сагласно обећању које му је дао кад га је упутио код фараона: Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим и учићу те шта ћеш говорити (Изл.4,12). Према томе, ако смо од Бога већ прихватили оно што је он (Мојсеј) рекао о ослобађању људи, зар утолико пре нећемо прихватити оно што је рекао о небесима? Дакле, не у убедљивим речима људске мудрости, не у философским заблудама, него у показивању Духа и силе (1. Кор. 2,4) он се одважио да говори као да је био сведок дела Божијих: У почетку створи Бог небо и земљу”.[4]
На сличан начин, св. Василије пише на самом почетку свог Шестоднева: “Онај Мојсеј, дакле, што се удостојио да својим очима, исто као и ангели, Бога угледа, он нам беседи о ономе што је од Бога чуо.”[5]
У својим Омилијама на Књигу Постања св. Јован Златоусти често се враћа на тврдњу да је свака реч Светог Писма богонадахнута и да има дубоко значење. То није реч Мојсејева него реч Божија:
“Погледајмо, дакле, шта нас и сада учи блажени Мојсеј који ово не говори само својим језиком него посвећиван благодаћу Духа.”[6]
Он затим на задивљујући начин описује како је то Мојсеј чинио. Знамо да су старозаветни пророци прорицали о доласку Месије. У Књизи Откровења (Апокалипси) свети Јован Богослов прориче о догађајима који ће се десити на крају света и о будућности Цркве. Како су они знали шта ће се догодити? Очигледно да им је то открио Бог. Свети Јован Златоусти каже да, као што је св. Јован Богослов био пророк будућности, тако је Мојсеј био пророк прошлости. Он излаже следеће:
“Сви други пророци говорили су или о ономе што ће бити након много времена или о томе што ће се догодити у њихово доба, а овај блажени, родивши се након много нараштаја (од постања света) и вођен десницом свише, удостојен би да јави оно што створи Владика свега пре његовог рођења. Због тога и започе слово тако: У почетку створи Бог небо и земљу, као да свима нама кличе јасним гласом и говори: ‘He јављам ово поучен од човека; Онај Који је из небитија у битије све ово привео – Он Сам и мој језик покрену да о томе приповедам!’ Молим вас стога да на ове речи пазимо као да то више не слушамо Мојсеја него Самога Бога свога кроз језик Мојсејев, презревши сопствена расуђивања.”[7]
Према томе, првим главама Књиге Постања требало би да приступимо онако, како бисмо приступили књизи пророчанстава, знајући да су у њима описани истинити догађаји, али знајући такође и то да ћемо, услед њихове временске удаљености и услед саме њихове природе – будући да су то први догађаји у историји света – бити у стању да их разумемо само несавршено, као што несавршено разумемо и догађаје који ће се збити на самом крају света, описане у Апокалипси и осталим новозаветним књигама. И сам свети Јован Златоусти нас упозорава да не помислимо како смо много научили о Постању:
“Примајмо то што се казује с великом благоразумношћу, не прелазећи сопствену меру, нити испитујући што је изван наших моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској природи немогуће да испита творевину Божију.”[8]
Покушајмо да ступимо у свет Светих Отаца и њиховог поимања богонадахнутог текста Књиге Постања. Љубимо и поштујмо њихове списе: они у наша конфузна времена представљају светионике јасноће који најсјајније блистају у самом надахнутом тексту. Не допустимо себи да брзоплето помислимо како ми “знамо боље” него они. Ако помислимо да смо разумели нешто што они нису видели, будимо смирени и неодлучни у изношењу таквих мишљења, познавајући оскудност и непоузданост свог сопственог ума. Дозволимо им да отворе наше умове за разумевање откровења Божијег.
Требало би да на овом месту додамо и последњу примедбу која се односи на изучавање Књиге Постања у наше доба. Свети Оци раних хришћана који су писали о Шест дана Стварања сматрали су неопходним да на одређеним местима изнесу примедбе о нехришћанским научним или философским спекулацијама свога доба. Таква су, на пример, мишљења да је свет вечан, да је самога себе створио, да га је из праматерије уобличило божанство ограничене моћи (демијург), итд.
У наше сопствено време, постоје нехришћанске спекулације о почетку васионе, о животу на земљи и сл, и ми не можемо да учинимо ништа друго осим да их поменемо на различитим местима наших коментара. Међу таквим идејама, најраспрострањеније су оне које су повезане с такозваном “теоријом еволуције”. Мораћемо укратко да размотримо неке од тих идеја. Међутим, да бисмо избегли неспоразуме, утврдимо најпре шта подразумевамо под том речју.
Идеја еволуције може се применити на много нивоа, како у научном, тако и у популарном говору: понекад, она није ништа друго до синоним за “развој”; на другим местима, користи се да би се њоме описале “варијације” до којих долази у оквиру врста. Исто тако, употребљава се и да би описала стварне или хипотетичне промене у природи које имају већи обим. Током овог курса нећемо морати да се бавимо овим врстама “еволуције”, које у далеко већој мери припадају сфери научних чињеница и њиховог тумачења.
Једина врста “еволуције” којом ћемо се бавити јесте еволуција схваћена као “космогонија”, односно теорија о постанку света. За наше савременике који проучавају Књиге Постања овој врсти теорије еволуције припада исто оно место које је у време Светих Отаца припадало древним спекулацијама о постанку света. Постоје, наравно, и они који ће тврдити да ова теорија еволуције припада научној сфери. У суштини, неки од њих су потпуно “догматични” по том питању. Међутим, свако разборито, објективно гледиште мораће да призна да је еволуциона космогонија, уколико не тврди да је божанско откровење, исто толико спекулативна колико и било која друга теорија о постанку и да о њој треба расправљати на истом нивоу на којем се расправља и о њима. Иако би ова теорија могла тврдити да је заснована на научним чињеницама, она сама припада сфери философије па се чак дотиче и теологије, пошто не може избећи питање о Богу као Створитељу света, било да га признаје или пориче.
Према томе, током овог курса дотаћи ћемо се “еволуције” искључиво као универзалне теорије која покушава да објасни порекло живота и света.


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Исаак Сиријски: изводи из Добротољубља, руско издање, 49. гл.
[2] Свети Исаак Сиријски: Подвижничке беседе, 21. беседа у руском издању
[3] Књига Изласка помиње два случаја кад Сам Бог говори Мојсеју: За шест дана створио је Господ небо и земљу (Изл. 20; 11 и 31; 17). (Изд.)
[4] Свети Амвросије Медиолански (Милански): Хексаимерон (Шестоднев), 1: 2,стр. 67.
[5] Свети Василије Велики: Шестоднев, 1:1
[6] Свети Јован Златоусти: Беседе на Књигу Постања, 14: 2
[7] Исто, 2: 2
[8] Исто

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.