НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – ХРИШЋАНСКИ ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

Предговор издавача:

„Ово поглавље сачињено је на основу три извора:
1) рукописа предавања које је отац Серафим одржао током Православног курса опстанка 1975,
2) из записа самог оца Серафима за недовршено поглавље на којем је радио заједно са А. I, школским наставником,
3) из разноврсних бележака оца Серафима о Тејар де Шардену. Као резултат овог споја настала је значајна расправа о Хришћанском еволуционизму, посебно о Тејар де Шардену, којега је отац Серафим називао „великим еволуционистичким пророком наших дана“.

1. Увод

Постоје форме еволуционе философије, посебно марксистичке,[1] које се громогласно проглашавају за потпуну философију живота, замењујући „оповргнуту“ философију хришћанства. Аргументи тих атеистичких еволуциониста су крајње наивни и препуни унутрашњих противуречности, тако да нема потребе да се тиме бавимо. Чак су и многи савремени атеисти (изван сфере совјетског утицаја) схватили да се веровање у Бога не може „доказати“ или „оповргнути“ него да се до њега може доћи – или да оно може бити одбачено – помоћу једне врсте сведочанстава која се у потпуности разликују од научних доказа.
Међутим, у еволуционом погледу на свет не постоји ништа што би само по себи захтевало да човек буде атеиста и, у суштини, за нормално људско резоновање еволуциона теорија има много више смисла уколико неко има вере или бар верује у Бога Који покреће читав процес, надзире га и сл. философија света као „случајне“ игре атома који су и сами постали „случајно“ задовољава само најограниченије и најнеразвијеније умове.
Према томе, став православних хришћана према еволуцији нипошто није једноставан став одбијања философије која је отворено антирелигиозна или антихришћанска. Сви најистанчанији еволуционисти су у извесном степену „религиозни“, а постоје и многобројни „хришћански еволуционисти“ од којих неки уживају репутацију „православних богослова“. Овде ћемо испитати гледишта неких од тих „хришћанских еволуциониста“ који или изјављују да су православни хришћани или пак своје еволуционистичке погледе предлажу православним хришћанима. На тај начин моћи ћемо да сагледамо еволуциону философију у њеном најбољем издању и, да тако кажемо, „помирену“ са православним богословљем. Тако ћемо бити у стању да увидимо да ли се философија еволуције уопште може усагласити са православним хришћанством. Гледишта тих „хришћанских еволуциониста“ нећемо овде излагати исцрпној критици и више ћемо размотрити каква су, у односу на православну веру, питања која подстичу ова гледишта.
Током последњих неколико година у православној штампи појавили су се краћи и дужи чланци посвећени управо питању еволуције. Званични часопис Грчке архиепископије, Православни посматрач, штампао је неколико чланака који су сасвим неочекивани по томе колико су далеко од Православља. У једном од њих, под називом „Еволуција – јерес?“ наводе речи добро познатог православног богослова, Панајотиса Трембеласа:
„Изгледа да је славније, божанственије и усклађеније са редовним методима Божијим, које свакодневно видимо изражене у природи, да су различите форме створене еволуционим моделима, при чему Он Сам остаје први и највиши стваралачки Узрок другоразредних и непосредних узрока којима дугујемо развој различитих врста.“[2]
То је становиште свих „хришћанских еволуциониста“ и оно покреће крајње важно питање о томе да ли је знање о творевини Божијој могуће задобити помоћу „редовних метода Божијих које свакодневно видимо изражене у природи“. То нипошто није тако једноставно питање каквим би се могло учинити! Постоји једно, ништа мање важно питање, које покреће ово становиште: шта је то онда Бог створио у почетку (еволуција је по дефиницији процес који се одвија у времену и мора имати почетак)? Да ли је створио само „космичку капљицу“ на коју атеистички усмерени еволуционисти своде порекло еволуционог процеса? Или би требало да будемо потпуни „агностици“ у погледу овог „почетка“, какви бисмо према речима многих атеистичких еволуциониста морали да будемо?
Чланак у закључку каже: „Све дотле док хришћани у процесу еволуције препознају стваралачку силу Божију, било би и дрско и брзоплето рећи да је еволуција јерес.“
Овај закључак довољно јасно разоткрива плиткоуман приступ целокупном питању философије еволуције који преовлађује код „хришћанских еволуциониста“, будући да нису озбиљно и критички размислили о стварним проблемима које та философија представља за православну веру, Поента овог чланка, за који се чини да представља гледиште многих православних свештеника у Америци (тј. оних који су одрасли у „еволуционој“ атмосфери а да нису много размишљали о томе) садржи се у следећем: уколико се Бог „дода“ теорији еволуције, онда она постаје прихватљива и за православне хришћане: ми смо против еволуције само уколико је она атеистичка. То је, међутим, веома наиван одговор на тако сложено питање! Шта да учинимо са самом философијом еволуције? Да ли се она може усагласити са хришћанском теологијом и философијом, чак и у случају да јој „додамо“ Бога? Сви велики јеретици у историји такође су веровали у Бога. И заиста, и ђаволи верују, и дрхте (Јак. 2,19). Пре него што православни хришћанин закључи шта треба да мисли о еволуцији, од њега се мора захтевати да размисли много зрелије него што је то овде случај.
Чланак у часопису Грчке архиепископије каже да еволуција не може бити истинска јерес с обзиром да у њу верују многи хришћани. Поред Трембеласа, он помиње још двојицу „хришћанских еволуциониста“: Леконта ди Нуја и Тејар де Шардена. Осврнимо се накратко на Леконта ди Нуја и на његова становишта.


НАПОМЕНЕ:

  1. Карл Маркс је био предани дарвиниста, који у свом Капиталу назива Дарвинову теорију „епохалном“. Он је веровао да се његове редукционе, материјалистичке теорије еволуције друштвене организације могу извести из Дарвинових открића и због тога је предлагао да свој Капитал посвети Дарвину. Погребна беседа, коју је над Марксовим телом одржао Енгелс, наглашавала је еволуциону основу комунизма: „као што је Дарвин открио закон еволуције у органској природи, тако је Маркс открио закон еволуције у људској историји.“.
  2. Panagiotis Trembelas, Evolution: А Heresy?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *