NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

POSLEDNJI GOVOR OCA SERAFIMA O STVARANJU SVETA I EVOLUCIJI

Poslednji govor oca Serafima o stvaranju sveta i evoluciji

Komentar urednika: Dole navedenu besedu je o. Serafima, u celini zapisanu sa snimka na kaseti, održao na početku drugog dela „Kursa o Postanju“, u avgustu 1982. godine. Neki od prisutnih studenata nisu prisustvovali prvom delu kursa, održanog u avgustu 1981. Stoga, pre nego što je prešao na svetootačko tumačenje Knjige postanja od četvrte do jedanaeste glave (od Kaina i Avelja do Vavilonske kule), o. Serafim je u kratkim crtama ponovio ono što je u toku prvog dela kursa rekao o nauci i njenoj vezi sa Svetim Pismom i delima Svetih Otaca. Nekoliko nedelja pošto je održao predavanje, o. Serafim je primljen u bolnicu 1de se upokojio u Gospodu, 2. septembra.

Pitanje pristupa Knjizi postanja usko je povezano sa modernim pogledom na svet. Svi mi imamo isprane mozgove. Ko god gleda televiziju ili ide u školu izložen je određenim idejama koje se prenose u ime nauke; neke od njih jesu naučne, a neke nisu, već predstavljaju nagađanja. Neke od ideja koje se prenose filosofske su prirode, a ima i onih koje nalikuju nekoj vrsti religije.
Ova tendencija je posebno izražena u Sovjetskom Savezu, gde ljude uče da je čovek postao od majmuna. Sovjetska država ovu ideju protura poput dogme. Prema tome, kada ljudi tamo postanu hrišćani, oni odbacuju ovu ideju koja im je bila nametnuta. S druge strane, ta ideja se kod nas na Zapadu ne doživljava tako lako kao dogma, jer ovde vlada sloboda; nauka bi trebalo da je slobodna i da ima sopstvene teorije i sopstvene razloge za te teorije. Stoga smo mi skloni da naučnom istinom smatramo nešto što uopšte nije naučna istina, već je otvoreno za nagađanja i dalju diskusiju. Na žalost, tema evolucionizma je veoma osetljiva, prema tome nema mnogo ljudi koji su spremni da o njoj raspravljaju. Oni su spremniji da prihvate šta god im je na raspolaganju, šta god se predaje na času biologije, bez preteranog razmišljanja.
Još jedan razlog zbog koga ljudi ne žele da razmišljaju ili raspravljaju o ovom pitanju jeste njegova složenost. Ukoliko se upustite u raspravu o evoluciji, može vam se desiti da vas obaspu složenim pitanjima koja su potpuno nerelevantna. Na primer, kažete nekome: „Ja ne verujem da čovek potiče od majmuna“; a on vam kaže: „Ali nauka ne tvrdi da čovek potiče od majmuna.“
„Pa, ja ne verujem da čovek potiče od čovekolikog majmuna.“
„Ali nauka i ne tvrdi da on potiče od čovekolikog majmuna. Nauka kaže da on potiče od bića nižeg reda koje nije čovekoliki majmun, već nešto drugo.“
U stvari, danas ima evolucionista koji tvrde da su neki čovekoliki majmuni potekli od čoveka, a ne obratno.[1] Postoji veliki broj dokaza kojima i jedna i druga strana mogu da opravdaju svoj stav, kakav god on bio. Ali ukoliko zanemarimo takve detalje, preostaje nam nekoliko osnovnih pitanja. „Da li čovek potiče direktno iz ruke Gospodnje, ili potiče od nekog nižeg bića?“ – To je suštinsko pitanje, koje bi trebalo da bude otvoreno za dalje razmatranje. A postoje dva načina da se pristupi tom razmatranju: jedan čije je polazište Knjiga postanja (i ispravno tumačenje onoga što u Knjizi postanja piše), i drugi čije je polazište nauka.
Međutim, kako se ispostavlja, nauka nije baš tako sigurna po pitanju evolucije kao što neki ljudi tvrde. Sovjeti kažu da je sve sasvim izvesno i nepobitno, a ljudi jednostavno prihvataju ono što im naučnici kažu i veruju da je to istina. Na Zapadu je, na svu sreću, ovo pitanje bilo predmet mnogih kritika i diskusija.
Kada je objavljena krajem devetnaestog veka, Darvinova teorija je izazvala veliku raspravu koja, najvećim delom, nije bila na visokom nivou. Ideja da čovek potiče od nižeg bića snažno je potresla zvaničnike Anglikanske crkve, na primer, pa su oni, nemajući naučnu osnovu za raspravu po tom pitanju, zauzeli „fundamentalistički“ stav. Istini za volju, i dan danas postoje fundamentalisti koji se silno razljute čim se ova tema pomene. Oni tvrde da se celokupna Knjiga postanja mora shvatiti bukvalno; oni idu u suprotnu krajnost i time u velikoj meri otežavaju svaku racionalnu diskusiju na ovu temu.
Sve u svemu, naučna rasprava je još uvek bila na prilično niskom nivou kada je, 1925. godine, održano poznato „Skoupsovo suđenje o majmunima“, za koje ste svi čuli. U državi Tenesi donesen je zakon[2] protiv učenja o evoluciji, a jedan profesor se dobrovoljno prijavio za navodnog optuženog u probnoj sudskoj parnici. Presuda je zapravo bila u korist države; ali je poznati advokat, Klarens Derou, tako dobro zastupao ideju da je apsurdno podržavati sve te stare biblijske ideje – koje nisu „naučne“ itd. – da se od tada ljudi ne usuđuju da se izjasne protiv evolucije. I tako, oni koji su bili protiv nje o tome jednostavno nisu govorili niti su pružali bilo kakve argumente u odbranu svog stava. (U tom periodu je zapravo objavljeno nekoliko dobrih knjiga koje su kritikovale teoriju evolucije, ali one nisu bile popularne.)[3] Čak bi i izraziti fundamentalisti često popustili pred određenim pretpostavkama teorije evolucije, ili bi odbili svaki razgovor o evoluciji jer je previše zahtevan. A evolucija pokreće toliko složenih pitanja da, ukoliko niste dobro pripremljeni, zaista je veoma teško razložno raspravljati o njoj.
Ipak, u toku poslednjih dvadesetak godina, pojavio se određeni broj ljudi koji na pitanje evolucije gledaju objektivnije, kritikujući nekad sitne pojedinosti, a ponekad i teoriju u celini, i raspravljajući o njoj. Dobro je što je tako. Nauka bi trebalo da pozdravi takve rasprave. Na žalost, ova pojava nije tako dobro primljena u naučnim krugovima.
Upoznao sam neke od tih ljudi. Postoji grupa u San Dijegu pod nazivom Institut za istraživanje stvaranja; oni izdaju mesečni list pod nazivom Dela i činjenice u kome se raspravlja o onome što se odvija u toku njihovog istraživanja. Ovaj list najčešće sadrži i dodatak koji se bavi nekim konkretnim naučnim pitanjem. Na primer, jedan od tih dodataka je bio posvećen zakonu entropije i kreacionizmu, drugi govori o eksperimentalnoj psihologiji, i tako dalje; to su često veoma dubokoumne rasprave. U njima se govori o starosti planete zemlje i solarnog sistema, i o svim onim pitanjima s kojima morate biti upoznati ukoliko želite da se pozabavite naučnom stranom ovog pitanja.
Ovi ljudi su veoma dobri. Njihov institut je protestantska verska škola, ali se njihov rad zasniva isključivo na naučnom kriticizmu.[4] Oni izdaju veliki broj udžbenika, uključujući i veoma dobar udžbenik pod nazivom Naučni kreacionizam, koji se bavi čitavim nizom različitih stavova po pitanju evolucije i stvaranja, a u kome nema ni pomena o veri, jer kada bi počeli da govore o verskim pitanjima, naravno, njihova knjiga bi postala nepodobna za upotrebu u srednjim ili višim školama. Njihova delatnost je dobila poseban zamah u poslednjih ne koliko godina. Na velikim univerzitetima širom države organizuju brojne debate za koje postoji veliko interesovanje, i koje posećuje na hiljade studenata.[5] Reakcija studenata na datu debatu zavisi od toga gde se ona održava. Ako je u pitanju Kalifornijski univerzitet, veći broj studenata će biti protiv kreacionističkih ideja. Na jugu, veći broj studenata će se zalagati za njih. Naime, na jednom univerzitetu, evolucionisti koji su učestvovali u debati izjavili su da su se osećali poput lava u pećini proroka Danila. Sve se preokrenulo.
Rasprave kreacionističkih naučnika veoma su zanimljive. Oni odlično poznaju najnoviju literaturu i otkrića. S druge strane, nedavno su neki evolucionisti predstali da učestvuju u debatama o stvaranju i evoluciji jer najčešće nisu pripremljeni za njih. Određeni broj ovih naučnika je nedavno priznao da su kreacionisti, s obzirom na to koliko su upućeni u detalje i oštri u debatama, prava bruka za evolucioniste.[6] Vreme je, kažu oni, da se evolucionisti vrate na početak i počnu iznova da otkrivaju svoje argumente, jer su sve ove godine uzimali zdravo za gotovo da svi misle isto kao i oni. Nisu bili spremni na kritike koje im upućuje kreacionizam, jer on zalazi u sasvim specifična pitanja koja su, prema evolucionističkom tumačenju, veoma dvosmislena.
Društvo za istraživanje stvaranja u Mičigenu u svoje punopravne članove sada ubraja više od 600 naučnika, koji su svi do jednog potpisali izjavu da zastupaju kreacionističko tumačenje porekla živih bića.[7] Stoga, ukoliko vam neko kaže da je evolucija jedino prihvatljivo naučno objašnjenje stvaranja trebalo bi da imate u vidu da postoji barem šest stotina naučnika koji tvrde suprotno. Postoji još na hiljade naučnika koji, iako to drže za sebe, imaju slično mišljenje i spremni su na razgovor o ovoj problematici. Štaviše, jedan od naših prijatelja, naučnik, rekao nam je da je sve više ljudi u naučnom svetu koji, iako se i dalje pridržavaju „modela“ evolucije, uopšte ne insistiraju na tome da je taj model ispravan; za njih je to samo model koji im pomaže da objasne kako su stvari nastale, kako se sada razvijaju, i tako dalje.
Kreacionisti su sasvim objektivni po tom pitanju. Oni predstavljaju vizuelnu prezentaciju oba modela, koja pruža uvid u to šta bi trebalo da se desi prema kreacionističkom modelu, a šta prema evolucionističkom.
Kreacionisti kažu da je situacija sada slična onoj u doba Kopernika. Pre Kopernika, važeći model kosmosa bio je geocentrični model; naime, mislilo se da se sunce, planete i zvezde okreću oko zemlje. Da bi se u skladu sa tom interpretacijom objasnilo kretanje planeta, bilo je neophodno uvesti takozvane putanje i epiputanje.
Na primer, zapazili su da se Mars neko vreme kreće naizgled brže od zvezda, a onda se iznenada vraća unazad. Da bi shvatili kako je to moguće, morali su da otkriju kako se on to kreće. Ukoliko se jednostavno okreće oko zemlje, veoma je čudno to što iznenada počinje da ide unazad. Stoga, morali su da izvrše čitav niz korekcija na nebu da bi objasnili činjenicu da se Mars ne kreće pravilnom putanjom. Konačno, sva ta kretanja i sve te korekcije postali su toliko složeni da je Kopernik rekao da je mnogo jednostavnije sve objasniti na sledeći način – zemlja i druge planete se okreću oko sunca. Zvezde koje se nalaze daleko gore su relativno fiksirane; one su udaljenije od planeta. Ukoliko se prihvati ovakva ideja, neće biti potrebno da se uvodi toliko epiputanja i da se vrši toliko korekcija prilikom računanja.[8]
Naučni kreacionisti kažu da se isto to događa i sa teorijom evolucije. Kad god se pojavi nešto što se ne uklapa u nju, evolucionisti ubace još jednu putanju ili epiputanju. Onda objašnjavaju da je ta pojava nemoguća jer nije u skladu sa teorijom, i da zbog toga u slučaju datog izuzetka moraju da uvedu korekciju. Kreacionisti kažu: zašto onda ne bismo izmenili teoriju i pojednostavili je?
Na žalost, ljudi imaju puno predrasuda po ovom pitanju jer smatraju da su stvaranje i religija nerazdvojni. Zapravo, svaka naučna teorija sadrži elemente koji se moraju prihvatiti verom. Evolucionisti verom prihvataju svoje ubeđenje. Oni zaista zagriženi tvrde da jednom davno nije bilo ničeg ili da je postojala samo tačka ogromne energije koja je iznenada eksplodirala i stvorila kosmos. Potrebno je mnogo vere da bi se poverovalo u tako nešto. Ukoliko verujete u Boga, imate sasvim različit pristup. Naravno, ukoliko verujete u Boga onda znate da On, budući beskonačan, može da postupa u skladu sa Svojom voljom. Tada zadobijate slobodu da sagledate šta se slaže sa naučnim činjenicama a šta sa Knjigom postanja.
Jedna od najčešćih zabluda u vezi s Knjizi postanja jeste to što je ljudi doživljavaju kao religiju, možda čak i mit, smatrajući da je nauka ta koja se bavi činjeničnim aspektom stvari. Takav stav je previše pojednostavljen, jer je sadržaj Knjige postanja istina, a kako nauka pokušava da otkrije istinu, neminovno će doći do preklapanja između onoga o čemu govori nauka i onoga o čemu govori Knjiga postanja. Moramo biti svesni činjenice da nauku i Knjigu postanja ne možemo da odelimo u dve različite kategorije. Kada ljudi pokušaju to da učine (što često čine, pokušavajući da nađu odgovor na ovo pitanje), oni Knjigu postanja ne uzimaju za ozbiljno. Oni tvrde da Knjigu postanja ne treba tumačiti kao tekst koji zapravo govori o poreklu prirode, već da je ona u najboljem slučaju neka vrsta nagađanja ili prenošenja drevnih mitova, vavilonskih priča o postanju, ili nečeg sličnog.
Stoga, postavlja se sledeće pitanje: koji je pravi pristup Knjizi postanja? Mislim da postoji samo jedan odgovor na to. Pre svega moramo da naučimo na koji način Crkva u poslednje dve hiljade godina tumači Postanje, jer je to tekst zadobijen Božjim otkrovenjem, a Crkva, kao čuvar Božjeg otkrovenja, sigurno zna kako ga treba tumačiti. Stoga, ne možete se uzdati u osobu koja jednostavno otvori ovaj tekst u prevodu na engleski i pruži, kako joj se čini, najosnovnije tumačenje tog teksta. Ne možete se uzdati ni u sopstveno tumačenje, jer ćete ga obojiti svojim modernim idejama. Načinićete ga evolucionističkim ili antievolucionističkim, već u skladu sa svojim ubeđenjima. To međutim nije dovoljno da vam razjasni poruku Knjige postanja. Da bismo shvatili tu poruku, moramo razumeti kako je Crkva tumači. Drugim rečima, moramo se zapitati: kakvo je svetootačko tumačenje knjige Postanja, na koji način Sveti Oci razumeju taj tekst? Eto čime ćemo se baviti u toku ovog kursa.
Na prošlogodišnjem kursu, govorili smo o prve tri glave Knjige postanja, koje su naravno „najsloženije“, i zahtevaju najviše tumačenja. Ove glave govore o svih šest dana stvaranja, o stvaranju čoveka, njegovom padu, Raju, i čovekovom izgnanstvu iz Raja.
Prošle godine smo videli da protestanti nisu u potpunosti zadovoljni svetootačkim tumačenjem jer je za njih ono, na neki način, nedovoljno „fundamentalističko“; ovim tumačenjem neće biti zadovoljni ni oni koji žele da pomire Knjigu postanja sa modernom teorijom evolucije, jer je za njih opet previše „fundamentalističko“. Zapravo, ukoliko biste želeli da svetootačko tumačenje Knjige postanja objasnite jednom rečju, mislim da biste mogli reći da je ono veoma realistično. To jest, Sveti Oci pre svega prihvataju da je ovaj tekst (a to je polazišna tačka) Bogom dan. Zapravo, sv. Jovan Zlatoust kaže da je to knjiga proroštva. Neke knjige prorokuju budućnost, ali je Knjiga postanja proročanstvo o prošlosti. Ono je neophodno jer prilikom stvaranja sveta nije bilo svedoka. Apsolutno je nemoguće da će vam neko iz prve ruke ispričati šta se desilo na početku sveta, jer tada niko još nije ni postojao. Stoga, ukoliko vam ne ispriča Onaj Koji je Sam stvorio svet, nikada nećete saznati istinu. Prema tome, jedino što nam preostaje jesu nagađanja.
Sveti Oci, međutim, uče da mi zaista posedujemo ovo znanje jer ga je Bog otkrio proroku Mojsiju. Mojsije je bio u stanju zanosa kada je primio tekst o postanku sveta; prema tome, Knjigu postanja treba da čitamo kao što čitamo Otkrivenje, poslednju knjigu u Bibliji, koja sadrži proročanstva koja još uvek nisu ispunjena pa ju je stoga prilično teško razumeti.
Prema tome, u skladu sa svetootačkim učenjima, u skladu sa ostatkom Svetog Pisma i u skladu sa ličnim iskustvom svih nas koji smo u Crkvi, Knjigu postanja treba razumeti kao proročanstvo. Veliki deo nje, naravno, nalazi se izvan domašaja našeg uma; tako da nam jedino preostaje da ukratko prokomentarišemo određene delove teksta.
Dakle, ovom tekstu pristupamo kao Božjem otkrovenju, svesni činjenice da ćemo njegovu osnovnu poruku razumeti ne uz pomoć sopstvenog zdravog razuma, niti nauke (iako, naravno, treba da koristimo i zdrav razum, i nauku, tamo gde se ona može primeniti na dati tekst), već uz pomoć učenja Svetih Otaca.
Ovim se pokreće još jedno pitanje. Ljudi koji su stekli razvijenu naučnu svest reći će da su Oci grešili po pitanju nauke. Na primer, sv. Vasilije Veliki, u svojim delima o šest dana stvaranja, tvrdi da postoje neka bića, neke vrste žaba na primer, koje spontano nastaju iz prašine. Takvo shvatanje je u skladu sa naukom njegovog doba. Znajući da to nije tačno, ljudi modernog doba kažu da je čovek pogrešio, jer je nauka njegovog doba, kroz koju je tumačio takve pojave, bila netačna. I jasno je da u ovom pogledu, kada su u pitanju naučne činjenice, možemo da ispravimo dela Svetih Otaca. Međutim, ima ljudi koji smatraju da to znači da treba ispraviti i tekst same Knjige postanja. Ali ukoliko pogledamo tekst Knjige postanja, uvidećemo da on ne sadrži ništa što bi Oce navelo na pogrešno tumačenje, već da je to tumačenje izvedeno na osnovu naučnih shvatanja njihovog doba. Razlog za to je činjenica da je Knjigu postanja najlogičnije tumačiti na osnovu naučnih saznanja. Mi je danas tumačimo na naučno drugačiji način, i možda smo u većoj meri u pravu. Tekst je, međutim, i dalje isti.
Zapravo, ne postoji ni jedna jedina izjava u Knjizi postanja kojom se tvrdi da sunce ide oko zemlje ili zemlja oko sunca, ili bilo šta slično. To je sve stvar naknadnog tumačenja, koje zavisi od stepena razvijenosti naše naučne svesti. Prema tome, nema osnova za naučnu kritiku teksta Knjige postanja. Što se tiče svetootačkih tumačenja, njih možemo ispraviti ukoliko se bave specifičnim naučnim pitanjima poput toga kako nastaju žabe ili nečeg sličnog.
Usput budi rečeno, ne bi trebalo ni da zaziremo od nauke prilikom tumačenja Knjige postanja, jer svi svetootački spisi o šest dana stvaranja obiluju naučnim činjenicama, zasnovanim na nauci njihovog doba. Na primer, kada sv. Vasilije govori o stvaranju ptica, riba ili kopnenih životinja, on detaljno navodi različite vrste i opisuje njihove odlike. Onda nam ukazuje na primere moralnog života koje možemo naći kod tih životinja, govoreći, na primer, o međusobnoj vernosti ptica. Sve to je veoma lepo i zanimljivo, ali ne predstavlja odlučujući dokaz istinitosti teksta o Postanju. Sve to je samo objašnjenje teksta. Zapravo, ukoliko bi se neko danas postarao da se temeljnije pozabavi naučnim činjenicama o stvaranju, koristeći ih kao materijal za objašnjavanje, mogao bi da napiše izvanrednu knjigu na temu šest dana Stvaranja. Nažalost, ljudi su danas nekako skučenih shvatanja; naučnici ne žele da prošire svoje vidike dovoljno da bi prihvatili celokupni aspekt Postanja. Oni koji tumače Knjigu postanja, često nisu dovoljno pripremljeni za naučnu stranu problema. Ipak, ne treba zaboraviti tu mogućnost; ova tema je veoma plodna za diskusiju.
Dalje, ne bi trebalo da se plašimo nauke, jer nauka ni na koji način ne može da protivreči otkrivenoj istini. Istina je uvek istina. Postoji istina koju otkriva Bog, i istina koja se otkriva u prirodi. Kažemo da je istina koju otkriva Bog apsolutna jer potiče direktno od Boga. Ali njeno tumačenje se zasniva na našoj mudrosti, koju vremenom stičemo životom u Crkvi i čitanjem Svetih Otaca. Kada to shvatimo, onda i sami možemo da donosimo određene pretpostavke, ukoliko ne tvrdimo da te pretpostavke imaju istu vrednost kao i sam tekst. Nauka se u mnogo većoj meri zasniva na pretpostavkama, pogotovo kada su u pitanju događaji iz rane istorije sveta, poput stvaranja, kojima niko nije prisustvovao.
Trebalo bi da pomenem još jednu osnovnu činjenicu o prvih šest dana stvaranja o kojoj smo govorili prošle godine: tih šest dana se u potpunosti razlikuju od onoga što se dešava danas. Sveti Oci nedvosmisleno tvrde da zaključke o šest dana stvaranja ne možemo izvoditi na osnovu onoga što se dešava danas, jer je svet tada stvoren ni iz češ. To danas nije slučaj. Gospod danas neprekidno stvara. Sveti Jovan Zlatoust se u svom komentaru o Knjizi postanja bavi upravo tim problemom. Kako on ističe, u Knjizi postanja piše da je Bog počinuo od Svojih dela (1 Mojs. 2,2), to jest, prestao da stvara, ali naš Gospod u Jevanđelju po Jovanu kaže da Otac Njegov do sada dela (uporedi: Jov. 5,17); prema tome, Bog još uvek stvara. Dakle, to su dve različite stvari. Na početku, Bog je stvorio svet, i od tog stvaranja počinuo. To se više ne dešava. Ono što je usledilo jeste Njegova večna Promisao koja bdi nad svetom, a koja zapravo predstavlja neprekidno stvaranje, jer kako bi se, bez žive Reči Božije, seme pretvorilo u čoveka ili biljku ili životinju? To je čudesno delo stvaranja, ali se razlikuje od stvaranja koje je bilo na početku sveta, u prvih šest dana. Ukoliko to ne shvatate, napravićete mnogo grešaka.
Prilikom tumačenja narednih glava Knjige postanja – od četvrte do jedanaeste – videćemo da postoji čak i osnovna razlika između ljudi pre Potopa i ljudi posle Potopa. Određeni broj stvari se s Potopom izmenio. Ali je u prvih šest dana nastalo sve što nam je danas znano, posle čega je usledio dalji razvoj stvari koje su već stvorene, u skladu sa zakonima koje je Bog sačinio i dao prirodi.
Sa engleskog prevela Natalija Pavlović


NAPOMENE:

  1. Džon Gribin i Džeremi Šerfas, u svom članku „Poreklo čoveka – ili budućnost majmuna?“ pišu: „Hajde da prevedemo našu pretpostavku u taj oblik govora: mi smatramo da je šimpanza potekla od čoveka, a da je zajednički predak obeju jedinki bio više nalik na čoveka nego na majmuna“ (New Scientist, tom 1, 3. septembar, 1981. godine, str. 592). – Prim. ur.
  2. To je zapravo bila samo simbolička mera. Guverner je potpisao predlog zakona samo uz jasno obrazloženje da on neće biti primenjivan. – Prim. ur.
  3. Na primer, knjige engleskog biologa Daglasa Djuvara, Problemi teorije evolucije (London, 1931), i Novi problemi teorije evolucije (1938). 1959, nemački zoolog Bernhard Renš izdao je dug spisak vodećih autoriteta u svetu nauke koji ne priznaju neodarvinističke postavke (vidite njegovu knjigu Evolucija iznad nivoa vrsta, Columbia University Press, 1959, str. 57). – Prim. ur. )
  4. Na institutu trenutno radi nekih četrdesetak doktora nauka u svojstvu stalnih profesora, vanrednih profesora i savetodavnog odbora. – Prim. ur.
  5. Naučnici Instituta za istraživanje stvaranja učestvovali su u više od tri stotine formalnih debata o stvaranju/evoluciji, koje se obično održavaju na univerzitetima i na kojima se sučeljavaju sa fakultetskim evolucionističkim naučnicima. Najaktivniji diskutant je Dr Dvejn Giš, koji je doktorat iz biohemije stekao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, i koji je, pre nego što se pridružio Institutu za istraživanje stvaranja, 1971. godine, radio na najvišim pozicijama u Berkliju, Medicinskom koledžu univerziteta u Kornelu i Ap-Džon kompaniji. Dr Giš, koji sada ima 78 godina, i dalje učestvuje u univerzitetskim raspravama sa evolucionističkim profesorima, na kojima prisustvuje veliki broj studenata. Nikada nije izgubio debatu. – Prim. ur.
  6. 1996. godine, Dr Judžini Skot, izvršni direktor Nacionalnog centra za naučno obrazovanje (privatne organizacije posvećene zaštiti učenja o evoluciji od izazova koje postavljaju kreacionisti), upozorila je svoju braću evolucioniste: „Izbegavajte debate. Ukoliko vas vaše lokalno univerzitetsko bratstvo zamoli da ‘branite evoluciju’, molim vas odbijte… verovatno ćete biti poraženi.“ (Judžini C. Skot, „Majmunska posla“, The Sciences, januar-februar 1996, str. 21). – Prim. ur.
  7. Svi punopravni članovi imaju jednu ili više postdiplomskih diploma u naučnim disciplinama. U izjavi koju su potpisali tvrdi se da je „sve osnovne tipove živih bića, uključujući i čoveka, Bog stvorio u toku nedelje stvaranja opisane u Knjizi postanja“ i da je „veliki potop opisan u Knjizi postanja … istorijski događaj čije su se razmere i efekat osetile širom sveta.“ Iako punopravni članovi Društva moraju imati završene postdiplomske studije iz naučnih oblasti, članovi koji nisu nosioci tih diploma mogu postati pomoćni ili studentski članovi. Društvo izdaje i časopis čiju lekturu vrše spoljni stručnjaci iz iste oblasti: Creation Research Sociely Quarterly; trenutno sedište društva je u Misuriju, sa eksperimentalnom ispostavom u severnom delu centralne Arizone (vidi str. 648) – prim. ur.
  8. Heliocentrični model koji je postavio Kopernik otkrio je grčki astronom Aristarh Aleksandrijski u trećem veku pre Hrista, ali su naučnici u to vreme ovu teoriju odbili i ignorisali. – Prim. ur.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *