НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

Наука и Божанско откривење

Који је извор наших истинских знања о првоствореном свету и по чему се он разликује од науке? Откуд св. Григорије Синаит зна шта се догађало са зрелим воћем у Рају, и зашто природне науке то не могу да открију? Пошто волите Свете Оце, онда мислим да већ знате одговор на ово питање. Свеједно, сам ћу на ово дати одговор који није заснован на мојим умовањима, већ на неоспорном ауторитету једног од Светих Отаца, веома узвишеног духовног живота, преп. Исака Сиријског, који је, на основу сопственог опита, говорио о узношењу душе к Богу. Описујући како се душа усхићује при размишљању о будућем веку нетрулежности, преподобни Исак Сиријски пише:
„И одавде се (она) већ узноси својим умом ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, нити ичега што је после постало, и ка ономе како је Бог, искључиво по благовољењу Своме, одједном увео све из небића у биће, и свака ствар је пред Њега стала у свом савршенству“ (Беседа 21. по руском, тј. Беседа 85, по грчком издању).
Ето видите, св. Григорије Синаит и други Свети Оци веома дубоког духовног живота су, у стањима Божанског созерцања које надилази оквире природног знања, били узношени до виђења првоствореног света. Сам св. Григорије тврди да су „осам главних предмета созерцања“ у стању савршене молитве следећи:

1. Бог,
2. Природа и поредак умних сила,
3. Састав видљивих ствари,
4. Домострој силаска Логосовог,
5. Свеопште васкрсење,
6. Страшни Други Христов долазак,
7. Вечна мука, и
8. Царство Небеско (Главе о заповестима и догматима, 130).Зашто је св. Григорије Синаит „састав видљивих ствари“, прикључио
предметима Божанског созерцања који припадају сфери богословских знања, а не науци? Није ли због тога што постоји и такав аспект и стање творевине који се налази ван сфере научних знања а који може да се сагледа искључиво благодатним созерцањем, Божијим, којим је и сам преп. Исак Сиријски сагледао Божију творевину? Предмети ових созерцања се, како учи св. Григорије, „јасно… созерцавају и признају од стране оних којима је благодатно дата потпуно чистога ума“ (Исто).
На другом месту преп. Исак Сиријски јасно описује разлику између природног знања и вере која узводи к созерцању.
„Знање (природно знање – прим. прев.) је врхунац природе и чува је у сваком погледу. А вера савршава усхођење које надилази природу. Знање се не усуђује да пропусти до себе оно што је за природу рушилачко, него бежи од тога; а вера без тешкоћа то дозвољава и каже: „На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја“ (Пс. 91,13)… Многи су по вери улазили у огањ, зауздавали огњену силу, и недирнути пролазили посред њега, и по површини мора ходили као по копну. А све ово је изнад природе, и противно путевима сазнања, и показује да је оно празно у свим путевима и законима својим. Видиш ли како знање чува границе природе? А видиш ли како вера надилази природу и тамо крчи пут свом усхођењу? Начини (природног) сазнавања су пет хиљада година, можда мало мање, а можда више од тога, управљали светом, и човек никако није могао да подигне главу своју од земље и да позна силу Творца Свога све док није засијала наша вера, ослободивши нас од таме земаљског делања и сујетног потчињавања после узалудног блуђења ума. Па и сада, када смо стекли тихо море и непотрошиву ризницу (Премудрости), опет смо склони да, блудећи, радије одлазимо на изворчиће (земаљске мудрости). Нема знања које није оскудно, ма како се оно богатило. А богатства вере не могу да стану ни на земљу ни на небо“ (Слово 25).
Сад схватате у чему је суштина спора између светоотачког схватања Књиге Постања и еволуционистичког учења, које се труди да схвати тајне Божијег стварања помоћу природног знања и световне философије, чак и не допуштајући могућност да у тајнама Божијега стварања постоји нешто што надилази та знања. С друге стране, Књига Постања је повест о Божијем стварању, коју је, у Божанском созерцању, видео пророк Мојсије, а што касније потврђују својим опитом и Свети Оци. И мада је богооткривено знање изнад природног, ми, ипак, знамо да не може бити противречности између истинског Откривења и истинског природног знања. Али зато може да дође до сукоба између Откривења и људске философије, која је по правилу погрешна. Према томе, нема несклада између знања о стварању света које је дато у Књизи Постања како је тумаче Свети Оци, и истинитих знања о створеном свету до којих долази савремена наука кроз истраживање; али, наравно, постоји неразрешив сукоб између знања датог у Књизи Постања и испразних философских спекулација савремених научника, непросвећених вером у погледу стања света током Шест Дана Стварања.
Ако, пак, желимо да сазнамо истину, онда треба да – свугде тамо где између Књиге Постања и савремене философије постоји сукоб – прихватимо учење Светих Отаца и одбацимо лажна мњења философа. Но, свет је толико заражен испразном савременом философијом, која се издаје за науку, да је јако мало чак и православних који желе или се труде да се непристрасно удубе у овај проблем, да открију шта је то чему нас, уствари, уче Свети Оци, а онда и да прихвате светоотачко учење, чак и онда када оно изгледа као потпуни апсурд у очима таштог мудровања овога света.
Што се тиче истинског светоотачког виђења првоствореног света, мислим да сам Вам указао на довољно тих виђења, која се, на први поглед, чине „чуднима“ за православног Хришћанина чије је схватање Књиге Постања помућено савременом научном философијом. „Најчудније“ је, вероватно, то што су Свети Оци сам текст Светога Писма схватали „онако како је написано“, и што нам сами они не дозвољавају да Свето Писмо тумачимо „слободно“ нити алегорично. Многи „савремени образовани“ православци су навикли да овакво тумачење доводе у везу са протестантским фундаментализмом, јер се плаше да ће их надмени философи науке сматрати „наивнима“. Но, јасно је, са једне стране, колико је истинско светоотачко тумачење дубље од тумачења (протестантских) фундаменталиста који нису ни чули за Божанско созерцање и чије се тумачење (Светога Писма) само понекад и случајно подудара са светоотачким; а, са друге стране, колико је светоотачко тумачење дубље од тумачења које некритички прихвата спекулације савремене философије као тобожње „истинско знање“.
Савремени православни Хришћанин може да схвати како се непропадљивост првоствореног света налази ван компетенција научних истраживања ако размотри чињеницу непропадљивости онакву каква се пројављује кроз Божије деловање чак у нашем данашњем пропадљивом свету. Не можемо наћи јаснију пројаву те непропадљивости него код Пресвете Богородице Којој певамо: „Без истленија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу Тја величајем“ („Која непорочно Бога Слова роди, уистину Богородицу, ми Те величамо“). Богородични наших православних богослужења су препуни овог учења.
Св. Јован Дамаскин указује да се у два погледа ова „непропадљивост“ надилази законе природе: „… Што је рођено без оца, то је изнад природних закона рађања… а што је без бола, то је изнад закона рађања“ (Тачно изложење православне вере, гл. IV, 14).
Шта да одговори православни Хришћанин када савремени безбожници, под утицајем савремене натуралистичке философије, инсистирају на томе да је таква „непропадљивост“ немогућа и захтева да Хришћани верују само у оно што се може доказати или посматрати научно? Зар он не треба да се држи своје вере, која је богооткривено знање, без обзира на „науку“ и њену философију, а да таквим псевдонаучницима одговори да ту непропадљивост он зна и схвата управо као натприродно дело Божије. Зашто бисмо се онда колебали у погледу вере у (богооткривену) истину о стању творевине пре Адамовог пада, ако смо се већ уверили да, како нас Свети Оци уче, постоји и оно што се налази ван компетенција научних истраживања или знања? Онај који прихвата еволуционистичко учење о стању творевине пре Адамовог преступа и који, тиме, одбацује светоотачко учење, само припрема како сопствену тако и душе других (православних Хришћана) за прихватање еволуционистичке и других псевдонаучних теорија и о многим другим аспектима православног учења.
Ми данас чујемо многе православне свештенике који нам говоре: „Наша вера у Христа не зависи од тога како тумачимо Књигу Постања. Можеш да верујеш како хоћеш…“. Али, зар је то могуће да наш немар у схватању једног дела Божијег Откривења (који је, узгред буди речено, тесно повезан са Христом, Другим Адамом, Који се и оваплотио да би нас обновио у првобитно стање) не доведе до немарног схватања свеколиког учења Православне Цркве? Св. Јован Златоусти сигурно са разлогом доводи у тесну везу правилно и строго тумачење Светог Писма (конкретно Књиге Постања) са правилношћу догмата који су неопходни за наше спасење. Говорећи алегоријски о онима који тумаче Књигу Постања, он пише:
„Али молим вас да не слушате те људе, да оградимо наш слух од њих, да верујмо Божанском Писму и, следећи оно што је у њему речено, да се трудимо да сачувамо у својим душама здраве догмате, као и да водимо правилан живот, да би живот сведочио о догматима и догмати давали животу чврстину… Ако ми… живећи добро, не будемо поштовали праве догмате, нећемо ништа стећи за своје спасење. Ако хоћемо да се избавимо од пакла и задобијемо Царство, треба да се украсимо и једним и другим – и правилношћу догмата и строгошћу живота“ (Омилије на Књигу Постања, XIII).
Ту је још једно питање које се може поставити, а тиче се стања првостворенога света: „Шта је са тим ‘милионима година’ постојања света, које наука ‘познаје као чињеницу’? Моје писмо је већ предуго, и ја овде не могу да разматрам то питање. Али ако хоћете, у другом писму ћу га размотрити, укључујући и „радио-угљенички метод“ (Ц14) и друге „апсолутне“ методе датирања, навести Вам мишљења светски признатих научника и показати да тих „милион година“, такође, уопште нису „чињеница“, већ опет философија. Те идеје није било све док људи, под утицајем натуралистичке философије, нису почели да верују у еволуцију; ако је, пак, еволуција истина, онда и свет мора да је стар милионе година (а пошто еволуцију никад нико није могао да „посматра“, онда она може само да се замисли једино под претпоставком да су безбројни милиони година изазвали процесе, који су исувише „мали“ да би их савремени научници посматрали). Ако то питање истражите објективно и непристрасно, одвајајући истинске доказе од претпоставки и философије, мислим да ћете увидети да нема фактичких података који би нас непобитно навели да сматрамо да је Земља старија од 7500 година. Погледи на ово у потпуности зависе од одређеног философског става према проблему постанка света.
Завршавајући овај кратки преглед светоотачког учења о првоствореном свету, не видим ништа боље од тога да испишем Божанске речи оног од Светих Отаца, који је толико засјао у молитви да је постао трећи кога цела Православна Црква назива „Богословом“. То је св. Симеон Нови Богослов. У свом четрдесет петом Слову он, из светоотачког Предања и, вероватно, из сопственог искуства, казује следеће:
„Бог је у почетку, пре него што је насадио Рај и дао га првоствореним људима, за пет дана створио земљу и све што је на њој, небо и све што је на њему, а шестог дана створио је Адама и поставио га за господара и цара свега видљивог. Рај тада још увек није постојао. Али тај свет беше од Бога као некакав рај, иако материјалан и опажајан. Њега даде Бог Адаму и његовим потомцима… ‘И насади Господ Бог врт у Едему на Истоку. И учини Господ Бог те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело’ (1. Мојс. 2,9), и са разним плодовима који се никад нису кварили и стално су рађали, који су увек били свежи и слатки и причињавали првоствореним (људима) велико задовољство и пријатност. Јер је било потребно причињавати и непропадљиво насладошћење телима првостворених (људи) која су била непропадљива… Адам је био створен са непропадљивим телом, али материјалним, које још није било и духовно, и био постављен од стране Творца Бога за бесмртног цара непропадљивог света, не само раја већ и свега што је постојало под Небесима…
(После преступа Адамовог) Бог није проклео Рај… већ је проклео сав остатак земље који је, такође, био непропадљив и доносио плода сам од себе… Онај који је постао пропадљив и смртан због кршења заповести по правди је требало да живи на пропадљивој земљи и да се храни пропадљивом храном… Онда су и сва створења, када су видела да је Адам изгнан из Раја, престала, као преступнику, да му се покоравају… Али Бог је… задржао сва та створења Својом силом и, по доброти и милости Својој, није дозволио да се одмах устреме против човека и наредио је да му се и даље покоравају, и да, поставши пропадљива, (и даље) служе пропадљивоме човеку ради кога су и створена, да би се – када се човек опет обнови и постане духован, непропадљив и бесмртан – и сва твар која му је потчињена и служи му, ослободила ропства,обновила се заједно са њим и постала непропадљива и као духовна…
Не доличи телима људским да се обуку у славу васкрсења и постану непропадљива пре него што сва твар буде обновљена. И, као што на почетку, најпре сва твар би створена непропадљивом, а онда из ње би узет и створен човек, тако опет треба најпре сва твар да постане непропадљива, а тек онда да се обнове и непропадљива постану пропадљива тела људска, да опет постане цели човек непропадљив и духован, и да обитава у непропадљивом, вечном и духовном обиталишту… Видиш ли да је сва та твар у почетку била непропадљива и да ју је Бог створио (да бива) у рајском стању? Али пошто је, по Божијем допуштењу, била подвргнута пропадању, покорила се људској сујети.
Схвати, такође, и то како ће се прославити и засијати сва твар у будућем веку. Јер када се она обнови, онда неће бити опет онаква каква је била створена у почетку. Већ ће бити онаква какво ће, по речи Божанскога Павла, бити наше тело… Сва твар, по вољи Божијој, после свеопштег васкрсења неће бити онаква каква је била створена вештаствена (материјална) и опажајна, већ ће бити преобликована да би постала некакво невештаствено (нематеријално) и духовно обиталиште изнад свих чула“.
Има ли јаснијег учења о стању првоствореног света пре Адамовог преступа?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *