НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Постање, стварање и рани човек

Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

Како разумети реч „еволуција“?

Желео бих да не буде неспоразума: ја уопште не поричем чињеницу постојања промена и развоја у природи. Да, одрастао човек се развија из ембриона; да, огромно дрво израста из жира: да, појављују се нове подврсте или организми, биле то „расе“ људи или врсте мачака, паса и воћки, али све то није еволуција: то је само променљивост у оквиру одређене подврсте или врсте; она не доказује, чак и не претпоставља (осим ако Ви већ не верујете у то из ненаучних разлога) да једна врста или подврста, развијајући се, постаје друга, да су сви данашњи живи организми производ таквог развоја од једног или неколико примитивних организама. Сматрам да се баш о томе говори у учењу св. Василија Великог, у његовом „Шестодневу“, и сад ћу то и показати.
У петој беседи „Шестоднева“ св. Василије пише: „Стога нека не очајава нико од оних који проводе живот у греху, јер као што земљорадња мења квалитет биљака, тако и брига душе за врлине може да победи све невоље“. Нико, ни „еволуциониста“ ни „антиеволуциониста“ неће порећи да се „својства“ творевине могу мењати; али то још није доказ еволуције, ако се не може показати да се једна врста може претворити у другу, и не само то, да се свака врста мења у другу у непрекидној поступности која иде од најпримитивнијег организма. Навешћу шта о томе каже св. Василије Велики.
Свети Василије пише:
„Кажу: како то земља доноси семена по врстама, док, међутим, често бива да када посејемо пшеницу, добијамо црно пшенично зрно? Али то није промена у другу врсту, већ болест семена. Овде пшеница није престала да буде пшеница, већ је поцрнела и изгорела. Поцрневши од превелике зиме, она је попримила другу боју и укус“ (Шестоднев, V).
Изгледа да св. Василије Велики не верује у „промену у другу подврсту“, али ја то не узимам за убедљив доказ, јер хоћу да знам чему стварно учи св. Василије Велики, а не да правим сопствени произвољни закључак на основу његових речи. Све што се стварно може рећи о овом одломку је да св. Василије признаје некакву „промену“ пшенице, која није „промена у другу подврсту“. Таква промена није еволуција.
Свети Василије Велики пише:
„Неки су, чак, приметили да се посечени и изгорели борови претварају у храстове“ (Шестоднев, V). Овај цитат у ствари ништа не доказује, и ја га наводим само зато што су га и други наводили да бих показао да је Светитељ:
1) веровао у то да се једна врста твари заиста претвара у другу (касније ћу показати чему стварно учи св. Василије у погледу ове ствари); и
2) да је св. Василије Велики правио научне грешке, јер је његово тврђење нетачно.
Овде морам да изложим елементарну истину: савремена наука када се ради о научним фактима, обично заиста зна више од Светих Отаца; Свети Оци су, дакле, могли да веома греше у погледу научних факата; али ми код Светих Отаца не тражимо научне факте, већ истинско богословље и философију засновану на богословљу.
Ипак нам се чини да је у овом конкретном случају св. Василије Велики научно у праву, јер се заиста дешава да из борове шуме израсте храст (шума где ми живимо, и јесте, у ствари, таква мешовита борово-храстова шума), и када спале бор, храстови брзо израсту, тако да се промена целе борове шуме у храстову догоди за 1015 година.
То није еволуција, већ друга врста промене, и ми ћемо сад видети да свети Василије није могао да верује да се бор фактички преображава или еволуира у храст.
Погледајмо сад како се св. Василије Велики односио према „еволуирању“ или, пак, о „непроменљивости“ врста. Он пише:
„Дакле, несумњиво је то да свака биљка има семе или да се у њој крије некаква семена снага. И то значи реч – ‘по врстама’. Јер младица трске не даје маслину, већ од трске настаје друга трска, од посејаног семења ниче сродно. Тако да оно што је настало из земље приликом стварања света, то се и данас рађа очувањем врсте наслеђивањем“ (Шестоднев, V, 2).
Још свети Василије пише:
„…Природа бића која је покренута самом речју (Божијом) равномерно пролази и кроз рађање и кроз пропадање ствари, очувавајући континуитет врста путем прилагођавања, док се не дође до самог краја; јер коњ наслеђује коња, лав – лава, орао – орла, и свака животиња која се чува у својим наследницима траје до краја света. Никакво време не штети и не уништава својства у животињама. Напротив, њихова природа као да је скоро створена протиче заједно са временом“ (Шестоднев, IX, 2).
Сад је потпуно јасно да св. Василије Велики није веровао у претварање једне ствари у другу, а још мање у то да је свако живо биће које данас постоји еволуирало из неког другог, итд., уназад све до најпримитивнијег организма. То је савремена философска идеја.
Морам да Вам кажем да не сматрам да ово питање само по себи има нарочит значај. Даље ћу разматрати много важније проблеме. Ако би то стварно био научни факат, да се једно биће претвара у друго, ја бих без тешкоћа поверовао у то, јер Бог може све што хоће, и ми сад можемо да пратимо преображаје и развој у природи (ембрион постаје човек, жир – храст, гусеница – лептир) тако задивљујуће да се лако може поверовати у „еволуцију“ једне врсте у другу. Али нема уверљивих научних доказа да се то икад догодило, а још мање да је то универзални закон Свемира, и да је све што данас постоји настало од некаквог првобитног организма. Свети Оци – то је сигурно, нису веровали у такву теорију – јер је теорија еволуције измишљена тек релативно однедавно. То је резултат савременог западног начина мишљења, и, ако хоћете, ја Вам касније могу показати како је настала та теорија у токовима савремене философије, почев од Декарта, много пре него што су били добијени њени „научни докази“. Идеја еволуције уопште не постоји у Књизи Постања која каже да је свака ствар створена „по врсти својој“ и не „мења се у другу“. И Свети Оци су, како ћу опширније показати касније, узимали текст Књиге Постања сасвим једноставно, не изводећи из њега никакве „научне теорије“ или алегорије.
Сад ћете схватити зашто не прихватам Ваше цитате св. Григорија Нисијског о „узлажењу природе од најниже до савршене“ као доказ еволуције. Што се тиче Свете Књиге Постања, сматрам да се тамо стварно говори о уређеном стварању по ступњевима, али нигде, ни у Књизи Постања, ни у делима св. Григорија Нисијског се не тврди да се једна врста претвара у другу и да су сва бића настала на тај начин! Уопште се не слажем са овим што Ви кажете: „Опис стварања у првој глави Књиге Постања потпуно одговара његовом опису од стране савремене науке“. Ако под „савременом науком“ имате у виду еволуционистичку науку, онда сматрам да грешите, као што сам на то и указао. Ви сте погрешили узевши да је развој који је описан у Књизи Постања, код св. Григорија Нисијског и других Отаца једно исто што и опис у учењу о еволуцији; што се, пак, не може узимати као нешто што се само по себи подразумева. Ви то морате доказати, и ја ћу касније са задовољством заједно са Вама да размотрим „научне доказе“ за и против еволуције, ако то будете желели. Развој створеног у складу са Божијим планом је једно; а савремена научна (фактички философска) теорија, која објашњава развој преко (идеје) претварања једне врсте у другу, полазећи од једног или неколико примитивних организама, јесте нешто сасвим друго. Свети Оци се нису придржавали ове, савремене, теорије; ако ми можете доказати да су је се придржавали, радо ћу Вас саслушати.
Ако, са друге стране, под „савременом науком“ Ви подразумевате науку која не стоји у вези са философском теоријом еволуције, и даље се не слажем са Вама; а касније ћу показати зашто сматрам, у складу са Светим Оцима, да савремена наука не може да достигне уопште никаква знања о шест Дана Стварања. У сваком случају, веома је произвољна идентификација геолошких наслага са „периодима стварања“. На путу овако наивног поређења Књиге Постања и науке наилази се на мноштво тешкоћа. Сматра ли стварно „савремена наука“ да су траве и дрвеће постојали током дугог геолошког периода пре него што се појавило сунце које је створено тек четвртог Дана? Ја сматрам да Ви правите озбиљну грешку повезујући Ваше тумачење Светог Писма са одређеном научном теоријом (која уопште није „факат“). Ја сматрам да ми не треба да доводимо у везу наше тумачење Светог Писма ни са једном научном теоријом, била она „еволуционистичка“ или нека друга. Боље да прихватимо Свето Писмо онако како нас уче Свети Оци и не спекулишимо о томе како је дошло до стварања света. Учење о еволуцији је савремена спекулациЈа о томе како је настао свет, и то учење у многим својим аспектима противречи учењу Светих Отаца, што ћу нешто касније и показати.
Наравно, ја прихватам Ваше цитате из св. Григорија Нисијског; налазио сам код Светих Отаца и друге њима сличне. Наравно, нећу порицати чињеницу да је наша (човечанска) природа делимично животињска и да смо ми повезани са свим створењима и да је то јединство уистину чудесно. Али све то нема никакве везе са еволуционистичким учењем које се дефинише у свим уџбеницима као учење о пореклу свих бића од једног или више примитивних бића кроз процес претварања једне врсте у другу.
Дакле, треба да схватите (а сада прелазим на важне поуке Светих Отаца у вези са том ствари) да сам св. Григорије Нисијски, најочигледније, није веровао ни у шта што би личило на савремено еволуционистичко учење, јер он учи да је првог човека Адама Бог створио непосредно, да није рођен као други људи. У својој књизи „Против Евномија“ он пише:
„Први човек и онај који је од њега рођен постали су на различит начин, овај други – сједињењем (родитеља), а онај први – од Христа Саздатеља; и, мада се, због тога, верује да су они два (различита) бића, они су нераздвојни у одређењу свог бића и не сматрају се двама (различитим) бићима… Схватање човештва код Адама и Авеља, не разликује се због разлике у пореклу, као што ни поредак ни начин настајања не производе никакву разлику у (њиховој) природи“ (Оповргавање Евномија, т. 3, део 5).
И још:
„Онај који има разум, који је смртан, који је способан да мисли и сазнаје назван је „човеком“ и у случају Адама и у случају Авеља, и тај назив њихове природе не мења ни то што је Авељ постао рођењем, ни то што је Адам постао без рођења“ (Одговор Евномију, књ. 11, стр. 299).
Ја се, наравно, слажем са учењем св. Атанасија кога Ви цитирате о томе да је „првобитни човек створен од праха као и сви други, и да Рука која је створила Адама и сада ствара и увек ће стварати оне који следе за њим“. Како је могуће порицати ту очигледну истину непрекидне Божије стваралачке активности? Али та општа истина уопште не противречи конкретној истини да је први човек створен друкчије него сви други људи, о чему јасно уче и други Оци.
Тако св. Кирил Јерусалимски пише да је Адам „првостворени (човек) Божији“, а Каин – „првородни“ човек (Катихетске поуке, XII, 30). Он, такође, јасно поучава, разматрајући стварање Адама, да Адам није зачет од другог тела:
„Јер да ce тела рађају од тела, ма како то чудесно изгледало, могуће је, али да од праха земаљског постане човек, то је неупоредиво чудесније“ (Катихетске поуке, XII, 30).
А ево шта још пише божанствени Григорије Богослов: „Они који „Нерођеност“ (Оца) и „Рођеност“ (Сина) признају за природе истоимених Богова, можда би и Адама и Сита разликовали по природи, будући да први није рођен од плоти (јер је створен), а да је други рођен од Адама и Еве“ (На свете светлости јављања Господњих, XII, 39).
Исти Отац каже још јасније: „Шта можеш да кажеш за Адама? Зар он није једини непосредно створен од Бога? Свакако, рећи ћеш. Зар он није једини човек? Никако. Зашто? Зато што непосредно стварање није једини начин настајања човека; јер оно што се рађа, такође, је човек“ (О Богу Сину, XI).
А св. Јован Дамаскин чије богословље даје сажето све учење раних Отаца, пише: „Јер се првобитно постање (човека) зове стварање, а не рађање. Јер је стварање првобитно постање од Руке Божије; рађање је смењивање једног (човека) другим, које је наступило после осуде човека на смрт због његовога преступа“ (Тачно изложење православне вере, књ. 11, 30).
А шта је са Евом? Ви не верујете да је она, како учи Свето Писмо и Свети Оци, створена од Адамовог ребра, и да није рођена од неког другог бића? Али св. Кирил пише: „Јер Ева је рођена од Адама, није зачета од мајке, него као да је настала само од човека“ (Катихетске поуке, XII, 29).
А св. Јован Дамаскин, поредећи Пресвету Богородицу са Евом, пише: „Јер као што је она (тј. прамајка) створена од ребра (Адамовог) без телесног сједињења, тако је и Ова родила Новога Адама у складу са законима ношења у утроби, а изнад закона рађања“ (Тачно изложење Православне вере, књ. IV, 14).
Могао бих да наведем изреке и других Отаца у вези са овим, али нећу то учинити, ако Ви не оспоравате ову тачку. Али још нисам стигао до најважнијих питања која теорија еволуције поставља, и зато ћу сада прећи на њих.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *