ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН – ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА
4. Дух Светих Отаца
У међувремену, духовни покровитељ о. Серафима, светитељ и чудотворац, архиепископ Јован Максимовић (Шангајски) започео је серију богословских предавања, која је о. Серафим током три године похађао по неколико пута седмично. И поред тога што је о. Серафим био амерички преобраћеник и што су сва предавања била на руском језику, дипломирао је као најбољи у својој класи. Међу многим темама које су биле укључене, патристику му је предавао епископ Нектарије (ученик Оптинског манастира, који ће га касније рукоположити за свештеника), док је Стари Завет предавао архимандрит Спиридон (прозорљиви старац и човек који је био најближи архиепископу Јовану). За разлику од рационалистичких, еволуционистичких идеја којима је био учен док је сазревао, о. Серафим се овде научио откровењу Самога Бога о стварању васионе и о природи првоствореног света, које је вековима преношено кроз Свето Писмо и богоносне Свете Оце. Учитељи оца Серафима – о. Јован, о. Нектарије и о. Спиридон – били су и сами Свети Оци модерног доба, тако да о. Серафим светоотачко предање није примио само из књига него и од живих носилаца овога предања. Њему се значење Постања открило посредством усана живих носилаца светости.
Године 1969. очеви Герман и Серафим преселили су се у планине северне Калифорније где су се замонашили. Одатле су посредством списа, превода и штампања православног материјала наставили са својим православним мисионарским радом. Тамо, у шумској испосници, о. Серафим је наставио да се насићује Светим Писмом и списима Отаца, хранећи се на истинским пашњацима душе. Након вишегодишњег проучавања, задобио је опширно знање о светоотачким учењима. Он их је поставио у одговарајући контекст још током курсева које је похађао у Сан Франциску. Бавећи се појединим темама, могао је да користи широку скалу светоотачких извора, како древних тако и модерних, како источног тако и западног хришћанства. Међу тим изворима, многи су били потпуно непознати и никада пре тога нису превођени на енглески језик.
Циљ о. Серафима није био да постане научник чија су специјалност Свети Оци. „Таквим стручњацима“, писао је он, „светоотачко предање често остаје потпуно страно и они једино живе на њихов рачун.“ Као и увек, он је морао да зађе дубље, да добије целокупну слику. Он није желео да светоотачке списе прихвати искључиво интелектуално него да уистину задобије њихов дух, да научи да размишља, осећа и посматра ствари онако како су то и они чинили. Желео је да њихов став буде и његов став. У савременом Православљу исувише често сусрећемо тенденцију да се вера протумачи на начин који би удовољио духу модерног човека. Отац Серафим је знао да треба да учини управо супротно: да духом Светих Отаца удовољи својој савести, да се у потпуности погрузи у двехиљадугодишњу непрекидност хришћанског опита.
Он је уистину страдао због тога, и пламено се молио Богу. Он лично је прихватао древне Свете Оце као верујућу сабраћу у Телу Христовом и као преносиоце божанске премудрости, како би му било дато да види начин на који су они разумевали стварност. Осећао је да му је посебно близак свети Василије Велики, отац 4. века који је, поред осталих великих достигнућа, написао и коначан светоотачки коментар на Шестоднев (Шест дана Постања).
Представљајући житија и списе Отаца модерним читаоцима, о. Серафим је писао о њиховој непроцењивој вредности:
„Не постоји проблем наших конфузних времена који не бисмо могли разрешити тако што ћемо брижљиво и са највећим поштовањем читати Свете Оце, било да се ради о сложеним философским питањима као што је „еволуција“ или о отвореним моралним питањима као што је абортус, еутаназија или контрола рађања…“ „У свим тим питањима, Свети Оци и наши Оци који их следе су наши једини поуздани руководитељи.“[1]
НАПОМЕНЕ:
[1] „The Holy Fathers of Orthodox Spirituality: Introduction“, The Orthodox World no. 58 (1974), c. 195
Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.