Постање, стварање и рани човек

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

9. Планови за писање књиге

Правећи на почетку планове за књигу коју је намеравао да напише, отац Серафим је сматрао да ће најбоље учинити ако је започне расправом о еволуцији, показујући да не постоји убедљив научни доказ који би је подржао, а да затим изложи светоотачко разумевање Стварања. У то време, помишљао је да ће то бити неопходно јер ће људи, пре него што уопште почну озбиљно да разматрају светоотачка тумачења, превасходно морати да схвате да оно, што су током читавог живота учили о несумњивој чињеници еволуције, уопште није несумњива чињеница.
Пред крај свог живота, отац Серафим је другачије размишљао. У последњем утврђеном плану за ову књигу, рекао је да би требало започети са светоотачким тумачењем Књиге Постања (односно са серијом предавања која је одржао током 1981. и 1982. године), да би за њим уследила расправа о еволуцији. „Сада ми постаје јасан њен целокупан нацрт“, писао је он. „Требало би да буде названа по нечему позитивном (што значи да се у њеном наслову не би помињала еволуција), на пример, требало би да то буде нешто као Постање, стварање и рани човек – православно хришћанско становиште. При том би први и главни део требало једноставно да буде православно тумачење првог поглавља Књиге Постања (према светом Јовану Златоустом, светом Јефрему Сиријском, итд), уз расправу о ‘проблемима’ које су модерни људи поменули током дискусије. Затим би, као мисао од другоразредног значаја (мање од половине књиге), следила расправа о целокупном питању еволуције.“ У садашњој, постхумној компилацији, ми смо се придржавали овог плана.
Зашто је отац Серафим изменио план за ову књигу? Кључ би се могао пронаћи у следећим речима, које је о. Серафим написао у пролеће 1981. године:
„Размишљајући о курсу на тему Постања који ћу одржати овог лета, поново сам прочитао један део писма др. Каломироса. Како обесхрабрујуће! Човек губи надахнуће за расплитање ове теме када види како он то претреса… Свако ко се уистину преобратио у хришћанство сигурно ће поново почети да размишља о свом целокупном интелектуалном становишту, зар не? Зар не представља стварни проблем то што су др Каломирос и остали… интелектуалци који се нису потпуно преобратили или су своје интелектуално бреме унели са собом и у Православље?“
Оцу Серафиму је отворено досађивала идеја да светоотачко учење о стварању износи искључиво у вези с модерним интелектуалним бременом еволуционизма. Он је то учинио још 1974. године, у писму упућеном др. Каломиросу. Сада, осам година касније, кад је припремао светоотачке коментаре, он се дистанцирао од противуречности. Било му је јасно да је свеукупна тежина светоотачког учења о Стварању толико моћна и несавладива да су у поређењу с њом избледеле све недоказане претпоставке и конфузна размишљања модерних еволуциониста. Отац Серафим је увидео да се светоотачко учење могло ослонити на свој сопствени божански ауторитет чак и пре него што је дух модернизма подстакао учење о еволуцији, као и да је расправа о еволуцији била потребна само као другоразредно разматрање.

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.