NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – KRATKA KRITIKA EVOLUCIONOG MODELA

3. „Dokazi“ evolucije

Osvrnimo se sada na takozvane dokaze evolucije da bismo shvatili o čemu se radi. Mi nećemo pokušavati da ih osporimo, ali ćemo pokušati da sagledamo kakvotu dokaza koji se koriste, kao i ono što izgleda toliko uverljivo za ljude koji veruju u evoluciju.
1. Postoji standardni udžbenik zoologije koji je počeo da se koristi pre dvadeset godina. To je Opšta zoologija {General Zoology) Trejsija I. Storera, koja nabraja ove dokaze. Prvi dokaz koji je naveden u knjizi nazvan je „komparativna morfologija“, odnosno poređenje telesne građe. Čovek ima ruke, ptica ima krila, riba ima peraja – knjiga poseduje vrlo uverljive dijagrame koji čine da sve to izgleda veoma slično. Ptice imaju kandže a mi imamo prste i knjiga pokazuje na koji se način jedno može razviti u drugo[1]. Pokazano je da sva živa bića imaju vrlo sličnu građu, dok su različite građe prilagođene u skladu s različitim rodovima i genima. To, naravno, nije dokaz. Međutim, to je vrlo logično za nekoga ko veruje u evoluciju.
S druge strane, naučnici kreacionisti kažu da, ukoliko verujete da je Bog stvorio svemir, onda verujete i da je On morao imati neki osnovni, razrađeni plan stvaranja. Prema tome, sve vrste živih bića moraju imati neke osnovne (bazične) sličnosti. Ukoliko verujete da je Bog stvorio sva živa bića, ovi dijagrami će vas svakako uveriti da ih je Bog stvorio prema određenom planu. Ako verujete da je jedno biće evoluiralo u drugo, pogledaćete ove iste dijagrame i reći: da, jedno biće je evoluiralo u drugo. U tome, međutim, nema dokaza ni u korist ni protiv evolucije. U suštini, ljudi prihvataju evoluciju na nekoj drugoj osnovi a onda razgledaju ovakve dijagrame, da bi ih zatim dijagrami još više uverili u nju.
2. Kao drugo, postoji i „‘komparativna fiziologija“. Knjiga Opšta zoologija tvrdi: „Tkiva i tečnosti organizama pokazuju mnogo bazičnih sličnosti po svojim hemijskim i fiziološkim svojstvima koja se mogu uporediti s morfološkim crtama“[2]. Na primer,
„iz hemoglobina u krvi kičmenjaka mogu se dobiti kristali oksihemoglobina; njihova kristalasta struktura… može se uporediti s klasifikacijom kičmenjaka zasnovanoj na telesnoj građi. Ona je različita za svaku vrstu, ali svi pripadnici jednog roda imaju neke zajedničke karakteristike. Pored toga, ona kod svih ptica pokazuje izvesne sličnosti ali se razlikuje od kristala koji se dobijaju iz krvi sisara ili reptila (gmizavaca)[3].
Ovde možemo da kažemo ono isto što smo rekli i o morfologiji. Ako verujete u stvaranje, reći ćete da je Bog stvorio slična živa bića sa sličnom krvlju, i neće biti problema. Ako pak verujete u evoluciju, reći ćete da je jedno biće evoluiralo u drugo.
Sistem datovanja zamišljen je na osnovu taloženja u krvi. Naučnici su uvideli da su taloženja slična u svim vrstama, da imaju nešto zajedničko u svakom rodu i da su potpuno osobena u različitim rodovima: kod ptica i kod majmuna, na primer. Na osnovu toga izvršili su izvesne proračune i utvrdili koliko su godina ta različita živa bića udaljena jedno od drugog na evolucionoj skali. Kao što se obično dešava, njihovi proračuni isključuju sve ostalo. Ako oni budu prihvaćeni, ostali sistemi datovanja moraće da se menjaju. Međutim, ovaj sistem je još uvek sporan. On u suštini ništa ne dokazuje, jer ga možete prihvatiti i kao potvrdu evolucije i kao potvrdu Božijeg stvaranja.
3. Postoji i treći argument, nazvan „komparativna embriologija“. Udžbenici kao Opšta zoologija obično sadrže slike koje prikazuju embrione ribe, daždevnjaka, kornjače, pileta, svinje, čoveka itd, pokazujući da su svi oni međusobno veoma slični i govoreći da se postepeno drugačije razvijaju. Tu možete da vidite da čovekov embrion ima takozvane „škržne proreze“. Prema tome, pretpostavlja se da je to uspomena na pretka[4]. Ernst Hekel u svojoj „teoriji rekapitulacije“ i „biogenetskom zakonu“ tvrdi da „individualni organizam u svom razvoju (ontogeneza) teži da rekapitulira faze kroz koje su prošli njegovi preci (filogeneza).“[5] Evolucionisti danas više ne prihvataju ovu teoriju. Naučnici su otkrili da „škržni prorezi“ uopšte nisu škržni prorezi nego priprema za ono što će se razviti u vrat ljudskog bića. Taj dokaz je, dakle, pouzdano oboren. Oni su ponovo iskoristili argument da sličnost znači i dokaz, što u stvari nije slučaj.
4. Drugi dokaz, koji su nekada koristili snažnije nego danas jesu tzv. „beskorisni (zakržljali, rudimentarni) organi“. Evolucionisti su proglasili da postoje izvesni organi, kao što je čovekovo slepo crevo, za koje se čini da sada nemaju nikakvu funkciju i koji su se zadržali iz prethodne etape evolucije, kada je majmun ili neki drugi čovekov predak koristio te organe. Međutim, sve više se otkriva da ti „beskorisni (zakržljali, rudimentarni)“ organi imaju izvesnu upotrebu. Otkriveno je, na primer, da slepo crevo vrši funkciju žlezde, tako da i ovaj argument gubi težinu[6]. To što mi ne znamo šta je funkcija određenog organa još uvek ne znači da je zaostao iz nekog nižeg oblika života.
5. Postoje zatim i argumenti preuzeti iz paleontologije, na osnovu proučavanja fosila. Razume se da je prvi prividno uverljivi dokaz postojanje geoloških slojeva kao što je Veliki kanjon, gde možete davidite sve vrste slojeva. Ukoliko se niže spuštate, utoliko se čini da nailazite na primitivnije oblike živih bića. Naučnici datuju ove slojeve prema vrsti živih bića koja su u njima otkrivena.
Naučnici su ove slojeve otkrili tokom 19. veka, a zatim su odredili koji su od njih stariji a koji mlađi[7]. Međutim, celokupan sistem datovanja je prilično cirkularan. Budući da su ti slojevi, prema evolucionom modelu[8], često „okrenuti naglavce“, naučnici moraju da izvrše izvesne ispravke. Kao što je Ptolomejev sistem zahtevao izvesne ispravke (epicikli se moraju zamisliti, jer se planete ne kreću oko zemlje uniformno), na isti način i evolucionisti moraju da unose ispravke kad otkriju da su slojevi „okrenuti naglavce“ u odnosu na evolucionu teoriju. Oni moraju da ih datuju na osnovu fosila koji su u njima otkriveni. Međutim, kako znaju da se fosili u njima nalaze u pravilnom poretku? Oni to znaju zahvaljujući tome što su na nekom drugom mestu fosili bili u „pravilnom poretku“, saglasnom evolucionom modelu, i na osnovu toga stvorili su sistem. Ako to temeljnije razmotrite, videćete da je to cirkularno (kružno) zaključivanje. Čovek mora da veruje da to uistinu odgovara stvarnosti.
U tome postoji jedan broj nedostataka. Kao prvo, živa bića se u svakom sloju pojavljuju potpuno iznenadno, bez prelaznih tipova koji bi doveli do njih. Pored toga, kako se istraživanje nastavlja, otkrivaju životinje u onim slojevima za koje nisu pretpostavljali da bi ih tamo mogli pronaći. Na primer, sada u prekambrijskom sloju nalaze živa bića slična lignjama (kalamarima) (tribrachidia) i sve vrste složenih životinja koje ne bi trebalo da se tamo nalaze jer su navodno evoluirale tek milionima godina kasnije. Na taj način, morate ili promeniti svoju ideju o evoluciji takvih bića ili reći da su ona bila izuzeci.
Uopšteno govoreći, ne postoji dokaz da su ti slojevi nastajali milionima godina[9]. Kreacionisti koji govore o Nojevom Potopu kažu da je podjednako ubedljiva i tvrdnja da je potop izazvao iste takve posledice. Jednostavnije morske životinje koje žive na morskom dnu trebalo bi da najpre budu zakopane i da za njima slede ribe i organizmi koji žive bliže okeanskoj površini. Razvijenije životinje, uključujući i čoveka, trebalo bi da se kreću ka uzdignutijim delovima tla, pokušavajući da izbegnu Potop. Trebalo bi da se nađe i nešto čovekovih ostataka, jer bi čovek, u nameri da utekne, pokušao da se ukrca na brod ili na nešto slično[10].
Osim toga, postoje neki posebni uslovi koji su neophodni da bi se fosili uopšte očuvali. Neko živo biće mora biti iznenada zakopano u određenu vrstu blata koja mu omogućuje da bude sačuvano[11].
Celokupna ideja o postepenosti ovog fenomena sve više i više biva dovedena u pitanje. Sada postoji dokaz da nafta, ugalj i slične stvari mogu nastati u vrlo kratkom vremenskom periodu – za svega nekoliko dana ili sedmica[12]. Stvaranje fosila, sa svoje strane, mnogo više govori u korist katastrofe.
U oblasti paleontologije, najvažniji argument protiv evolucionizma je činjenica da bi se teško moglo reći da je nekad pronađeno bilo šta što bi se moglo imenovati kao prelazna vrsta. U suštini, Darvin je mnogo brinuo zbog toga. On piše:
„Broj prelaznih vrsta koje su nekada postojale uistinu mora biti ogroman. Zbog čega onda svaka geološka formacija i svaki sloj nisu prepuni takvih prelaznih karika? Geologija sigurno nije otkrila nijedan tako precizno stepenovan organski lanac. To je možda najočigledniji i najozbiljniji prigovor koji bi se mogao nametnuti ovoj teoriji. Verujem da se objašnjenje nalazi u krajnjoj nesavršenosti geoloških ostataka.“[13]
Današnji naučnici tvrde da postoji izuzetno obilje fosilnih ostataka: poznato nam je više fosilnih vrsta nego onih živih. I pored toga, nije pronađeno više od nekolicine onih koje bi na neki način mogle biti protumačene kao prelazne vrste. Oni će vam govoriti o pterodaktilu, krilatom reptilu (gmizavcu) i reći da je taj reptil postao ptica. Međutim, zašto se jednostavno ne bi moglo reći da je to krilati reptil?[14]
Postoje izvesni fosili koje nazivaju „fosilima pokazateljima“. Kada se ti fosili vide u izvesnim slojevima, ustanovljuje se da taj sloj ne može biti ni stariji ni mlađi od određenog datuma jer se pretpostavlja da je ta životinja izumrla u tom periodu. Pronalaze ribu[15] koja pliva u okeanu, iako su pretpostavljali da je izumrla pre sedamdeset miliona godina[16]. Budući da je smatrana za „fosila – pokazatelja“, to je poništilo čitavu stvar: datovanje tog sloja koje je izvršeno na osnovu izumrle ribe ne može se više smatrati tačnim[17].
Zbog čega su neke vrste evoluirale dok druge ostaju iste kakve su i bile? Postoje mnoge vrste koje su pronađene u „drevnim“ slojevima i one su istovetne sa vrstama koje i danas žive. Evolucionisti dolaze na ideju da su neke vrste „iskvarene“ i da se iz nekog razloga nikuda ne kreću, dok su druge vrste progresivnije, jer imaju energije za napredak. Međutim, to je vera a ne dokaz. Fosilne vrste koje su se sačuvale međusobno se isto onoliko razlikuju koliko i žive vrste.
6. Postoje zatim i „očigledni“ rodni dokazi za evoluciju. U većini udžbenika o evoluciji postoje izveštačeni prikazi koji prate tragove u evoluciji konja i slonova. Ovi prikazi uključuju veliku meru subjektivnosti, kao u slučajevima kada umetnici prikazuju neandertalca koji je pogrbljen, kako bi što više podsećao na majmuna. To nije naučni dokaz nego mašta zasnovana na filososrskim idejama. Među fosilnim ostacima postoji mnogo svedočanstava koja su ili protiv evolucije ili pokazuju da na ovaj ili onaj način dokazi ne postoje. Postoje, međutim, mnoge stvari koje su vredne pomena i koje se ne mogu objasniti evolucijom.
Nekolicina „jasnih“ linija porekla – konja, svinje itd – uključuje ili varijacije u okvirima jednog tipa (kao što su, očigledno, različite veličine konja) ili se pak (kad su očigledno uključene različite vrste živih bića) samo pretpostavlja da je jedno živo biće povezano s drugim neposrednim poreklom[18]. Ako je evolucija tačna, te linije porekla bi mogle biti verovatne, ali one ni na koji način ne čine dokaz za evoluciju.
7. Poslednji takozvani dokaz evolucije su mutacije. U suštini, ozbiljan naučnik će vam reći da sve ostalo nisu istinski dokazi i da je jedini dokaz mutacija.
Postoje neki evolucionisti, kao što je Teodosije Dobžanjski koji kaže: „Ja sam dokazao evoluciju zato što sam u laboratoriji stvorio nove vrste“. Nakon što se trideset godina bavite voćnim mušicama koje se vrlo brzo razmnožavaju, za nekoliko decenija možete dobiti generacijski ekvivalent za nekoliko stotina hiljada godina ljudskog života. Dobžanjski je eksperimentisao tako što je zračio voćne mušice i najzad istupio sa dve koje su se promenile i koje se više nisu ukrštale s drugom vrstom voćnih mušica. To je njegova definicija vrsta – da se više ne ukrštaju. Usled toga, on je izjavio: „Evoluirao sam nove vrste!“
Kao prvo, to je učinjeno u krajnje neprirodnim uslovima i pomoću zračenja. Da biste ovo opravdali, morate istupiti s novom teorijom o radioaktivnim talasima. Kao drugo, to je još uvek voćna mušica. To je još uvek voćna mušica i u osnovi se ne razlikuje od bilo koje druge voćne muve. Jednostavno, to je samo još jedna varijacija. Na taj način, on u suštini ništa nije dokazao[19].
Osim toga, mutacije su u 99 % slučajeva štetne. Svi eksperimenti, uključujući i one koje su evolucionisti decenijama sprovodili, potvrdili su se kao neuspešni u ispoljavanju bilo kakvog istinskog pretvaranja bića jedne vrste u drugo, čak i u slučaju najprimitivnijih vrsta koje se reprodukuju svakih deset dana. Ako ništa drugo, svedočanstva iz te sfere govore u korist „postojanosti“ vrsta[20].
Na kraju, moramo da kažemo da ne postoji ubedljiv naučni dokaz za evoluciju; isto tako, ne postoji ni ubedljiv naučni dokaz protiv evolucije: iako se na osnovu postojećih svedočanstava to ne čini sasvim logično ili verovatno, ipak ne postoji dokaz da nakon milijardi ili biliona godina od amebe ne bi mogao postati majmun. Ko to zna? Ako za trenutak ne razmišljate o onome što kažu Sveti Oci, mogli biste pomisliti da je to možda i istina, posebno ako postoji Bog. Ako mislite da se to „slučajno“ dogodilo nećete moći da navedete nijedan argument za to[21]. Uverenje da se to dogodilo slučajno zahteva mnogo više vere nego verovanje u Boga. U svakom slučaju, svedočanstva koja smo upravo ispitali imaće za vas smisla saglasno vašoj filosofiji. Kreacionistička filosofija zahteva manje proveravanje dokaza, tako da je u većoj meri saglasna s pojednostavljenim pretpostavkama moderne nauke.
8. Postoji još nešto što je korišćeno kao jedna vrsta „dokaza evolucije“, a to je radiometrijsko datovanje: ugljenik, kalijumargon, raspadanje uranijuma[22], itd. Svi ovi metodi otkriveni su u ovom veku, a neki od njih tek nedavno. Evolucionisti kažu da ovi sistemi dokazuju da je svet veoma star. U jednom udžbeniku se kaže da su oni doveli do revolucije u datovanju, jer smo ranije imali samo relativne predstave o starosti, dok su sad te predstave apsolutne. Tako se neka stena može testirati pomoću sistema kalijumargona, da bi se zatim istupilo s idejom da je stena stara dve milijarde godina. Ovi sistemi dozvoljavaju da se pogreši najviše za deset procenata.
Reč je o tome da su naučnici na osnovu pretpostavki „znali“ da je zemlja veoma stara i mnogo pre razvijanja ovih sistema. Od samih svojih početaka, sistemi datovanja bili su zasnovani na nedokazanim uniformističkim pretpostavkama Čarlsa Lajela da je svet star milionima ako ne i milijardama godina. Kao što Vilijem N. Beri piše u svojoj knjizi Porast preistorijske vremenske skale:
„evolucija je na taj način sama osnova geološke vremenske skale, iako je sama skala bila stvorena i pre nego što su Darvin i Valas predstavili naučnom svetu svoj sistem prirodnog odabiranja.“[23]
Sve zavisi od vaše filosofije. Radiometrijski sistem datovanja „deluje“ jedino ukoliko vu već znate da je svet „star milionima godina“[24]. Prema tome, oni ne predstavljaju istinsku revoluciju u datovanju: oni se jednostavno uklapaju u već prihvaćeno gledište. Ukoliko bi taj novi sistem datovanja rekao da je svet, umesto tri milijarde, star samo pet hiljada godina, naučnici ga ne bi prihvatili tako lako[25].
Geološka kolona i približna starost svih fosilnih slojeva bili su takođe razrađeni saglasno evolucionoj teoriji, mnogo pre nego što se uopšte i čulo za radiometrijsko datovanje[26]. Bilo koja objektivna naučna knjiga posvećena ovoj temi reći će vam da je prihvatanje teorije evolucije jedini način na koji možete dati apsolutni broj godina različitim slojevima.
„Fosili-pokazatelji“ („Index fossils“) koriste se kao krajnji indikatori starosti nekog sloja, dok je starost „fosila-pokazatelja“ zasnovana na evolucionim pretpostavkama o njima[27]. Kao što tvrdi The American Journal of Science,„jedina hronometrijska skala koja se može primeniti u geološkoj istoriji za stratigrafsku klasifikaciju i tačno datovanje geoloških zbivanja ustanovljena je na osnovu fosila. Zahvaljujući ireverzibilnosti evolucije, oni pružaju nedvosmislenu vremensku skalu za određenja relativne starosti i uzajamne veze stena širom sveta.[28],[29]
Prema tome, to je samo još jedan kružni argument. Teorija evolucije nije dokazana „milionima godina“, jer se milioni godina oslanjaju na teoriju evolucije. Ako evolucija nije istinita, nema potrebe ni za milionima godina.
Pišući u American Journal of Science (Jan. 1976, c. 53) J. E. O’Rurki tvrdi: „Inteligentan nestručnjak je dugo sumnjao u kružno zaključivanje prilikom upotrebe stena da bi se datovali fosili i fosila da bi se datovale stene. Geolozi se nikada nisu potrudili da daju dobar odgovor, osećajući da objašnjenje nije vredno truda sve dok takav postupak daje rezultate. Smatra se da je to bezosećajni pragmatizam“. (Izd.)
Kao drugo, postoje izvesne osnovne pretpostavke koje radiometrijski sistem datovanja mora ispuniti. Sistemi koji slede brzinu raspadanja radioaktivnih minerala na „sastavne“ komponente zahtevaju: 1) da postoji apsolutna uniformnost, odnosno da je brzina raspadanja uvek bila ista tokom čitavog perioda dok je proces trajao, 2) da nije bilo kontaminacije (zagađivanja) iz spoljašnjih izvora – pri čemu priznaju da se to događa, 3) da je stvar koja se datuje bila izolovana i negde zakopana, tako da je spolja nisu doticale organske materije i, najzad, 4) da na prvom mestu nije bila nijedna od sporednih („kćerinskih“ – „daughter“) komponenti nego glavna („roditeljska“ – „parent“) komponenta. Sve su to samo pretpostavke i one nisu dokazane.
Evolucionista Vilijam N. Beri piše o nedokazanim uniformističkim pokušajima na koje se oslanjaju sistem radiometrijskog datovanja i uistinu svi vidovi evolucione geologije i paleontologije:
„Svi fenomeni koji se vezuju za prošlu istoriju zemlje zavise od principa uniformnosti u prirodnim procesima tokom vremena za njihovu interpretaciju. Sve, počev od interpretiranih školjki koje su sačuvane u stenama kao ostaci nekada živih organizama pa do ustanovljenja proticanja vremena korišćenjem brzine raspadanja nepostojanih izotopa kao što su kalijum 40 ili ugljenik 14 zavisi od ovog principa. Na primer, metod ugljenika 14 zavisi od ovog principa izraženog u pretpostavci da je kosmička radijacija tokom poslednjih 35.000 godina (vremenski period za koji je ovaj metod najdelotvorniji) imala isti intenzitet i da je vreme raspadanja ugljenika 14 uvek bilo isto kakvo je i sada. Očigledno je da bez principa uniformnosti u prirodnim procesima vremenska određenja zasnovana na raspadanju ugljenika 14 ne bi mogla biti ni razmatrana.“[30]
Mnogi ljudi, među kojima su i neki neevolucionisti, dozvoliće da je ugljenik 14 najpouzdaniji od svih sistema datovanja, pa čak i naučnici – kreacionisti dopuštaju da je on prilično pouzdan kad je u pitanju period od proteklih 3.000 godina, „iako sa značajnom zebnjom i neizvesnošću“. Ovaj metod je testiran na nekim nalazima čija je starost bila poznata i pokazalo se da nije daleko od istine. Međutim, kad je u pitanju starost od 2000-3000 godina, on postaje krajnje nepouzdan. Čak i oni, koji su pristalice ovog sistema dopuštaju da, budući da je period poluraspada (half life) ugljenika 14 – 5.600 godina, on ne može biti pouzdan u slučaju starosti od 25.000-30.000 godina. Što se tiče ostalih metoda, odnosno kalijum – argona i raspadanja uranijuma, njihov period poluraspada iznosi 1.3, odnosno 4.5 milijarde godina. Prema tome, kad govore o dokazivanju starosti stena, oni koriste ove metode.
Sistem ugljenika 14 koristi se samo za organske materije, dok se kalijum – argon i uranijum koriste za stene. Ono što je prethodno rečeno, može se primeniti i u ovom slučaju: morala je postojati uniformnost tokom milijardi godina, bez zagađenja iz spoljašnje sredine. Što se tiče metoda kalijum – argona, morate pretpostaviti da je on u početku u celini bio kalijum 40 pre nego što se raspao na argon 40, i sve te stvari morate prihvatiti verom. Ukoliko pokušate da izmerite nešto iz nedavne prošlosti, na primer nešto od pre milion godina i pri tom koristite ove metode, onda je to slično kao da milimetar pokušavate da izmerite štapom od jednog kilometra. Postoje brojni slučajevi kad su ovi sistemi primenjeni na novije stene i kad su pokazali starost od nekoliko miliona ili milijardi godina. Prema tome, čitava stvar je veoma nepouzdana. Ona najpre zahteva da su postojale te milijarde godina.
Postoje i drugi vrste testova koji su korišćeni u različitim vremenima kao što je, na primer, brzina kojom se natrijum i razne hemikalije oslobađaju u okeanu. Vi merite količinu elemenata koji sada postoje u okeanu, merite koliko ih približno svake godine ode u more i odatle izlazite sa pretpostavkom koliko je star okean; pri tom je sasvim verovatno da je okean star koliko i svet. To su učinili sa natrijumom i izračunali da je svet star 100 miliona godina. Međutim, ispostavilo se da, zavisno od toga koji element koristite, dobijate različite rezultate: olovo daje starost od 2000 godina, nešto drugo starost od 8000 ili od 100 godina, dok neki elementi pokazuju starost od 50.000 godina. Tu apsolutno ne postoji uniformnost.
Postoje i drugi testovi. Na primer, izvršen je test zasnovan na brzini kojom helijum 4 prodire u atmosferu kroz sunčevu koronu. Ovaj test je pokazao da je zemljina atmosfera stara svega nekoliko hiljada godina.[31]
Prema tome, svi ovi testovi su veoma nesigurni. Neki od njih posebno su nepouzdani u pogledu tvrdnje da je svet nešto što je staro 5 miliona godina.
Kad dođete do te tačke, sve zavisi od onoga u šta verujete. Neki naučnici misle da je zemlja veoma stara zato što je evolucija nezamisliva ukoliko nije tako. Ukoliko verujete u evoluciju, i vi morate verovati da je zemlja veoma stara, jer je očigledno da evolucija ne bi mogla da dejstvuje na kraćoj vremenskoj skali. Međutim, što se tiče naučnih dokaza, ne postoji niti onaj da je stara 5 miliona niti onaj da je stara 7.500 godina. Moglo bi da bude i jedno i drugo, i sve zavisi od pretpostavki od kojih polazite.


NAPOMENE:

  1. U ilustraciji na str. 215 Opšte zoologije „hipotetični posrednik“ (pomenut kao takav u naslovu) prikazan je između ribljih peraja i krakova vodozemaca (amfibija). Drugim rečima, u nedostatku prelaznih vrsta, pisac je izmislio jednu takvu vrstu! (Izd.)
  2. Trasu I. Storer, General Zoology, s. 216.
  3. Isto
  4. Drugim rečima, to je dokaz da je čovek evoluirao od vodene životinje sa škrgama. (Izd.)
  5. Isto, s. 220
  6. Praktično, tokom poslednjih godina dokazano je da svi tzv. „beskorisni (rudimentarni, zakržljali) organi“, posebno oni u čoveku, imaju određenu funkciju i da, prema tome, uopšte nisu beskorisni. U jednom periodu, evolucionisti su izjavljivali da u čoveku postoji oko 180 „beskorisnih (rudimentarnih) organa“, dok to sada praktično ne izjavljuju više ni za jedan organ. Neki od tih organa bili su tiroidna žlezda, timus (grudna žlezda), repni pršljen, pinealna žlezda, mišići uha, krajnici i slepo crevo. Za sve ove organe sada se zna da imaju korisne i često esencijalne (suštinske) funkcije“ (Henri Moris, Naučni kreacionizam, s. 76). Za iscrpnu obradu ove teme v. knjigu „Beskorisni (rudimentarni) organi su potpuno funkcionalni“ („Vestigial organs“ are Fully Functional dr. Džerija Bergmana i dr. Džordža Houva. (Izd).
  7. Šema „geoloških kolona“ koju su zamislili evolucionisti (uz datovanje svakog sloja) ne može se naći nigde u prirodi kao kompletan niz sedimenata uobičajene gustine. „To je imaginarna struktura koja je sintetizovana na osnovu poređenja jednog sloja stena u jednom delu sveta sa sličnim slojem na drugom kraju sveta.“ V. Ričard Milton, Rušenje darvinističkih mitova (Shattering The Myths of Darwinism), c. 3, 7. (Izd.)
  8. Enciklopedija Britanika (11. izdanje) priznaje da su u nekim poljima svi slojevi doslovno „postavljeni naglavce“ (odnosno da su primitivnija živa bića nađena u višim nivoima nego ona koja su „više evoluirala“).
  9. Uniformistička pretpostavka da su slojevi postepeno nastajali tokom miliona godina nije potvrđena dokazima. Moderni geološki procesi pokazuju da danas nigde ne postoje stene koje su se formirale kao one u postojećim slojevima. To ukazuje da slojevi imaju poreklo u katastrofi. V. Ričard Milton, Rušenje darvinističkih mitova, s. 72-79 i Henri Moris, Naučni kreacionizam, s. 101-111. (Izd.)
  10. Dr Henri Moris u nastavku kaže: „Iako bi se ovaj poredak uopšteno mogao očekivati, otkrilo se da postoji mnogo izuzetaka, uzimajući u obzir i nedostatke i premetanja (inverzije) i činjenica je da bi se mogao očekivati s tačke gledišta Potopa, ali da bi teško mogao odgovarati prilikom razmatranja evolucije i uniformizma.
    Dr Dejvid M. Raup, kustos za geologiju u Čikaškom zavičajnom muzeju prirodne istorije (u kojem je smeštena najveća zbirka fosila na svetu), temeljno je izučavao te fosilne ostatke i došao do sledećeg zaključka: „Nakon Darvinovog vremena, njegove pristalice su se nadale da će otkriti očekivane progresije. Uopšteno govoreći, one nisu otkrivene. Međutim, kako optimizam teško umire, neke od tih čistih maštarija potkrale su se čak i udžbenicima.“
    Dr Raup se smatra za najvećeg živog paleontologa na svetu. On je evolucionista, ali smatra da na fosilne ostatke možete primeniti onu teoriju koja vam se dopadne. On kaže da su se fosili isto tako mogli taložiti stohastički (slučajno) koliko i po nekom poretku (Dejvid Raup, Modeli verovatnoće u evolucionoj paleobiologiji, American Scientist, jan.feb. 1977, s. 57). On čak iznosi i ironične zaključke vezane za kreacioniste: „Jedna od ironija rasprave ‘evolucija ili kreacija’ sadrži se u tome da su kreacionisti prihvatili pogrešno stanovište da fosilni ostaci pokazuju detaljnu i pravilnu progresiju i oni su u velikoj meri prilagodili ove ‘činjenice’ svojoj geologiji Potopa“ (Dejvid Raup, Evolucija i fosilni ostaci, Science, 17. jul 1981, s. 289.
    „Drugim rečima“, piše Henri Moris, „Raup kaže da geolozi koji zagovaraju teoriju Potopa nemaju potrebe da se trude da primene model Potopa na raspored fosila, jer ne postoji nikakav ‘raspored’ koji bi se mogao prilagoditi.“ (Biblijska osnova moderne nauke – Biblical Basis for Modern Science, c. 363) (Izd)
  11. Tj. koje će sprečiti raspadanje izazvano bakterijama ili onemogućiti da ga ščepaju grabljivice. Osim toga, taj sloj se mora nalaziti na značajnoj dubini, kako bi se sprečilo da prirodni procesi unište ostatke.
    Ričard Milton ističe: „Danas nije poznato da se fosilne stene formiraju bilo gde u svetu. Ne postoji skladištenje organskih ostataka niti obilja mirnog sedimentnog morskog okruženja. Na zemlji i moru uistinu se mogu naći milioni kostura i školjki živih bića. Međutim, oni nigde ne bivaju lagano zakopani u slojeve i skamenjeni nego jednostavno bivaju oštećeni vetrovima, plimom, vremenskim uslovima ili grabljivicama (Rušenje darvinističkih mitova, s. 78).
    To ukazuje da su se postojeći fosili formirali kao rezultat katastrofe. V. Henri Moris, Naučni kreacionizam, s. 97101. (Izd.)
  12. V. Džon D. Moris: Mlada Zemlja (John D. Morris: Young Earth), c. 102-103. (Izd.)
  13. Charles Darwin, The Origin of Species
  14. Životinja koju evolucionisti najčešće navode kao prelaz od reptila ka ptici nije zapravo pterodaktil nego arheopteriks. Filip E. Džonson naziva arheopteriksa „osobenom varijantom“, kao što su savremeni kljunari (australijske životinje koje polažu jaja i imaju kljun kao patka) (v. Darvin na probi, s. 80). Henri Moris ističe da je to „mozaička forma“, koja ne poseduje prelazne strukture (Biblijska osnova moderne nauke, s. 341). Čak i evolucionisti kao što su Stefan Džej Guld i Nil Eldridž priznaju da „čudni mozaički tipovi kao arheopteriks ne mogu ubrojati među prelazne forme u fosilnim ostacima“ (Paleobiology, vol. 3, proleće 1977, s. 147). Majkl Denton primećuje da „ne postoji mogućnost da je ova arhaična ptica pripremana nizom prelaznih oblika počev od uobičajenog kopnenog reptila preko jednog broja tipova koji su puzili i imali sve razvijenije perje, dok nisu postali slični pticama.“ {Evolucija – teorija u krizi – Evolution: A Theoru in Crisis, s. 176) (Izd.)
  15. Reč je o koelakantu/ koji je otkriven 1938. godine nedaleko od obale Madagaskara. Mislilo se da je koelakant tesno povezan s neposrednim precima amfibija (vodozemaca). Međutim, kad je seciran, „njegovi unutrašnji organi nisu pokazali nikakve znakove da su se prilagođavali kopnenim uslovima, niti su dali neke nagoveštaje o tome kako bi bilo moguće da riba postane vodozemac“ (Džonson, Darvin na probi, s. 7677 i Denton, s. 179180). (Izd).
  16. Tj. približno u onom periodu u kojem su, kako se pretpostavlja, izumrli dinosaurusi. (Izd.)
  17. Postoje i mnogi drugi organizmi čiji su fosili nađeni samo u slojevima za koje se smatralo da su stari stotinama miliona godina i koji su zbog toga uzimani kao „fosili – pokazatelji“, sve dok se nije ispostavilo da ti organizmi žive i u modernom dobu. Nepotpuni spisak tih organizama videti u knjizi Naučni kreacionizam, s. 8889. (Izd.)
  18. Članak koji je nedavno objavljen u World Magazine (17. jul 1999) zabeležio je sledeće u vezi s verovatno najpoznatijom od tih navodnih linija porekla: „Zavičajni muzej (u Čikagu) je izvor tih često preštampavanih prikaza koji naizgled pokazuju evoluciju konja. Sitne kosture zamenjuju oni neznatno krupniji i oni koji sve više liče na konjske, lagano mutirajući dok ne dobijemo savremenog konja. Na prvi pogled, čini se da to daje živ i očigledan dokaz evolucije, bez izgubljenih karika između sitne životinje slične lasici i veličanstvenog ždrepca. Ovaj prikaz je, kao takav, bio korišćen u bezbroj naučnih udžbenika. Ispostavilo se, međutim, da životinje čiji su skeleti tako raspoređeni nemaju ničeg zajedničkog jedna s drugom. One predstavljaju različite vrste i različite ogranke, tako da su čak i evolucionisti – izazvani kritičarima darvinizma, bili prisiljeni da to priznaju. Zavičajni muzej je, zbog svog ugleda, zamenio fotografiju starog prikaza, uporedo s objašnjenjem ovog spora (Džin Edvard Vajt, Priznavanje grešaka – Admitting Its Mistakes)
    U vezi s pretpostavljenim linijama porekla v. takođe: Denton, s. 182-186 i Milton, s. 102105. (Izd.)
  19. Filip E. Džonson zapaža da „eksperiment može u velikoj meri uvećati ili smanjiti broj čekinja kod voćne muve… ili značajno smanjiti veličinu krila itd, ali voćne muve su još uvek voćne muve i to obično one koje se loše prilagođavaju. U nekim saopštenjima se veruje da su eksperimenti s voćnim muvama stvorili nove vrste u smislu naraštaja koji se više nisu međusobno parili; drugi polemišu da su se granice vrsta u stvarnosti ispresecale. Očigledno je da ovo pitanje zavisi od toga koliko se usko ili široko definiše vrsta, posebno u pogledu naraštaja koji su ometeni u sparivanju iako nisu potpuno nesposobni za njega.
    Nisam zainteresovan da nastavim razmatranje ovog pitanja jer se ovde raspravlja o mogućnosti stvaranja novih organa i organizama ovim metodom a ne o mogućnosti da se stvore naraštaji koji bi se zasebno razmnožavali. U svakom slučaju, nema razloga da se veruje da ona vrsta selekcije (odabiranja) koja je korišćena u eksperimentima s voćnim muvama ima bilo kakve veze s načinom na koji su se voćne muve najpre razvijale (Darvin na probi, s. 175).
    Sumaran pregled različitih definicija vrste koje predlažu evolucionisti v. u istoj knjizi, s. 134.
  20. Kao što je zapazio stručnjak za genetiku, dr. Li Špetner, „ukoliko slučajne mutacije mogu biti razlog za evoluciju života, onda one moraju dodati obilje informacija genomu, počev od vremena onoga što se smatra prvim organizmom pa sve do pojave sadašnjeg života. Ako je taj beskrajni obim informacija izgrađen akumulacijom dugog niza slučajnih mutacija i prirodne selekcije (prirodnog odabiranja), onda svaka od tih mnogih milijardi mutacija mora u proseku imati neke dodatne informacije. Pa ipak, nakon svih molekularnih studija sprovedenih u vezi s mutacijama, nije otkrivena nijedna od njih koja bi imala dodatne genetske informacije! Sve one su izgubile informacije! V. autoritativno pobijanje evolucije od strane dr. Špetnera u knjizi Nije slučajno! (Not Vu Chance!). (Izd.)
  21. Kada kaže „slučajno“, o. Serafim misli „bez prethodnog plana“ ili „bez inteligentnog Stvoritelja“. Saglasno neodarvinističkoj, modernoj sintetičkoj teoriji evolucije, osnovni mehanizam evolucije je slučajna mutacija koja dejstvuje uporedo s prirodnom selekcijom (prirodnim odabiranjem). (Izd.)
  22. U istorijskom smislu, sistem raspadanja uranijuma je najstariji sistem radiometrijskog datovanja i po njemu su proveravani svi ostali metodi. On predstavlja najvažniju podršku široko prihvaćenoj ideji da je zemlja stara 4,6 milijarde godina. (Izd.)
  23. William B. N. Verru, The Growth of a Prehistoric Time Scale
  24. Moramo zapamtiti da, naučno govoreći, niko nema dokaz za bilo koji datum koji je prethodio pisanim ostacima, pre oko 4000 do 6000 godina. Datumi koji prethodepočecima istorije nužno moraju biti zasnovani na pretpostavkama uniformizma (Henri Moris, Naučni kreacionizam, s. 150). (Izd.)
  25. Kao što zapaža Ričard Milton: „nauka je predložila mnoge metode geohronometrije, tj. merenja starosti Zemlje, i svi su oni podložni nekoj neizvesnosti(npr. ispuštanje helijuma u atmosferu, ulivanje soli u okean). Među tim mnogim metodima, samo jedna tehnika, a to je radioaktivno raspadanje uranijuma i srodnih elemenata dopušta da je Zemlja stara milijardama godina. Bio je to jedini metod koji su oduševljeno potpomogli darvinisti i uniformistički geolozi, dok su svi ostali metodi bili zapostavljeni. (Rušenje darvinističkih mitova, s. 38.) (Izd.)
  26. Tako je, na primer, u 19. veku Čarls Lajel pokušao da datuje kraj kretacejskog perioda, uzimajući u obzir vreme koje je, prema njegovom mišljenju, bilo potrebno školjkama (čiji su fosili nađeni u poznijim naslagama) da evoluiraju u svoje današnje potomke. Lajel je procenio da se kretacejski period završio pre 80 miliona godina, što nije daleko od danas prihvaćene brojke od 65 miliona godina (Rušenje darvinističkih mitova, s. 22). (Izd.)
  27. Kad ispitivanja stena pomoću različitih radiometrijskih merenja, izvedenih u skladu s jednim ili više radiometrijskih postupaka, pokazuju nejednaku starost(što se često dešava), evolucionisti će se odlučiti za starost koja je saglasna s njihovim idejama o evolucionim stupnjevima „fosila-pokazatelja“ nađenih u istom sloju. Kako se izrazio dr. Džon D. Moris, „još jednom se pomoću fosila datuju stene, a fosili su datovani na osnovu evolucije“. Jedan čuveni slučaj predstavlja sporno datovanje lobanje KNM-ER 1470 koju je otkrio Ričard Liki (v. takođe: Ljubenov, Kosturirazdora Bones of Contention, s. 247-288 i Milton, s. 53-56). (Izd.)
  28. Osim toga, V. M. Elejzer sa Univerziteta u Merilendu piše: „Kao što je dobro poznato, poredak geoloških slojeva je u potpunosti utvrđen pomoću fosila. Prema tome, geološki metod pretpostavlja da su u tim periodima postojala živa bića koja su postepeno postajala sve složenija (Encyclopedia Britannica, 1973, vol. 7, s. 850).
  29. O. H. Schindewolf, „Comments on Some Stratigraphic terms“, American Journal of Science, vol. 255
  30. William B. N. Veggu: The Growth of a Prehistoric Time Scale
  31. Nenry Faul, Nuclear Geology
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *