Постање, стварање и рани човек

ТРЕЋИ ДЕО – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ – Са курса о Постању

18. Ђаво

Слушалац: Питање о непријатељству Адама и змије – Ви кажете даје ђаво, видевши част која му је дарована, позавидео Адаму пре његовог пада. Међутим, рекли сте и да је Адам био слабији у односу на змију!

О. Серафим: Ђаво је надмоћнији јер је он умно, духовно биће. Он није потчињен телу. Тело је нижи елемент и, према томе, он је надмоћнији. Међутим, човек може да задобије оно што је ђаво изгубио, односно Рај и Небеса. Управо из тог разлога ђаво је до дана данашњег неприкривено гневан.
Ви ђавола можете да разумете чак и са становишта људске психологије. Само помислите: поседујете бесмртност а знате да сте осуђени на пакао. Затим се појављује друго биће које је ниже од вас, које није достојно чак ни да се на њега пљуне, а управо оно треба да добије оно што сте ви изгубили! Ви ћете, разуме се, бити страшно завидљиви јер за вас нема покајања[1]. Ви ћете учинити све што је у вашој моћи да и њега доведете у положај у каквом се и сами налазите.

Слушалац: У Књизи Постања се каже да ће ђаво уједати у пету (Пост. 3; 150. Да ли он на тај начин покушава да нас врати у стање у каквом се и сам налази, односно у потпуно безнађе? Да ли он тако покушава да нас онеспособи да корачамо уз Бош?

О. Серафим: Да. Ова реченица се може тумачити на много начина. Она говори да ђаво не може много да нам науди. Уколико би стајао усправно, онда би он био опасан противник. Могао би да нас уједа на сваком месту.

Слушалац: Ако већ не може много да нам науди, како је онда способан да нас зграби, ма у каквом стању да се налазимо, и да нас збаци веома ниско?

О. Серафим: Уколико поседујемо благодат Божију и уколико нисмо сатрудници ђавољи, он то не може да учини. То се догађа само онда, кад ми допустимо да ђаво привуче нашу вољу.
У суштини, ми можемо да дозволимо да будемо привучени, управо као Адам, чак и без ђавола. Адам је могао да сагреши и без сатане, јер је видео да је плод привлачан и за њега је већ постојало искушење да пожели да прекорачи границу заповести Божије.

Слушалац: Ово би могло да буде неважно питање, али да ли бисте прокоментарисали индијске факире који опчињавају змије? Начин на који они постижу да се змије усправе и да стоје заиста је застрашујући.

О. Серафим: Као прво, заиста је симптоматична чињеница да се они уопште баве таквим створењима. То показује да тамо дејствују демони. Уопштено, у вези с овим питањем довољно је да се то каже.

Слушалац: Да ли се сатана користи као оруђе Божије?

О. Серафим: О, то је уистину дубоко питање!

Слушалац: Познато Вам је како је Бог допустио сатани да искушава Joвa.

О. Серафим: То је истина. Ми не верујемо у дуализам: да постоји Бог и да постоји ђаво и да се њих двојица боре један против другог, у шта верују манихејци. Ми верујемо да Бог уистину свим управља, па чак и када ствари иду против Њега, Он то користи или за Своју већу славу или за људско спасење. Према томе, све у свету дешава се или зато што то Бог тако жели или што то допушта због присуства слободе, како би довео до већег добра.
Сатана има независну личност, али на крају губи. Чак и кад узрокује тако страшне ствари као што је руска револуција, појаве се новомученици који постану задивљујуће надахнуће за остале људе. На основу пута којим је Русија ишла, можемо да претпоставимо шта би се с њом дешавало да није било револуције. Вероватно би била гора него данашња Грчка – постала би застрашујуће место посветовњачења и само би се претварала да је православна. Уместо тога, она је била кажњена. Дакле, из револуције је заправо проистекло нешто добро, упркос чињеници да ђаво значи зло. Ђаво је независан, он може да чини зло, али Бог увек чини да одатле проистекне добро за оне чија воља жели добро.[2]

Слушалац: Ђаво не може да учини ништа уколико му Бог не допусти да то учини, зар не?

О. Серафим: Не, не може. Кад се каже да је ђаво свезан за хиљаду година – за време између Христовог првог и другог доласка – то не значи да ништа не може да учини. То значи да може да учини само оно што му Бог допусти. Кад човек корача у благодати Божијој, онда само уколико он сам отпадне од ње ђаво може нешто да му учини. Кад имамо искушења, она су управо онаква као кад змија уједа у пету: она представљају незнатну ствар и ми можемо да их се ослободимо. Тек кад им допустимо да нас надвладају падамо у чамотињу, гнев и све врсте искушења. Према томе, ђавоља сила је веома ограничена.

Слушалац: Међутим, пре Христовог доласка није тако било?

О. Серафим: Пре Христовог доласка ђаво је имао много већу силу јер су се сви клањали идолима који су демонског карактера.

Слушалац: Кад се све сагледа, све је то било у оквиру Божијег промисла?

О. Серафим: Да, свакако, али то је ипак тајинствена ствар. Све се налази у оквиру промисла Божијег, па ипак сваки човек слободно одлучује шта ће он сам учинити у оквирима тог промисла. Бог у целину доноси добро и добро устројство, без обзира колико ђаво или неки људи желе да чине зло.


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Оци уче да, будући да је ђаво бестелесан, дејствовање његове слободне воље у избору зла било је непроменљиво, док људска бића имају прилику да се покају док су још у телу. Свети Јован Дамаскин пише да “ангелска природа није пријемчива за покајање јер је бестелесна и да човек, захваљујући слабости свога тела, долази до покајања.” На многим местима исти св. отац тврди: “Требало би знати да је пад за ангеле исто што и смрт за човека. И као што за људе више нема покајања након њихове смрти, тако га нема ни за ангеле након пада… Услед своје непропадљивости ђаво је, након што је пао, по свом слободном избору постао укорењен у зло неповратно и без могућности покајања… И опет, на исти начин, након њиховог одабирања врлине, ангели су благодаћу били непроменљиво утемељени у добро… (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вepe, 2; 3 и 2; 4). (Изд.)
[2] Свети Петар Дамаскин (11. век) учи: “У творевини не постоји ништа лоше нити ишта случајно, па чак и кад се нешто догађа противно Божијој вољи, воља Божија то чудесно претвара у нешто добро. На пример, сатанин пад није био Божија воља, али је потпомогао онима који желе да се спасу” (Добротољубље, 3. том, енглеска верзија, с. 137).
Слично томе, свети Макарије Египатски (300-390) пише: “Господар овога света (ђаво) представља палицу кажњавања и бич за почетнике у духовном животу. Па ипак, како је речено, он им доноси већу славу и умножава част због недаћа и искушења која су претрпели. На тај начин, он им помаже да достигну стање савршенства, док за себе припрема још већу и оштрију казну. Укратко, кроз њега је дошло нешто најкорисније… Смерајући нешто што није добро, зло доприноси добру јер за душе, чије су намере разборите, чак и оно што изгледа штетно, завршава нечим добрим, према речима светог Павла: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери (Рим. 8; 28)” (Добротољубље, 3. том, с. 300-301).

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.