Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

2. Дан други (Пост. 1; 68)

1: 68 Потом рече Бог: нека буде свод (= утврда) посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод, и растави воду под ceoдом од воде над сводом; и би тако. А свод назва Бог небо. И би вече, u би јутро, дан други.

Неки су покушавали да у овом одломку открију „ненаучни“ изглед небеса, као да је Мојсеј веровао у неку врсту чврсте кристалне куполе у коју су уметнуте звезде и изнад које се налази тобожње складиште воде. У овом тексту, међутим, не може се пронаћи ништа што би било толико маштовито.
Чини се да у Књизи Постања реч „свод“ или „утврда“ има две нијансе значења: једну, која ја сасвим одређена и „научна“, и другу, која је уопштена. У свом уопштеном значењу, свод је, у већој или мањој мери, синоним за „небо“ или за „небеса“; звезде се називају виделима на своду небеском (Пост. 1,14), док птице лете под сводом небеским (Пост. 1,20). Ми, који смо изгубили одређено значење „свода“ могли бисмо га занемарити у оваквим описима и рећи да се и звезде и птице могу видети на „небесима“. Идеја да су звезде уметнуте у кристалне куполе представља спекулацију древних паганских мислилаца и не може се пројектовати на богонадахнути текст Књиге Постања.
Какво је, дакле, одређено и „научно“ значење „утврде“ или „свода“ у овом тексту? Свети Василије учи да он, иако се такође назива „небом“, није исто што и „небо“ које се помиње на почетку Књиге Постања: „Пошто је, дакле, другом небу наденуто и друго име и одређена му посебна намена, ја вам кажем да оно представља нешто друго у односу на оно небо које је створено у почетку, да је чвршће суштине и да му је дата нарочита намена у васељени… И у овом случају мислим да је овај израз употребљен у вези с некаквим чврстим вештаством које је у стању да задржи клискост и разливност воде. Дакле, пошто је, по општем мишљењу, јасно да је свод настао од воде, не треба да мислимо да је он представљао неку врсту стврднуте воде или некакву сличну твар која је настала цеђењем течности, као што је то кристални камен… који је по прозирности сасвим налик на ваздух… Ниједноме од свега овога свод није близак. Само онај ум који је уистину дечији и прост може имати такво схватање о небеским телима… Писмо нас је научило да не дозволимо свом уму да маштари изван онога што је допуштено…
Због тога је речено: Нека буде свод (утврда) посред воде, да раставља воду од воде. Рекли смо већ шта Писмо означава изразом свод. Да оно сводом (утврдом) не назива опипљиву и чврсту материју која има тежину, и која се чулима може опазити, јер би тада земља више одговарала таквом називу. Израз утврда употребљен је због природе онога што је над сводом, а та природа је танана и прозрачна и није доступна ниједном чулу… Замисли, молим те, некакав простор који има својство да раздељује течност, па да оно што је танано и процедито пропушта кроза се ка горе а што је крупно и земљано да пада доле, тако да се постепеним одузимањем воде од почетка до краја може задржати иста, блага топлота.“[1],[2]
Према томе „свод“ или „утврда“ у Књизи Постања представља неку врсту природне препреке или филтера који раздваја два нивоа атмосферске влажности. Ми данас не примећујемо одређени феномен који бисмо могли назвати „сводом“ или „утврдом“. Да ли је у случају првостворене земље било другачије?
Свети Василије верује да је улога свода била да очува умерену топлоту на читавој земљи. Данас нам је познато да су у преисторијском периоду на земљи постојали извесни „стакленици“: у леду на далеком северу пронађени су остаци тропских биљака и животиња. То наговештава да су северне области некада уистину имале умерену климу. Осим тога, у другој глави Књиге Постања каже се да пре човековог стварања Господ Бог још не пусти дажда на земљу… али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2,56).
Чини се, дакле, да је првобитна земља била место које се значајно разликовало од онога које познајемо, место које је свуда имало умерену климу и обиловало влагом што је наводњавала вегетацију док ова, као што ћемо видети, није била намењена само за човекову исхрану, него и за исхрану животиња (в. Пост. 1,30).
Кад су ишчезле ове срећне околности? Ускоро ћемо се упознати с последицама човековог пада. Међутим, постоје неки показатељи да је земља и након човековог пада задржала неке од својих првобитних особина. Осврнимо се укратко на оно што каже Свето Писмо, али у светлости наших научних сазнања о атмосфери. Свети Оци су често примењивали научна сазнања свога времена како би разумели Свето Писмо, па је то допуштено и нама, уз услов да не вршимо насиље над текстом Писма и да смо довољно смирени и одмерени у погледу нашег наводног разумевања. Следеће објашњење, дакле, није понуђено као догма него као спекулација.
Феномен кише не помиње се у Књизи Постања све до Нојевог времена. Чак ни тада то није била обична киша него својеврсна космичка катастрофа: Развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи (Пост.7,1112). На земљу је пуштена огромна, за нас готово незамислива количина воде, сводећи је практично на Први дан Стварања, када је „бездан“ прекривао земљу. Киша какву данас познајемо није могла узроковати овакав догађај. Текст описује да се догодило нешто још горе: пуштена је огромна подземна количина воде, док се „свод“ или „утврда“ – атмосферска погодност која је обезбеђивала постојане залихе воде у ваздуху, вероватно у виду облака какве планета Венера и сада има – дословно „сломио“ и испустио свој садржај на земљу.
У том светлу можемо да разумемо и разлог због којег је Бог поставио дугу као знак Свог савеза са Нојем и свим створењима, према којем на земљи више никад неће бити таквог потопа. Како би дуга могла да буде такав знак ако претпоставимо да је постојала вековима пре тога? Очигледно је да се дуга тада први пут појавила. Дуга се формирала директним усмеравањем сунчевих зрака на влагу у ваздуху. Ако је постојани облачни покривач развејан разваљивањем „свода“ („утврде“), онда су сунчеви зраци дословно први пут непосредно пали на земљу тек након Потопа. Човек пре тога није знао за дугу и из тог разлога она је могла да му буде знак да је количина влаге у ваздуху ограничена и да више не може изазвати свеопшти потоп.
Неки научници су, на основу различитих доказа, недавно изнели претпоставку да је обим космичке радијације који допире до земље из неког разлога показао упадљиво увећање током последњих пет хиљада година. То би, наравно, могло бити истинито, уколико су воде над сводом служиле као нека врста филтера и спречавале штетну радијацију.
Ако све то узмемо у обзир, чини се да време након Потопа представља потпуно нову епоху у људској историји. Сразмерно „рајски“ услови на земљи до Нојевог времена, када је на читавом њеном пространству владала умерена клима и обилна вегетација била довољна за човекову исхрану без потребе да једе месо (Ноје је био први који је од Бога добио дозволу да једе месо – в. Пост. 9,3), уступили су место суровијој послепотопској земљи какву ми данас знамо, где постоје сетва и жетва, студен и врућина, лето и зима (Пост. 8,22). Људи више не живе по девет стотина година, колико су живели Адам и први патријарси и њихов век је убрзо био смањен на седамдесет или осамдесет година, колико, отприлике, и ми данас живимо.[3]


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Василије Велики, Шестоднев, 3; 3 4, 7
[2] По свом смислу, текст који наводи о. Серафим Роуз на овом месту се донекле разликује од српског превода Шестоднева св. Василија Великог. (прим. прев.)
[3] Током усменог излагања овог одломка, о. Серафим је појаснио ову реченицу: „Знамо да се са патријарсима до Нојевог времена дешавало нешто изузетно. Каже се да су сви старозаветни патријарси до тог доба живели по неколико стотина година: Адам је живео 930 година, Метузалем 969, док су остали живели 900 или 800 година. Данашњи људи би могли да кажу: То је претеривање, то мора да је нека грешка, то је смешно!’ Међутим, сваки патријарх понаособ доживео је тако дубоку старост… Тек након Ноја (који је живео 950 година, од тога 600 година пре Потопа), човеково животно доба почело је да се скраћује… Зашто? Свет је, пре Нојевог времена, био сасвим другачије место, да и не помињемо колико је био другачији пре Адамовог пада. Пре Нојевог времена, човеку није било допуштено да једе месо. Човек се хранио искључиво биљкама, па су, до Нојевог доба, чак и звери земаљске имале благослов да се хране биљкама. Разуме се да нам данас звучи невероватно да човек може да живи 900 година. Међутим, ко зна шта би се могло догодити уколико бисмо се нашли у потпуно измењеним условима? Свет који је Бог створио на почетку био је сасвим нов и свеж, и у њему се живело у потпуно другачијим условима од оних које ми данас познајемо.“ (Изд.)

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.