Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – ХРИШЋАНСКИ ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

2. Леконт ди Нуј

Пјер Леконт ди Нуј рођен је 1883. у Паризу а умро је 1947. у Њу Јорку. Добро познат и уважен научник, математичар и физиолог, написао је неколико књига о научној философији. Његово популарно дело, Људска судбина, излаже његове закључке о еволуцији. Испоставило се да није био неки велики хришћанин јер је веровао да човек ствара свог сопственог Бога, који је заправо “застрашујућа уобразиља”.[1] Покровитељски се понашао према хришћанству, за које је веровао да је погрешно схваћено и погрешно протумачено, али да је још увек добро за народне масе и да може да послужи као корисно оруђе сталне човекове еволуције на моралном и етичком плану. Оно није објективна, апсолутна истина. Христос није Бог, али је Он савршен човек. Хришћанско предање, међутим, на неки начин помаже да се људска раса образује за даљу еволуцију. Он каже:
“Ми смо почетак преображаја који ће се завршити у једној надмоћнијој раси…[2] Еволуција се наставља и у наше доба, али не више на физиолошком или анатомском плану, него на духовном и моралном (плану). Ми живимо у праскозорје нове фазе у еволуцији.”[3]
Веома је тешко пронаћи научни доказ за физичку еволуцију, али је зато немогуће да се нађе доказ за духовну еволуцију. И поред тога, он верује у њу и каже: “Наши закључци су истоветни са онима који су изнети у другом поглављу Књиге Постања, што омогућује да се то поглавље тумачи на нов начин и да се сматра високо симболичним изразом истине коју је интуитивно опазио њен редактор или мудраци који су му је пренели.”[4]
Разуме се да Књига Постања није написана само посредством људске интуиције. Напротив, Свети Оци тврде да је Мојсеј од Бога чуо истине које се садрже у њој. Свети Јован Златоусти каже да је Књига Постања пророковање о прошлости, односно да је Мојсеј у једном узвишеном виђењу посматрао како је свет изгледао “у почетку”.
Свети Исаак Сиријски описује како до таквог виђења може да дође, тј. како се душа светог човека може узнети до виђења почетака ствари. Описујући како таква душа бива однесена (“уграбљена”) у мисао о будућем веку непропадљивости, свети Исаак Сиријски пише: “И одатле се већ узноси умом својим ка ономе што је претходило стварању света, када није било никакве твари, ни неба, ни земље, ни ангела, ничега од онога што је приведено у биће, и ка томе како нас је Бог, по једином благовољењу Своме, изненада све привео из небитија у битије и свака је твар стала пред Њега у савршенству своме.”[5]
Гдин Леконт ди Нуј наставља: “Покушајмо… да свети текст анализирамо као да је високо симболичан и скривен опис научних истина.”[6]
То, наравно, звучи крајње покровитељски – као да је сироти Мојсеј учинио све што је могао да створи научну представу о постојећој ситуацији али да су све, што је могао да учини, биле ове слике.
Леконт ди Нуј објашњава: “Свемогућство Божије пројављује се чињеницом да је човек, који је потекао од морских црва, данас способан да замисли будуће постојање супериорног (надмоћног) бића и да пожели да буде његов предак. Христос нам даје доказ да то није неоствариви сан него достижан идеал.”[7]
Другим речима, Христос је нека врста натчовека и то је идеал у чијем правцу човек сада еволуира.
Леконт ди Нуј нам даје нов “критеријум добра и зла” који “апсолутно уважава човека”: “Добро је оно што доприноси узлазном току еволуције… Зло је оно што се супротставља еволуцији… Поштовање према човековој личности заснива се на препознавању достојанства човека као посленика у еволуцији, као сарадника Божијег…[8] Требало би да човеков једини циљ буде достизање људског достојанства са свим што оно подразумева.”[9]
Он у наставку тврди да у свим религијама постоје “мисаони људи” и да, према томе, све религије имају “јединствено надахнуће”, “духовно сродство” и “првобитну истоветност”. Он каже: “Јединство религија мора се тражити у ономе што је у човеку божанско, односно универзално…[10] Није важно каква је наша религија, јер сви ми подсећамо на људе који се налазе у подножју долине и теже да се успну на снежни врх, како би доминирали над другима. Свима нама су очи приковане за исти циљ… На жалост, разликујемо се по путевима којима се крећемо. Једног дана, кад се увере да никад неће престати да се успињу, морају се срести на врху планине… и мало је важно којим ће путем тамо стићи.”[11]
Разуме се да врх планине није нити спасење душе нити Царство Небеско него управо хилијастички “New Age” (“Ново доба”).
Ни најмање нам неће бити тешко да увидимо да ставови Леконт ди Нуја ни најмање нису православни, па чак ни неодређено хришћански, него деистички. Међутим, за нас је корисно да познајемо та становишта јер се испод површине религиозног релативизма, који ниједан православни хришћанин не може да прихвати, налазе ди Нујева “еволуциона” гледишта која нипошто нису нетипична за многе хришћанске еволуционисте, укључујући и многе православне хришћане. Та гледишта подстичу философска и религиозна питања на која сваки мисаони православни хришћанин мора бити спреман да одговори. Поменимо овде две групе тих питања:
1) Као круну универзалности еволуције (коју прихватају сви еволуционисти – све у свету еволуира, ништа није изузето из тог природног процеса), он у будућности људске еволуције види долазак “натчовека”или “надмоћне – супериорне расе”. Поред тога, он говори о будућности еволуције људске расе као о (еволуцији) на “моралном и духовном” плану. Да ли православни хришћани могу да верују у такве ствари? Ако не могу, који је разлог да човек буде изузет из једног иначе универзалног природног процеса?
2) Књига Постања, како он верује, мора бити протумачена на нов начин, тј. симболично. Он сасвим одређено тврди да Адамов преступније био историјски догађај него “симбол освита људске свести”. Да ли православни хришћанин може да поверује у то? Како православно хришћанство разуме Књигу Постања?


НАПОМЕНЕ:

[1] Lecomte du Nouy, Human Destiny
[2] Исто
[3] Исто
[4] Исто
[5] Свети Исаак Сиријски, Подвижничка слова
[6] Lecomte du Nouy, Human Destiny
[7] Исто
[8] Исто
[9] Исто
[10] Исто
[11] Исто

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.