Постање, стварање и рани човек

ФИЛИП Е. ЏОНСОН – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ И НАУКА 20. ВЕКА

1. Механизам еволуције: мутација и селекција

У суштини, биолошка еволуција је теорија промене, која је преузела обавезу да објасни како је могуће да се организам једне врсте измени у нешто што је сасвим другачије. Она такође покушава да објасни како могу да настану крајње сложени биолошки органи и организми, без потребе за натприродним Творцем. Као што је објаснио истакнути дарвиниста Ричард Докинс, “биологија је изучавање сложених ствари, стварајући привид да је предодређена за неки циљ.”[1] И поред тога, Докинс каже да му је Дарвин “омогућио да буде интелектуално испуњени атеиста, објаснивши како бесмислени материјални механизам може да направи очигледно чудо биолошког стварања. Тај механизам је, дакле, срж теорије, што је објаснио и сам Дарвин:
“Разматрајући порекло врста, сасвим је разумљиво да натуралиста, размишљајући о узајамном сродству органских бића, о њиховој ембриолошкој повезаности, географској распрострањености, геолошкој сукцесији и другим сличним чињеницама, може доћи до закључка да поједине врсте нису независно створене него да су, као варијетети, потекле од других врста. И поред тога, овакав закључак, чак и ако је добро утемељен, био би незадовољавајући све док се не буде могло показати како су се безбројне врсте које насељавају овај свет могле преиначити да би се постигло оно савршенство грађе и прилагођавања које уистину изазива наше дивљење.”[2]
Другим речима, једноставна претпоставка да је дошло до промене или да су примитивне врсте “преци” модерних врста не означава усавршавање неког живог бића уколико се посебно не назначи механизам промене. Искуство нас учи да “слично рађа слично”. Мајмун никада не рађа људско биће и обрнуто. Још је незамисливије да би бактерија могла да роди лептира. Како се онда једна врста организма мења у нешто сасвим другачије? Изнад свега, како тај процес промене изграђује нове сложене органе (као што су очи, крила, бубрези или мозак) који раније нису постојали? Људски ум, је, наравно, највећи проблем, и Докинс признаје обим тог проблема:
“Књига физичара може бити компликована, али… објекти и феномени о којима се пише у таквој књизи су једноставнији него једна једина ћелија у телу њеног аутора. Тај аутор се састоји од трилиона таквих ћелија, од којих се многе разликују једна од друге. Оне су помоћу замршене архитектуре и прецизног инжењеринга организоване на такав начин да дају делотворну машину способну да напише књигу… Сваки нуклеус (једро) садржи дигитално кодирану базу података обимнију, по информацијама које садржи, од 30 томова наше Енциклопедије Британике постављених један уз другог. Таква фигура односи се само на једну ћелију, а не на све ћелије тела заједно.”[3]
Како ће један ненадзирани материјални процес створити тако замршено чудо, које је далеко сложеније од компјутера или од свемирског брода?
Дарвинистички одговор је да се те истанчане промене – једна врста варијација које се појављују у сваком поколењу и разликују подмладак од родитеља – постепено акумулирају кроз много генерација, док не створе потпуно ново биће, са новим органима и одликама прилагођавања. Показало се да овај механизам није у стању да створи ништа друго осим мањих варијација (као што су, ту и тамо, варијације у величини птичјег кљуна или варијације у релативној учесталости тамних и светлих варијетета код ноћних лептира)[4]. Због те једне природне могућности која има неку вероватноћу, дарвинисти на основу ових тривијалних експеримената изводе непромишљене екстраполације и постулирају механизам способан за стварање безбројних чуда прилагођавања, укључујући чак и људски мозак. Овакве тврдње су, благо речено, оскудно поткрепљене и у неколико протеклих година дарвинисти су морали да се суоче са непремостивим негативним доказима. Детаљи су изнети у мојој књизи Дарвин на проби (Darwin Оп Trial) и у различитим чланцима који су објављени на мом website-у (http: //www.am.org)[5]. Укратко, пресудна су два независна низа доказа:
1. Фосилизација. Фосилни остаци су широко окарактерисани обрасцем изненадног појављивања за којим следи фосилизација. Нови типови организама појављују се изненада и потпуно уобличени, да би и након тога у основи остали непромењени. Овај образац се може искористити да би се подржала претпоставка да се творевина на земљи није појавила на самом почетку него касније, током историје земље (уз претпоставку да је датовање стена тачно), али се тиме доследно побија кључна дарвинистичка тврдња да се једна врста бића корак по корак мења у нешто потпуно другачије. Овај образац доказа не може се довести у везу са неком непотпуношћу у фосилним остацима, јер би такав образац био најочигледнији и најнеоспорнији управо у оним областима (посебно кад су у питању морски бескичмењаци) где су трагови најпотпунији.
Антидарвинистичко сведочење фосилних остатака познато је упућенима као “професионална тајна палеонтологије”. Међутим, пажња јавности је на ову чињеницу први пут усмерена тек 80-тих година, захваљујући публицитету који је добила еволуциона теорија о “прекинутој равнотежи”. Ова теорија је покушала да измири дарвинизам са обрасцем неочекиване појаве и фосилизације, претпостављајући да се значајне еволуционе промене дешавају у мањим групама које се удаљују од главне (непромењене) популације, да се у њима акумулирају мутације и да се затим поново појављују као нове врсте, без трагова трансформације у фосилним остацима. На тај начин се одсуство доказа за еволуцију преобразило у сведочанство о невидљивој еволуцији. У незаборавним речима (1995) Нила Елдриџа, једног од утемељитеља теорије “прекинуте равнотеже”, “еволуција се не може вечно дешавати негде другде. На тај начин су фосилни остаци задали ударац многим несрећним палеонтолозима који очекују да нешто науче о еволуцији”.[6]
Као што се види из Елдриџовог запажања, тај упадљиви образац недостатка потврде међу фосилима истрајава чак и након једног столећа усредсређених напора палеонтолога – дарвиниста да би се нашли докази који ће поткрепити њихову омиљену теорију. Сваки неодређен фосил који би се могао убедљиво тумачити као посредна форма у дарвинистичком прелазу био је навођен као доказ да је дарвинизам истинит без обзира што су, чак и након тих херојских напора, фосилни остаци исто онако темељно неусаглашени с дарвинистичким очекивањима као што су били и 1859, када је Дарвин предложио ову теорију.
2. Сложеност која се не може редуковати. Књига молекуларног биолога Мајкла Бехеа објављена 1996. привукла је пажњу јавности на чињеницу да биолошке системе на молекуларном нивоу карактерише сложеност која се не може редуковати. То значи да су они као целина сачињени од многих компликованих делова и подсистема, како би вршили корисну функцију. Другим речима, ови замршени системи нису могли бити изграђени корак по корак, како захтева дарвинистичка теорија, и молекуларни биолози и не покушавају да представе детаљан сценарио о томе како их је еволуција могла створити. Као и случај фосилних остатака, и сложеност која се на молекуларном нивоу не може редуковати одавно је позната стручњацима, али је дуго задржавана далеко од пажње јавности јер биолози нису знали како да је објасне унутар дарвинистичког оквира. То објашњава феномен који је изврсно описао Томас Кун: постоји тежња да се систематски игноришу чињенице које се не уклапају у владајућу научну парадигму, јер оне представљају пометњу у преовлађујућем дневном реду истраживања.
Када су суочени са разарајућим доказима насупрот дарвинистичком механизму и када се сете недостатка позитивних доказа у његову корист, дарвинисти теже да прибегну ономе што сматрају одбрамбеном линијом. Они праве разлику између “Дарвинове специфичне теорије” и допуштају да она може имати слабе тачке и нечега што називају “чињеницом еволуције”, за шта тврде да је неоспорна истина. То ме доводи до друге теме.


НАПОМЕНЕ:

[1] Види Richard Dawkins, The Blind Watchmaker, c. 1, 56
[2] Charles Darwin: The Origin of Species (O пореклу врста), изд. Penguin, 1984, c. 66.
[3] Dawkins, The Blind Watchman, примедба 3, стр. 23.
[4] Иако експеримент са ноћним лептирима никада није доказао ништа заиста важно, читаоци би требало да знају да је сам експеримент био резултат дарвинистичког ентузијазма. О томе како је наука дискредитовала овај експеримент види: Jonathan Wells, Second Thoughts about Peppered moths на: http: //www.thescientist. libraryupenn.edu/yrl 999/mayopin990524.html
[5] Многи чланци Филипа E. Џонсона могу се наћи и у књизи Objection Sustained (1998).
[6] Niles Eldridge, Reinventing Darvin: The Great Debate at the High Table of Evolutionary Тhеогу, c. 95.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.