НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПОСЛЕДЊИ ГОВОР ОЦА СЕРАФИМА О СТВАРАЊУ СВЕТА И ЕВОЛУЦИЈИ

Последњи говор оца Серафима о стварању света и еволуцији

Коментар уредника: Доле наведену беседу је о. Серафима, у целини записану са снимка на касети, одржао на почетку другог дела „Курса о Постању“, у августу 1982. године. Неки од присутних студената нису присуствовали првом делу курса, одржаног у августу 1981. Стога, пре него што је прешао на светоотачко тумачење Књиге постања од четврте до једанаесте главе (од Каина и Авеља до Вавилонске куле), о. Серафим је у кратким цртама поновио оно што је у току првог дела курса рекао о науци и њеној вези са Светим Писмом и делима Светих Отаца. Неколико недеља пошто је одржао предавање, о. Серафим је примљен у болницу 1де се упокојио у Господу, 2. септембра.

Питање приступа Књизи постања уско је повезано са модерним погледом на свет. Сви ми имамо испране мозгове. Ко год гледа телевизију или иде у школу изложен је одређеним идејама које се преносе у име науке; неке од њих јесу научне, а неке нису, већ представљају нагађања. Неке од идеја које се преносе философске су природе, а има и оних које наликују некој врсти религије.
Ова тенденција је посебно изражена у Совјетском Савезу, где људе уче да је човек постао од мајмуна. Совјетска држава ову идеју протура попут догме. Према томе, када људи тамо постану хришћани, они одбацују ову идеју која им је била наметнута. С друге стране, та идеја се код нас на Западу не доживљава тако лако као догма, јер овде влада слобода; наука би требало да је слободна и да има сопствене теорије и сопствене разлоге за те теорије. Стога смо ми склони да научном истином сматрамо нешто што уопште није научна истина, већ је отворено за нагађања и даљу дискусију. На жалост, тема еволуционизма је веома осетљива, према томе нема много људи који су спремни да о њој расправљају. Они су спремнији да прихвате шта год им је на располагању, шта год се предаје на часу биологије, без претераног размишљања.
Још један разлог због кога људи не желе да размишљају или расправљају о овом питању јесте његова сложеност. Уколико се упустите у расправу о еволуцији, може вам се десити да вас обаспу сложеним питањима која су потпуно нерелевантна. На пример, кажете некоме: „Ја не верујем да човек потиче од мајмуна“; а он вам каже: „Али наука не тврди да човек потиче од мајмуна.“
„Па, ја не верујем да човек потиче од човеколиког мајмуна.“
„Али наука и не тврди да он потиче од човеколиког мајмуна. Наука каже да он потиче од бића нижег реда које није човеколики мајмун, већ нешто друго.“
У ствари, данас има еволуциониста који тврде да су неки човеколики мајмуни потекли од човека, а не обратно.[1] Постоји велики број доказа којима и једна и друга страна могу да оправдају свој став, какав год он био. Али уколико занемаримо такве детаље, преостаје нам неколико основних питања. „Да ли човек потиче директно из руке Господње, или потиче од неког нижег бића?“ – То је суштинско питање, које би требало да буде отворено за даље разматрање. А постоје два начина да се приступи том разматрању: један чије је полазиште Књига постања (и исправно тумачење онога што у Књизи постања пише), и други чије је полазиште наука.
Међутим, како се испоставља, наука није баш тако сигурна по питању еволуције као што неки људи тврде. Совјети кажу да је све сасвим извесно и непобитно, а људи једноставно прихватају оно што им научници кажу и верују да је то истина. На Западу је, на сву срећу, ово питање било предмет многих критика и дискусија.
Када је објављена крајем деветнаестог века, Дарвинова теорија је изазвала велику расправу која, највећим делом, није била на високом нивоу. Идеја да човек потиче од нижег бића снажно је потресла званичнике Англиканске цркве, на пример, па су они, немајући научну основу за расправу по том питању, заузели „фундаменталистички“ став. Истини за вољу, и дан данас постоје фундаменталисти који се силно разљуте чим се ова тема помене. Они тврде да се целокупна Књига постања мора схватити буквално; они иду у супротну крајност и тиме у великој мери отежавају сваку рационалну дискусију на ову тему.
Све у свему, научна расправа је још увек била на прилично ниском нивоу када је, 1925. године, одржано познато „Скоупсово суђење о мајмунима“, за које сте сви чули. У држави Тенеси донесен је закон[2] против учења о еволуцији, а један професор се добровољно пријавио за наводног оптуженог у пробној судској парници. Пресуда је заправо била у корист државе; али је познати адвокат, Кларенс Дероу, тако добро заступао идеју да је апсурдно подржавати све те старе библијске идеје – које нису „научне“ итд. – да се од тада људи не усуђују да се изјасне против еволуције. И тако, они који су били против ње о томе једноставно нису говорили нити су пружали било какве аргументе у одбрану свог става. (У том периоду је заправо објављено неколико добрих књига које су критиковале теорију еволуције, али оне нису биле популарне.)[3] Чак би и изразити фундаменталисти често попустили пред одређеним претпоставкама теорије еволуције, или би одбили сваки разговор о еволуцији јер је превише захтеван. А еволуција покреће толико сложених питања да, уколико нисте добро припремљени, заиста је веома тешко разложно расправљати о њој.
Ипак, у току последњих двадесетак година, појавио се одређени број људи који на питање еволуције гледају објективније, критикујући некад ситне појединости, а понекад и теорију у целини, и расправљајући о њој. Добро је што је тако. Наука би требало да поздрави такве расправе. На жалост, ова појава није тако добро примљена у научним круговима.
Упознао сам неке од тих људи. Постоји група у Сан Дијегу под називом Институт за истраживање стварања; они издају месечни лист под називом Дела и чињенице у коме се расправља о ономе што се одвија у току њиховог истраживања. Овај лист најчешће садржи и додатак који се бави неким конкретним научним питањем. На пример, један од тих додатака је био посвећен закону ентропије и креационизму, други говори о експерименталној психологији, и тако даље; то су често веома дубокоумне расправе. У њима се говори о старости планете земље и соларног система, и о свим оним питањима с којима морате бити упознати уколико желите да се позабавите научном страном овог питања.
Ови људи су веома добри. Њихов институт је протестантска верска школа, али се њихов рад заснива искључиво на научном критицизму.[4] Они издају велики број уџбеника, укључујући и веома добар уџбеник под називом Научни креационизам, који се бави читавим низом различитих ставова по питању еволуције и стварања, а у коме нема ни помена о вери, јер када би почели да говоре о верским питањима, наравно, њихова књига би постала неподобна за употребу у средњим или вишим школама. Њихова делатност је добила посебан замах у последњих не колико година. На великим универзитетима широм државе организују бројне дебате за које постоји велико интересовање, и које посећује на хиљаде студената.[5] Реакција студената на дату дебату зависи од тога где се она одржава. Ако је у питању Калифорнијски универзитет, већи број студената ће бити против креационистичких идеја. На југу, већи број студената ће се залагати за њих. Наиме, на једном универзитету, еволуционисти који су учествовали у дебати изјавили су да су се осећали попут лава у пећини пророка Данила. Све се преокренуло.
Расправе креационистичких научника веома су занимљиве. Они одлично познају најновију литературу и открића. С друге стране, недавно су неки еволуционисти предстали да учествују у дебатама о стварању и еволуцији јер најчешће нису припремљени за њих. Одређени број ових научника је недавно признао да су креационисти, с обзиром на то колико су упућени у детаље и оштри у дебатама, права брука за еволуционисте.[6] Време је, кажу они, да се еволуционисти врате на почетак и почну изнова да откривају своје аргументе, јер су све ове године узимали здраво за готово да сви мисле исто као и они. Нису били спремни на критике које им упућује креационизам, јер он залази у сасвим специфична питања која су, према еволуционистичком тумачењу, веома двосмислена.
Друштво за истраживање стварања у Мичигену у своје пуноправне чланове сада убраја више од 600 научника, који су сви до једног потписали изјаву да заступају креационистичко тумачење порекла живих бића.[7] Стога, уколико вам неко каже да је еволуција једино прихватљиво научно објашњење стварања требало би да имате у виду да постоји барем шест стотина научника који тврде супротно. Постоји још на хиљаде научника који, иако то држе за себе, имају слично мишљење и спремни су на разговор о овој проблематици. Штавише, један од наших пријатеља, научник, рекао нам је да је све више људи у научном свету који, иако се и даље придржавају „модела“ еволуције, уопште не инсистирају на томе да је тај модел исправан; за њих је то само модел који им помаже да објасне како су ствари настале, како се сада развијају, и тако даље.
Креационисти су сасвим објективни по том питању. Они представљају визуелну презентацију оба модела, која пружа увид у то шта би требало да се деси према креационистичком моделу, а шта према еволуционистичком.
Креационисти кажу да је ситуација сада слична оној у доба Коперника. Пре Коперника, важећи модел космоса био је геоцентрични модел; наиме, мислило се да се сунце, планете и звезде окрећу око земље. Да би се у складу са том интерпретацијом објаснило кретање планета, било је неопходно увести такозване путање и епипутање.
На пример, запазили су да се Марс неко време креће наизглед брже од звезда, а онда се изненада враћа уназад. Да би схватили како је то могуће, морали су да открију како се он то креће. Уколико се једноставно окреће око земље, веома је чудно то што изненада почиње да иде уназад. Стога, морали су да изврше читав низ корекција на небу да би објаснили чињеницу да се Марс не креће правилном путањом. Коначно, сва та кретања и све те корекције постали су толико сложени да је Коперник рекао да је много једноставније све објаснити на следећи начин – земља и друге планете се окрећу око сунца. Звезде које се налазе далеко горе су релативно фиксиране; оне су удаљеније од планета. Уколико се прихвати оваква идеја, неће бити потребно да се уводи толико епипутања и да се врши толико корекција приликом рачунања.[8]
Научни креационисти кажу да се исто то догађа и са теоријом еволуције. Кад год се појави нешто што се не уклапа у њу, еволуционисти убаце још једну путању или епипутању. Онда објашњавају да је та појава немогућа јер није у складу са теоријом, и да због тога у случају датог изузетка морају да уведу корекцију. Креационисти кажу: зашто онда не бисмо изменили теорију и поједноставили је?
На жалост, људи имају пуно предрасуда по овом питању јер сматрају да су стварање и религија нераздвојни. Заправо, свака научна теорија садржи елементе који се морају прихватити вером. Еволуционисти вером прихватају своје убеђење. Они заиста загрижени тврде да једном давно није било ничег или да је постојала само тачка огромне енергије која је изненада експлодирала и створила космос. Потребно је много вере да би се поверовало у тако нешто. Уколико верујете у Бога, имате сасвим различит приступ. Наравно, уколико верујете у Бога онда знате да Он, будући бесконачан, може да поступа у складу са Својом вољом. Тада задобијате слободу да сагледате шта се слаже са научним чињеницама а шта са Књигом постања.
Једна од најчешћих заблуда у вези с Књизи постања јесте то што је људи доживљавају као религију, можда чак и мит, сматрајући да је наука та која се бави чињеничним аспектом ствари. Такав став је превише поједностављен, јер је садржај Књиге постања истина, а како наука покушава да открије истину, неминовно ће доћи до преклапања између онога о чему говори наука и онога о чему говори Књига постања. Морамо бити свесни чињенице да науку и Књигу постања не можемо да оделимо у две различите категорије. Када људи покушају то да учине (што често чине, покушавајући да нађу одговор на ово питање), они Књигу постања не узимају за озбиљно. Они тврде да Књигу постања не треба тумачити као текст који заправо говори о пореклу природе, већ да је она у најбољем случају нека врста нагађања или преношења древних митова, вавилонских прича о постању, или нечег сличног.
Стога, поставља се следеће питање: који је прави приступ Књизи постања? Мислим да постоји само један одговор на то. Пре свега морамо да научимо на који начин Црква у последње две хиљаде година тумачи Постање, јер је то текст задобијен Божјим откровењем, а Црква, као чувар Божјег откровења, сигурно зна како га треба тумачити. Стога, не можете се уздати у особу која једноставно отвори овај текст у преводу на енглески и пружи, како јој се чини, најосновније тумачење тог текста. Не можете се уздати ни у сопствено тумачење, јер ћете га обојити својим модерним идејама. Начинићете га еволуционистичким или антиеволуционистичким, већ у складу са својим убеђењима. То међутим није довољно да вам разјасни поруку Књиге постања. Да бисмо схватили ту поруку, морамо разумети како је Црква тумачи. Другим речима, морамо се запитати: какво је светоотачко тумачење књиге Постања, на који начин Свети Оци разумеју тај текст? Ето чиме ћемо се бавити у току овог курса.
На прошлогодишњем курсу, говорили смо о прве три главе Књиге постања, које су наравно „најсложеније“, и захтевају највише тумачења. Ове главе говоре о свих шест дана стварања, о стварању човека, његовом паду, Рају, и човековом изгнанству из Раја.
Прошле године смо видели да протестанти нису у потпуности задовољни светоотачким тумачењем јер је за њих оно, на неки начин, недовољно „фундаменталистичко“; овим тумачењем неће бити задовољни ни они који желе да помире Књигу постања са модерном теоријом еволуције, јер је за њих опет превише „фундаменталистичко“. Заправо, уколико бисте желели да светоотачко тумачење Књиге постања објасните једном речју, мислим да бисте могли рећи да је оно веома реалистично. То јест, Свети Оци пре свега прихватају да је овај текст (а то је полазишна тачка) Богом дан. Заправо, св. Јован Златоуст каже да је то књига пророштва. Неке књиге пророкују будућност, али је Књига постања пророчанство о прошлости. Оно је неопходно јер приликом стварања света није било сведока. Апсолутно је немогуће да ће вам неко из прве руке испричати шта се десило на почетку света, јер тада нико још није ни постојао. Стога, уколико вам не исприча Онај Који је Сам створио свет, никада нећете сазнати истину. Према томе, једино што нам преостаје јесу нагађања.
Свети Оци, међутим, уче да ми заиста поседујемо ово знање јер га је Бог открио пророку Мојсију. Мојсије је био у стању заноса када је примио текст о постанку света; према томе, Књигу постања треба да читамо као што читамо Откривење, последњу књигу у Библији, која садржи пророчанства која још увек нису испуњена па ју је стога прилично тешко разумети.
Према томе, у складу са светоотачким учењима, у складу са остатком Светог Писма и у складу са личним искуством свих нас који смо у Цркви, Књигу постања треба разумети као пророчанство. Велики део ње, наравно, налази се изван домашаја нашег ума; тако да нам једино преостаје да укратко прокоментаришемо одређене делове текста.
Дакле, овом тексту приступамо као Божјем откровењу, свесни чињенице да ћемо његову основну поруку разумети не уз помоћ сопственог здравог разума, нити науке (иако, наравно, треба да користимо и здрав разум, и науку, тамо где се она може применити на дати текст), већ уз помоћ учења Светих Отаца.
Овим се покреће још једно питање. Људи који су стекли развијену научну свест рећи ће да су Оци грешили по питању науке. На пример, св. Василије Велики, у својим делима о шест дана стварања, тврди да постоје нека бића, неке врсте жаба на пример, које спонтано настају из прашине. Такво схватање је у складу са науком његовог доба. Знајући да то није тачно, људи модерног доба кажу да је човек погрешио, јер је наука његовог доба, кроз коју је тумачио такве појаве, била нетачна. И јасно је да у овом погледу, када су у питању научне чињенице, можемо да исправимо дела Светих Отаца. Међутим, има људи који сматрају да то значи да треба исправити и текст саме Књиге постања. Али уколико погледамо текст Књиге постања, увидећемо да он не садржи ништа што би Оце навело на погрешно тумачење, већ да је то тумачење изведено на основу научних схватања њиховог доба. Разлог за то је чињеница да је Књигу постања најлогичније тумачити на основу научних сазнања. Ми је данас тумачимо на научно другачији начин, и можда смо у већој мери у праву. Текст је, међутим, и даље исти.
Заправо, не постоји ни једна једина изјава у Књизи постања којом се тврди да сунце иде око земље или земља око сунца, или било шта слично. То је све ствар накнадног тумачења, које зависи од степена развијености наше научне свести. Према томе, нема основа за научну критику текста Књиге постања. Што се тиче светоотачких тумачења, њих можемо исправити уколико се баве специфичним научним питањима попут тога како настају жабе или нечег сличног.
Успут буди речено, не би требало ни да зазиремо од науке приликом тумачења Књиге постања, јер сви светоотачки списи о шест дана стварања обилују научним чињеницама, заснованим на науци њиховог доба. На пример, када св. Василије говори о стварању птица, риба или копнених животиња, он детаљно наводи различите врсте и описује њихове одлике. Онда нам указује на примере моралног живота које можемо наћи код тих животиња, говорећи, на пример, о међусобној верности птица. Све то је веома лепо и занимљиво, али не представља одлучујући доказ истинитости текста о Постању. Све то је само објашњење текста. Заправо, уколико би се неко данас постарао да се темељније позабави научним чињеницама о стварању, користећи их као материјал за објашњавање, могао би да напише изванредну књигу на тему шест дана Стварања. Нажалост, људи су данас некако скучених схватања; научници не желе да прошире своје видике довољно да би прихватили целокупни аспект Постања. Они који тумаче Књигу постања, често нису довољно припремљени за научну страну проблема. Ипак, не треба заборавити ту могућност; ова тема је веома плодна за дискусију.
Даље, не би требало да се плашимо науке, јер наука ни на који начин не може да противречи откривеној истини. Истина је увек истина. Постоји истина коју открива Бог, и истина која се открива у природи. Кажемо да је истина коју открива Бог апсолутна јер потиче директно од Бога. Али њено тумачење се заснива на нашој мудрости, коју временом стичемо животом у Цркви и читањем Светих Отаца. Када то схватимо, онда и сами можемо да доносимо одређене претпоставке, уколико не тврдимо да те претпоставке имају исту вредност као и сам текст. Наука се у много већој мери заснива на претпоставкама, поготово када су у питању догађаји из ране историје света, попут стварања, којима нико није присуствовао.
Требало би да поменем још једну основну чињеницу о првих шест дана стварања о којој смо говорили прошле године: тих шест дана се у потпуности разликују од онога што се дешава данас. Свети Оци недвосмислено тврде да закључке о шест дана стварања не можемо изводити на основу онога што се дешава данас, јер је свет тада створен ни из чеш. То данас није случај. Господ данас непрекидно ствара. Свети Јован Златоуст се у свом коментару о Књизи постања бави управо тим проблемом. Како он истиче, у Књизи постања пише да је Бог починуо од Својих дела (1 Мојс. 2,2), то јест, престао да ствара, али наш Господ у Јеванђељу по Јовану каже да Отац Његов до сада дела (упореди: Јов. 5,17); према томе, Бог још увек ствара. Дакле, то су две различите ствари. На почетку, Бог је створио свет, и од тог стварања починуо. То се више не дешава. Оно што је уследило јесте Његова вечна Промисао која бди над светом, а која заправо представља непрекидно стварање, јер како би се, без живе Речи Божије, семе претворило у човека или биљку или животињу? То је чудесно дело стварања, али се разликује од стварања које је било на почетку света, у првих шест дана. Уколико то не схватате, направићете много грешака.
Приликом тумачења наредних глава Књиге постања – од четврте до једанаесте – видећемо да постоји чак и основна разлика између људи пре Потопа и људи после Потопа. Одређени број ствари се с Потопом изменио. Али је у првих шест дана настало све што нам је данас знано, после чега је уследио даљи развој ствари које су већ створене, у складу са законима које је Бог сачинио и дао природи.
Са енглеског превела Наталија Павловић


НАПОМЕНЕ:

  1. Џон Грибин и Џереми Шерфас, у свом чланку „Порекло човека – или будућност мајмуна?“ пишу: „Хајде да преведемо нашу претпоставку у тај облик говора: ми сматрамо да је шимпанза потекла од човека, а да је заједнички предак обеју јединки био више налик на човека него на мајмуна“ (New Scientist, том 1, 3. септембар, 1981. године, стр. 592). – Прим. ур.
  2. То је заправо била само симболичка мера. Гувернер је потписао предлог закона само уз јасно образложење да он неће бити примењиван. – Прим. ур.
  3. На пример, књиге енглеског биолога Дагласа Дјувара, Проблеми теорије еволуције (Лондон, 1931), и Нови проблеми теорије еволуције (1938). 1959, немачки зоолог Бернхард Ренш издао је дуг списак водећих ауторитета у свету науке који не признају неодарвинистичке поставке (видите његову књигу Еволуција изнад нивоа врста, Columbia University Press, 1959, стр. 57). – Прим. ур. )
  4. На институту тренутно ради неких четрдесетак доктора наука у својству сталних професора, ванредних професора и саветодавног одбора. – Прим. ур.
  5. Научници Института за истраживање стварања учествовали су у више од три стотине формалних дебата о стварању/еволуцији, које се обично одржавају на универзитетима и на којима се сучељавају са факултетским еволуционистичким научницима. Најактивнији дискутант је Др Двејн Гиш, који је докторат из биохемије стекао на Калифорнијском универзитету у Берклију, и који је, пре него што се придружио Институту за истраживање стварања, 1971. године, радио на највишим позицијама у Берклију, Медицинском колеџу универзитета у Корнелу и Ап-Џон компанији. Др Гиш, који сада има 78 година, и даље учествује у универзитетским расправама са еволуционистичким професорима, на којима присуствује велики број студената. Никада није изгубио дебату. – Прим. ур.
  6. 1996. године, Др Јуџини Скот, извршни директор Националног центра за научно образовање (приватне организације посвећене заштити учења о еволуцији од изазова које постављају креационисти), упозорила је своју браћу еволуционисте: „Избегавајте дебате. Уколико вас ваше локално универзитетско братство замоли да ‘браните еволуцију’, молим вас одбијте… вероватно ћете бити поражени.“ (Јуџини Ц. Скот, „Мајмунска посла“, The Sciences, јануар-фебруар 1996, стр. 21). – Прим. ур.
  7. Сви пуноправни чланови имају једну или више постдипломских диплома у научним дисциплинама. У изјави коју су потписали тврди се да је „све основне типове живих бића, укључујући и човека, Бог створио у току недеље стварања описане у Књизи постања“ и да је „велики потоп описан у Књизи постања … историјски догађај чије су се размере и ефекат осетиле широм света.“ Иако пуноправни чланови Друштва морају имати завршене постдипломске студије из научних области, чланови који нису носиоци тих диплома могу постати помоћни или студентски чланови. Друштво издаје и часопис чију лектуру врше спољни стручњаци из исте области: Creation Research Sociely Quarterly; тренутно седиште друштва је у Мисурију, са експерименталном испоставом у северном делу централне Аризоне (види стр. 648) – прим. ур.
  8. Хелиоцентрични модел који је поставио Коперник открио је грчки астроном Аристарх Александријски у трећем веку пре Христа, али су научници у то време ову теорију одбили и игнорисали. – Прим. ур.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *