NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – KRATKA KRITIKA EVOLUCIONOG MODELA

4. Teorija evolucije može se razumeti filosofski

Evolucija, u suštini, nije naučni problem nego filosofsko pitanje. Mi moramo da shvatimo da je teorija evolucije za neke naučnike, filosofe i ostale ljude prihvatljiva zato, što su bili pripremljeni za nju. Osvrnimo se sada na njene filosofske prethodnike u otpadiji zapadnog društva od tradicionalnog hrišćanstva.
Kao što smo videli, ideja evolucije pojavila se krajem 18. veka, koji je ujedno predstavljao kraj prosvetiteljstva i početak revolucionarnog doba – našeg sopstvenog doba. Za prosvetiteljstvo je bio karakterističan stabilan pogled na svet, iako ta stabilnost nije mogla da potraje: ona je morala da ustupi mesto revolucionarnom pogledu na svet. Kasnije ćemo raspravljati o tome zašto je to bilo tako.
U jednom od klasičnih dela o prosvetiteljstvu, u Evropskom duhu (The European Mind) Pola Hazarda kaže se sledeće: „U tom periodu u Evropi je došlo do moralnog sukoba. Interval između renesanse, čiji je ono pravolinijski potomak, i francuske revolucije, za koju je kovalo oružje, čini epohu koja u pogledu istorijskog značaja ne ustupa ni pred jednom drugom.“[1]
Prosvetiteljstvo je bilo klasično doba moderne Evrope. Taj period između renesanse i modernih vremena bio je prvi stvarni pokušaj da se načini skladna sinteza novih snaga, oslobođenih tokom srednjeg veka, renesanse i reformacije[2], a da se pri tom ne izgubi duhovna utemeljenost u neku vrstu hrišćanstva.
Prvi aspekt tog klasičnog doba, tog novog sklada, bila je dominacija naučnog pogleda na svet koja je dobila oblik kosmičkog mehanizma Isaka Njutna.[3] Njutnovo doba, rano prosvetiteljstvo, bilo je doba kad se činilo da se i nauka i racionalna religija slažu da je sa svetom sve u redu, i kad su umetnosti cvetale na način na koji na Zapadu nikada više neće cvetati.
Pre tog vremena, Zapad je upoznao nekoliko stoleća intelektualnog previranja pa čak i haosa, budući da je srednjovekovna rimokatolička sinteza doživela krah i da su se osetile nove snage, što je vodilo ka vatrenim raspravama i krvavim okršajima. Verski ratovi sa sasvim praktičnim ciljevima završili su se 1648, okončanjem Tridesetogodišnjeg rata koji je opustošio Nemačku. Protestantizam se beše pobunio protiv zamršenosti i iskvarenosti katolicizma; došlo je do renesanse (preporoda) drevne paganske misli i umetnosti; novi humanizam otkrio je prirodnog čoveka koji je ideju Boga još više odgurnuo u pozadinu; najzad, za budućnost je još značajnije bilo to što je nauka zamenila bogoslovlje kao standard znanja i činilo se da je izučavanje prirode i njenih zakona postalo najvažnije intelektualno zanimanje.
Tokom sedamnaestog i ranog osamnaestog veka, međutim, u zapadnoj misli uspostavljena je izvesna ravnoteža i harmonija. Najzad, hrišćanstvo nije bilo poraženo novim idejama nego se prilagodilo novom duhu, dok se teškoće i protivurečnosti modernih naturalističkih i racionalističkih ideja još nisu osećale. Posebno se u najprosvećenijim delovima zapadne Evrope, u Engleskoj, Nemačkoj i Francuskoj, činilo da je nastupilo novo zlatno doba, kao kontrast verskim ratovima koji su sve do sredine sedamnaestog veka pustošili ove zemlje. Prosvećeni čovek verovao je u Boga čije se postojanje moglo racionalno pokazati, bio je tolerantan prema verovanjima drugih i bio uveren da se sve u svetu može objasniti modernom naukom, čija je dostignuća revnosno pratio. Činilo se da je svet ogromni mehanizam u neprestanom kretanju, čiji se svaki pokret može matematički opisati. Bio je to jedan harmoničan univerzum, uređen kao jedinstven matematički sistem. Kad se 1687. pojavilo klasično delo koje izražava te ideje, Njutnova Principia Mathematica, bilo je pozdravljeno sveopštim odobravanjem, što je pokazalo da je obrazovani svet u to vreme bio sasvim zreo za to novo evanđelje.
U novoj sintezi prosvetiteljstva „priroda“ je zamenila Boga kao središnju ideju – iako Bog nije bio odbačen sve do kraja ovog perioda. Doba njutnovskog sistema bilo je ujedno i doba religije razuma. Religija nije bila potčinjena istom standardu kao nauka: izučavanju spoljašnjeg sveta, odnosno, standardu razuma. Tako se nastavio proces koji je započeo sa sholastikom neposredno nakon Raskola, kada je razum uzdignut iznad vere i predanja. Prosvetiteljstvo je bilo doba kada je čovek sanjario o religiji razumnosti.
Što se tiče religije, deizam je verovatno bio najtipičniji pokret osamnaestog veka. Ideja deizma je da Bog postoji ali da je On sasvim irelevantan, odnosno, On je stvorio svet i zatim se povukao. Sam Njutn je verovao da on sam nije u stanju da sve sasvim tačno izračuna – na primer putanje kometa; imao je ideju da je svemir sličan velikom časovniku koji je Bog načinio i zatim se povukao, ali da ponekad mora da istupi i da ga popravi, da ga ponovo navije. Međutim, pozniji astronomi su rekli „ne, to nije istina; čovek mora posedovati jedinstvenu teoriju koja objašnjava sve, uključujući i sva nepravilna kretanja, tako da je Bog potreban samo na početku“. Bog je postao krajnje neodređen. Tada su čuda i proroštva dovedena u pitanje i mnogi pisci već su počeli da govore kako su to puka sujeverja. francuska je po tom pitanju postala mnogo radikalnija nego Engleska.
Osvrnuvši se na prosvetiteljski pogled na svet, čovek može da sagleda šta je, kako se činilo, bilo njegova harmonična ideja – o prirodi koja vlada nad svim, o razotkrivanju tajni prirode, o Bogu Koji je još uvek bio na Nebesima nada nije mnogo delao, i o naučnom znanju koje se razvija u celom svetu.
Ovo nas dovodi do drugog glavnog aspekta prosvetiteljstva, a to je vera u ljudski progres. U svojoj knjizi Stvaranje modernog duha (The Making of the Modern Mind) DŽ. X. Rendal Mlađi piše:
„Veliki apostoli prosvetiteljstva nadali su se da će širenje razuma i nauke među pojedinim ljudima stvoriti idealnu ljudsku zajednicu… Od početka (osamnaestog) veka nadalje posredstvom obrazovanja došlo je do pojave narastajućeg progresa. Lok, Helvecijus i Bentam postavili su temelje tom plemenitom snu… svi ljudi, iz ma koje škole, sa izuzetkom samo onih koji su se… grčevito pridržavali hrišćanskog učenja o prvorodnom grehu, svom svojom vatrenom prirodom verovali su u savršenstvo ljudske rase. Čovečanstvo je najzad držalo ključ svoje sudbine u svojim rukama i gotovo da je moglo da načini budućnost onakvom kakvu bi htelo. Iskorenjavanjem nepromišljenih grešaka prošlosti i povratkom racionalnom obrađivanju prirode, teško da bi mogle postojati bilo kakve granice ljudskom blagostanju koje se ne bi mogle prevazići.
Nama je teško da shvatimo koliko je skorašnja ta vera u ljudski progres. Čini se da drevni svet nije imao ideju o tome; Grci i Rimljani su se radije osvrtali unazad, ka Zlatnom dobu koje je čovek iskvario. Srednji vek, naravno, nije mogao da podnese takvu misao. Renesansa, koja je zapravo izvršila mnogo toga, nije mogla ni da zamisli da bi se čovek ponovo mogao uzvisiti do slavne antike; sve njene misli bile su, u suštini, usmerene na prošlost. Tek se sa razvojem nauke u sedamnaestom veku čovek usudio da neguje tako preterano slavoljublje… svi naučnici, počev od Dekarta nadalje, prezreli su prošlost i na svetlost dana izneli veru u progres.“[4]
Zašto se srušio prosvetiteljski pogled na svet? Njegova filosofija danas nam se čini beznadežno naivna, njegova umetnost zlatnog doba ne može se oživeti.
Postoji nekoliko uzroka, i svi oni se delimično preklapaju jedan sa drugim. Osnovni razlog za to bio je kritički pristup samom racionalizmu, na kojem se zasnivao celokupan prosvetiteljski pogled na svet. Sveti Oci kažu da je ljudski razum nakon pada iskvaren; prema tome, on se mora potčiniti veri i otkrovenju i na taj način biti uzdignut na viši nivo. Kad se razum jednom uzdigao iznad vere i predanja, njegov kritički pristup izazvao je njegovu sopstvenu propast, Vera u ljudski razum koja je napre stvorila sholastiku stvorila je zatim i reformaciju, jer je razum kritikovao i samu religiju. Reformacija je predstavljala kritiku srednjovekovnog katolicizma, da bi zatim kritika protestantizma stvorila ateističke i agnostičke filosofe 19. veka. Najzad, kritički pristup razumu doveo je do istinskog samoubistva razuma. Kad čovek jednom stekne poverenje u razum kao u marilo istine, on ga mora slediti na čitavom putu njegovog rušilačkog toka. Čovek nema argument kojim bi se tome suprotstavio.
Od vremena srednjeg veka, racionalizam je redukovao sferu znanja, budući da je kritikovao svaku tradiciju i stvarnost duhovnog sveta, odnosno sve osim spoljašnjeg sveta. Sa engleskim filosofom Dejvidom Hjumom tokom poznog 18. veka, autonomni razum je konačno došao donde, dokle je mogao da dođe: on je poništio svako pouzdano znanje, pa čak i spoljašnji svet. Hjum je rekao da apsolutnu istinu ne možemo spoznati posredstvom razuma i da možemo znati samo ono što iskusimo. On je zapisao:
„Razum je subjektivna sposobnost koja nije nužno povezana sa ‘činjenicama’ koje pokušavamo da saznamo. On je ograničen na iznalaženje veza među našim idejama koje su i same već dvostruko udaljene od ‘stvarnosti’. Naša čula su podjednako subjektivna, jer ona nikad ne mogu spoznati ‘stvar po sebi’ nego samo predstavu o njoj koja u sebi nema element nužnosti i pouzdanosti“.[5]
To je, u suštini, ona duboka stvar u našim modernim misliocima poslednjih dve stotine godina: očajanje zbog nemogućnosti da se nekad nešto sazna, koje razara i samo tkivo života. Verujte u racionalističku filosofiju i počnite da razmišljate na taj način, pa ćete stati uz Hjuma i ostale mislioce slične njemu, a čitav svet će se rasplinuti. Zbog toga je jedan filosof sasvim ispravno o Hjumu rekao sledeće: „Čitati Hjumove dijaloge, nakon što ste s blagonaklonim razumevanjem čitali ozbiljne deiste i optimistički raspoložene filosofe ranog 18. veka, znači doživeti laku groznicu i osećanje lišenosti slobode. To vam izgleda kao da je u podne prosvetiteljstva, u času ‘sieste’, kad se činilo da je sve unaokolo mirno i sigurno, čovek iznenada postao svestan kratkog, oštrog iskliznuća temelja, nejasnog, dalekog podrhtavanja koje je protutnjalo ispod čvrstog tla zdravog razuma.“[6]
(To je, naravno, kasnije, u naše doba, izazvalo veliki potres.)
Ideal eksperimenta (ogleda) u nauci imao je funkciju sličnu onoj koju je imao razum u uništavanju stabilnog pogleda na svet iz vremena prosvetiteljstva. Budući i sam utemeljen na racionalizmu, ovaj ideal nikad nije bio zadovoljen: on nikad nije prestao da postoji, ali je uvek težio da proveri svoje zaključke i da dođe do novih. Zbog toga se naučne ideje neprestano menjaju i zbog toga je u Njutnovo vreme propala naučna sinteza.
Najzad, ideja progresa pomogla je da postepeno iščezne stara sinteza. Kao što smo videli, u renesansi se na drevnost (antiku) gledalo kao na istinsko merilo. Smatralo se da će sve biti dobro ukoliko uspemo da joj se vratimo i da se udaljimo od srednjeg veka i sujeverja. U to vreme, kad je nauka postala dominantan način razmišljanja, pojavio se i naučni pogled na svet. Ljudi su počeli da shvataju da svako, ko živi danas, ima daleko više naučnih saznanja od bilo koga, ko je živeo u prošlosti. Nauka je sada, sa svojim eksperimentima, prvi put dramatično krenula napred, itd.
Sama ideja progresa – da je sadašnjost izgrađena na prošlosti, da će buduće generacije poboljšati naša dostignuća i da će se čovek stalno kretati napred – očigledno poništava ideju da postoji jedno nepromenljivo merilo. Sve postaje relativno, upravo kao u Hjumovom subjektivizmu. Čovekov postojeći kriterijum prepušten je sudbini budućih ljudi koji će ga poboljšati. Nakon izvesnog vremena, ljudi su počeli da shvataju da je to filosofija neprestane promene, neprestanog kretanja. Duša je tada postala uznemirena. Osećala je da nema mira, da nema sigurnosti. Pred kraj osamnaestog veka, ideja progresa izrodila je „evolucioni“ pogled na svet koji je bio potpuno različit od onog stabilnog, Njutnovog, i koji je tokom 19. veka istupio u prvi plan.
Tako je 18. vek započeo sa velikim optimizmom, ali većina ljudi nije shvatila da će krajem ovog veka njegovi najistaknutiji filosofi poništiti bilo kakvu mogućnost svake realne spoznaje spoljašnjeg sveta i svaki postojani standard istine. Potrebno je da prođe vreme da bi ideje duboke kao ova prodrle do ljudi, ali kad to jednom učine, izazivaju pogubne posledice.
Te pogubne posledice mogle su se videti u francuskoj revoluciji 1789, koja je predstavljala revolucionarnu primenu racionalističkih ideja na promenu društva i celokupnog spoljašnjeg poretka života.
Kraj 18. veka sa sobom je doneo i kraj starog poretka – kraj ere stabilnosti, kad su se ljudske institucije, umetnost i kultura temeljile makar i na ostacima hrišćanstva i hrišćanskog osećanja. Početak francuske revolucije podudara se sa krajem hrišćanske civilizacije. Pre 1789. još uvek je vladao „stari režim“; nakon toga nastupa doba revolucije, naše sopstveno doba.
Kad se sve to sagleda, evoluciona teorija može se razumeti filososrski. Ona je proistekla iz traganja za naučnim dokazom progresa koji će opravdati moderni revoluidžonarni napredak. Teoriju evolucije je najpre predložio Erazmus Darvin, deda Čarlsa Darvina, i to 1794. godine, dakle, samo pet godina posle francuske revolucije.[7]
DŽ. X. Rendal Mlađi, koji je i sam evolucionista, dovoljno je sofisticiran da dopusti da je teorija evolucije vera a ne dokazana činjenica:
„Biolozi sada dopuštaju da mi, strogo govoreći, ništa ne znamo o uzrocima porekla novih vrsta; mi moramo da pribegnemo naučnoj veri da do njih dolazi usled hemijskih promena u bakterijskoj protoplazmi.“[8],[9]
Evolucionisti moraju da pribegnu ovoj veri jer je, kako oni kažu, „sve ostalo nezamislivo“, pri čemu je „sve ostalo“ Božije stvaranje sveta pre 7000-8000 godina.
Rendal nastavlja, objašnjavajući dejstvovanje evolucije na svet:
„Uprkos ovim teškoćama, verovanja današnjih ljudi postala su duboko prožeta idejom evolucije. Veliki osnovni pojmovi i ideje kao što su Priroda, Razum i Korisnost, koje su tako mnogo značile za 18. vek, široko su otvorile put novom usmerenju koje bolje izražava krajnje intelektualne ideje sveta u razvoju. Mnogi društveni činioci zajedno su delovali na popularizaciji ideje razvoja i zaključaka koji iz njega slede.
Možda je temeljni naglasak koji je evolucija unela u ljudske umove stavljen na iscrpnu uzročnu analizu specifičnih procesa promene. Umesto da tragaju za razotkrivanjem kraja ili svrhe svetskog procesa kao celine ili za razaznavanjem krajnjih uzroka ili osnova svih postojećih stvari – fundamentalnog zadatka nekadašnje nauke i filosofije – ljudi moraju da ispitaju jedino kakav je proces i šta on čini u pojedinim segmentima. Oni su odbacili… duboka razmišljanja o utvrđenoj i statičnoj strukturi Istine i, umesto toga, usvojili cilj istraživanja svih onih malih istina koje eksperiment može da dokaže. Ne, dakle, one Istine koja je izvor svih istina i koja ljudsku dušu izdiže u oblast večnog, iznad svih ljudskih opita… nego strpljivo, neumorno i beskrajno traganje kroz beskonačnost konačnih istina našeg iskustva – to je savremeni cilj svih naučnih i filosofskih nastojanja“[10] Rendal pominje kako promena ljudskih institucija – različite ideje o moralnosti, itd. – nameće veru u evoluciju:
„Sada je dominantna ideja o čoveku kao organizmu koji reaguje i dela saglasno kompleksnom okruženju.[11] Danas se o svim idejama i institucijama prevashodno razmišlja kao o društvenim tvorevinama koje dejstvuju u društvenim grupama i proističu iz nužnosti stvaranja neke vrste prilagođavanja između čovekove prirode i njenog okruženja. Danas su sva polja ljudskog interesovanja podvrgnuta toj opštoj sociološkoj i psihološkoj tendenciji i biće dovoljno da kao ilustraciju navedemo religiju i teologiju. Dok je 18. vek o religiji i teologiji razmišljao kao o deduktivnom i očiglednom nizu postavki, ljudi sada religiju prevashodno smatraju za društveni produkt i način života koji je proistekao iz društvene organizacije čovekovih verskih iskustava, a teologiju za racionalizaciju izvesnih bazičnih osećanja i iskustava ljudske prirode. Mi više ne dokazujemo postojanje Božije i govorimo o ‘značaju Boga u ljudskom iskustvu’; mi više ne dokazujemo budući život nego ispitujemo uticaj vere u besmrtnost na ljudsko ponašanje.“[12]
Iz ovoga jasno vidimo da je to to sledeći stadijum posle Hjuma, koji je poništio sve ove stvari. Vi više ne možete da verujete u stare ideje. To je sledeći stadijum, i on nema nikakve veze sa „naučnim otkrićem“ evolucije – to je jednostavno ono što preovlađuje. Kad razum jednom produži svoj pohod, on će se završiti njegovim vlastitim samoubistvom.
Rendal u nastavku kaže: „Evolucija je uvela celokupnu novu skalu vrednosti. Tamo gde je za 18. vek postojao ideal razumnog, prirodnog, pa čak i primitivnog i neiskvarenog, za nas bi se ono za čim čeznemo pre moglo poistovetiti sa okončanjem procesa razvoja, dok su naši pohvalni termini „moderno“, „savremeno“, „napredno“, i „progresivno“. Podjednako kao i prosvetiteljstvo, i mi težimo da ono što priznajemo poistovetimo sa prirodom, ali za nas to nije razuman prirodni poredak nego kulminacija evolucionog procesa, koji uzimamo za svog životnog pokretača. Osamnaesti vek nije mogao da smisli ništa lošije nego da čoveka nazove ‘neprirodnim entuzijastom’; nama se više dopada da ga nazovemo ‘prestarelim i prevaziđenim fosilom1. To doba bi poverovalo u neku teoriju ukoliko bi bila racionalna, korisna i prirodna; mi ćemo prema njoj biti blagonakloni ukoliko označava ‘najbrži razvoj1. Mi ćemo radije biti modernisti i progresivci nego razboriti mislioci. Verovatno je otvoreno pitanje da li smo u svojoj novoj skali vrednosti više izgubili nego što smo dobili…
Ideja evolucije, budući da je najzad shvaćena, osnažila je humanistički i naturalistički stav.“[13]


NAPOMENE:

  1. Paul Hazard, The European Mind, 1680-1715.
  2. Otac Serafim je u prethodnom predavanju pokazao da je nakon raskola Zapadne od Pravoslavne Crkve zapadna težnja ka racionalizmu postala nezadrživa. To se moglo videti gotovo neposredno nakon raskola, sa pojavom sholastike, u kojoj je razum uzdignut iznad vere i predanja.
  3. Ser Isak Njutn (1642-1727) bio je teista koji je verovao u Isusa Hrista, ali je čeznuo za racionalizmom u hrišćanstvu. Slično ostalim misliocima prosvetiteljstva kao što je Tomas Džeferson, posvetio se spasavanju hrišćanstva ponovnim pisanjem Biblije i njenim čišćenjem od onoga što je on nazivao „kvarenjem“, odnosno od čudesnih događaja. Odbijao je dogmat o Presvetoj Trojici (v. Ian T. Taylor, In the mind of Men, c. 342343).
  4. J. H. Randall, Jr., The Making of the Modern Mind
  5. Edwin A. Burtt, The English Philosophers from Bacon to Mill
  6. Carl I. Becker, The Heavenly City of the Eighteenth Century Philosophers
  7. Mnogi od prijatelja i saradnika Erazmusa Darvina bili su simpatizeri francuske revolucije. Erazmus je bio osnivač Lunarnog društva koje je uključivalo i ove simpatizere revolucije, pri čemu se njegovo članstvo delimično preklapalo sa članstvom Revolucionarnog društva koje je predvodio radikal Erl Stenhoup. Erazmus je posebno uvažavao Rusoa, glavnog filosofa revolucije. Kao i njegov sin, otac Čarlsa Darvina, i Erazmus Darvin je bio slobodni zidar (mason).
  8. Randall, c. 475.
  9. Sličan iskaz dao je i vodeći britanski biolog – evolucionista, profesor L. Harison Metju, u predgovoru za Darvinovo Poreklo vrsta, izdanje za 1971. godinu: „Činjenica evolucije je srž biologije i biologija je samim tim u neobičnoj situaciji da bude nauka zasnovana na nedokazanoj teoriji – da li je u tom slučaju ona nauka ili vera?… Verovanje u evoluciju je na taj način paralelno verovanju u Božje stvaranje – i jedno i drugo su ideje za koje oni, koji u njih veruju, znaju da su istinite, ali ni jedni ni drugi, sve do dana današnjeg, nisu u mogućnosti da to dokažu.“
  10. Isto, c. 475-477
  11. Ovo je osnovno načelo evolucionog pogleda na svet i revolucionarnog doba u pogledu ljudske prirode. Zasnovano na naučnoj filosofiji darvinizma i na političkoj filosofiji Darvinovog poštovaoca Karla Marksa, ono je zajedničko za sve totalitarne i utopijske šeme proistekle iz ova dva stanovišta, uključujući i moderni liberalizam i radikalni feminizam. Sudija Robert X. Bork u svojoj knjizi Povijanje prema Gomori: moderni liberalizam i američka propast o ovom načelu ukratko kaže sledeće: „Ljudska priroda je toliko rastegljiva da se promenom društvenih institucija može stvoriti nova, bolja i verovatno savršena ljudska priroda.“ Ovo verovanje izražava i feministkinja Šer Hajt kada kaže: „Ne postoji ništa što bi se moglo nazvati ‘nepromenljivom ljudskom prirodom’. Naprotiv, to je psihološka struktura koja je brižljivo usađena u naše umove dok učimo da volimo i da jačamo porodični život. Srećom, porodica je ljudska institucija: ljudi su je stvorili i ljudi mogu i da je promene“ (Hite Report on the Family).
  12. Isto, c. 478.
  13. Isto, c. 478-479.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *