Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – ХРИШЋАНСКИ ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

4. Карл Ранер

Отац Костурос помиње могућност да се „људски род појавио у групама“. То је позивање на еволуциону теорију о „полигенизму“. Истакнути језуитски богослов, Карл Ранер (који је дуго био прилично „конзервативан“ у својим погледима на еволуцију),[1] испитао је ово питање и „измирио“ еволуционо гледиште са хришћанским учењем на начин који ће, несумњиво, Грчка архиепископија подражавати у будућности. (Уопште, у овом процесу „осавремењивања“ црквених гледишта, православни модернисти увек иду један корак иза римокатолика). У чланку са насловом „Првобитни грех, полигенизам и слобода“ (сумарно објављеном у Теолошком зборнику – Theology Digest, пролеће 1973) Ранер поставља два питања:
1. Како се еволуција може усагласити с учењем о Адамовим натприродним даровима?
2. Можемо ли озбиљно размишљати о томе да је први човек који је еволуирао био способан за први грех?
Он одговара следеће: „Научници о хоминизацији (тј. о стварању човека) радије размишљају као о нечему што се догађало у многим појединцима а не у једном пару.“
(У ствари, неки научници мисле тако а неки не). Он каже да је прва група оних који се могу препознати као људи (тј. првобитних људи) починила први преступ:
„Благодат је могла бити понуђена првобитној групи и, будући да ју је та група одбила својим слободним избором при којем су једни утицали на друге, она је била изгубљена за целокупно касније човечанство.“
Ранер затим пита: „Како је у првом човеку или групи, како нам их палеонтологија открива, могао бити довољно развијен онај степен слободе да учини могућим тако судбоносан избор као што је првобитни грех? Како можемо да покушамо да измиримо натприродно рајско стање ‘Адама“ (појединца или групе) са оним што знамо о пореклу биолошког, антрополошког и културног света?“
На ово питање одговара следећим речима: „Није лако тачно одредити где је и када једна земаљска творевина постала духовна и на тај начин слободна… Ми можемо мирно рачунати с тим да се први грех уистину догодио, али у тренутку који се више не може прецизно одредити. То се догодило ‘једном’ у току прилично дугог временског периода кад су већ многи појединци могли да постоје и да буду у стању да ‘истовремено’ изврше чин кривице…“
Другим речима, читава ствар је веома замагљена. Очигледно је да ће следећа генерација мислилаца морати да искорени неке од ових двосмислености.


НАПОМЕНЕ:

[1] Карл Ранер (1904-1984) је широко прихваћен као водећи римокатолички богослов 20. века. Служио је као званични папски богословски стручњак пре и током другог Ватиканског концила.

Један коментар

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.