НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

3. Геолошки слојеви

Слушалац: „Шта да кажемо о различитим слојевима као што су они у Великом кањону, за које се претпоставља да су се таложили извесном брзином!

О. Серафим: Постоји огромно научно питање у вези с тим слојевима. На слојевима се не налазе мала обележја која би рекла: „Стар сам пет милиона година“ или „стар сам десет милиона година“. Постоји једна одлична књига Хенрија Мориса посвећена овом предмету, Библијски потоп, у којој он ове слојеве тумачи једино помоћу свеопште катастрофе, односно Нојевог потопа. Он је овде научно представљен. Могли бисте то да испитате и да видите да ли то има смисла или не.[1]
Мислим да би већи број људи требало да сагледа ову слику са обе стране и да види који од модела има више смисла. Постоји много видова у којима еволуциони модел о овим слојевима показује недостатке. У ствари, вероватно ће вам то рећи и сами еволуционисти. Поставља се питање: да ли други модел има више смисла?
Када се дође до нечега као што су ови слојеви, онда је то, наравно, научно питање. Таложење ових слојева је очигледно научно сагледљив процес који се појављује у времену.[2] Према томе, он се разликује од Шест дана Стварања, јер је то питање онога што се догодило после тих Шест дана. Оно је отворено за човеков лични приступ.


НАПОМЕНЕ:

  1. О Великом кањону посебно се расправља у Библијском Потопу, с. 151-152. В. такође недавно објављену књигу „Grand Сапуоп: Monument to Catastrophe“ („Велики кањон – споменик катастрофе“) коју је приредио геолог Стивен. Е. Остин. (Изд.)
  2. Нека од најинтересантнијих истраживања у овој области извршио је француски геолог Гиј Берто (Guy Berthaud), најпре на Institute de Mechanique des fluides у Марсеју a затим и у хидрауличној лабораторији у Центру за инжењеријска истраживања на Колорадо универзитету. „Од 1985. године“, пише Ричард Милтон, „Берто је извео низ лабораторијских експеримената који су укључивали изливање седимената у велике резервоаре текуће воде да би испитао унутрашњу структуру тих слојева и начин на који долази до формирања слојева. Берто је открио да су се седименти мањевише непосредно наталожили на дно, али да су се финије честице издвојиле од оних крупнијих услед тока бујице, дајући изглед слојева…“ Резултати су објављени у Француској академији наука 1986. и 1988. и изнети су на Националном конгресу седиментолога у Бресту 1991… Лабораторијски поступак није био изведен у изолацији и допуњен је радом на терену који је укључивао посматрање природних катастрофа као што је поплава код Бижу Крика у Колораду 1965, формирање слојева које је уследило за ерупцијом планине Св. Јелене 1980. и бушења у океану која су 1975. г. извршена са брода Glomar Challenger… Према Бертоу, „ови експерименти супротстављају се идеји о лаганом формирању слојева једног преко другог. Временска скала која је подразумевала милионе година редукована је на једну или више катаклизми које готово тренутно стварају слојеве“ (Berthauld, Comptes Rendus Academie des Science II, 3. децембар 1986,16. фебруар 1988).
    „Ове речи, које звуче тако безазлено, представљају посмртна звона идеји да постојање хиљада метара слојева само по себи сведочи о великој старости Земље.“ (Милтон, Рушење дарвинистичких митова, с. 77-78) (Изд.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *