NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŽIVLJENJE IZVAN RAJA

3. Genealogija od Adama preko Sita do Noja[1]

5: 1-21 Ovo je knjiga ljudskog roda. Kad u onaj dan Bog stvori Adama, po obrazu Božijem stvori ga. Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva čoveka Adam, kad behu stvoreni. I požive Adam dvesta trideset godina, i rodi sina po liku i obrazu svome, i dade mu ime Sit. A dani Adamovi, koje je poživeo posle Sitovogrođenja, jesu sedam stotina godina, i rađao je sinove i kćeri. Tako požive Adam cvega devet stotina i trideset godina, i umre. A Sit požive dve stotine i pet godina i rodi Enosa, a posle rođenja Enosa požive Sit još sedam stotina i sedam godina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Sit svega devet stotina i dvanaest godina, i umre. A Enos požive sto i devedeset godina i rodi Kainana. A rodivši Kainana požive Enos sedam stotina i petnaest godina rađajući sinove i kćeri. Tako požive Enos cvega devet stotina i pet godina, i umre. A Kainan požive stotinu sedamdeset godina i rodi Maleleila, i rodivši Maleleila požive Kainan sedam stotina četrdeset Hodina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Kainan cvega devet stotina i deset godina, i umre. A Maleleilo požive sto šezdeset i pet godina i rodi Jareda. A rodivši Jareda požive Maleleilo još sedam stotina trideset godina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Maleleilo cvega osam stotina i devedeset pet godina, i umre. A Jared požive sto šezdeset dve Godine, i rodi Enoha. A rodivši Enoha požive Jared još osam stotina godina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Jared svega devet stotina i šezdeset dve godine, i umre. A Enoh požive sto šezdeset i pet godina, i rodi Matusala.

U ovom odlomku nalazi se nekoliko pitanja za nas.
1. Svi rani patrijarsi živeli su oko devet stotina godina, što je nešto fantastično za nas, koji teško da doživimo osamdeset ili devedeset godina, a što je slučaj sa čovečanstvom još od pre vremena Psalmopojca Davida. Racionalistička kritika se ovde ponovo nalazi u iskušenju da „reinterpretira“ tekst. Međutim, Sveti Oci prihvataju ga upravo onako kako je napisano: u ta vremena, odnosno u prvim vekovima nakon Stvaranja, ljudi su se fizički uistinu mnogo razlikovali odnas. U trećem poglavlju raspravljali smo donekle o klimatskim uslovima u svetu pre potopa, kada još nije bilo duge zbog svoda od pare koji je okruživao zemlju, dajući umerenu klimu i pročišćavajući štetna zračenja (radijaciju). Život je tada bio uistinu drugačiji (kao što smo rekli, tada se čak i Raj mogao videti) i, ukoliko odbacimo svoje predrasude o grubim pećinskim ljudima kamenog doba, nema razloga da ne prihvatimo ovu činjenicu.
2. Drugo pitanje tiče se same genealogije: zbog čega je ona toliko značajna da bi bila zabeležena? Budući da evoluciona teorija zahteva nekoliko stotina, pa čak i hiljada godina za istoriju čovečanstva,racionalistički kritičari su primorani da reinterpretiraju genealogiju, tvrdeći ili da postoje „praznine“ od po nekoliko stotina godina ili da neki od patrijaraha uopšte nisu bili stvarni ljudi,nego jednostavno imena koja označavaju dugotrajne epohe. Ako je tako,onda ovde uopšte nema genealogije.
Međutim, Sveti Oci su jednodušni u tvrdnji da ova lista imena jeste upravo genealogija i da nije značajna samo zbog toga što je sačuvala pojedinosti o ranoj istoriji ljudskog roda nego prevashodno zbog toga što je to genealogija Hristova, Celokupna genealogija Hristova data je u 3. glavi Lukinog Evanđelja (prva glava Matejevog Evanđelja prati Hristovu genealogiju samo od Avraama). Oci su vrlo brižljivi u usaglašavanju prividnih nepodudarnosti u imenima kako bi se sačuvala tačna genealogija (na primer, sveti Grigorije Bogoslov u jednoj svojoj omiliji na ovu temu). Mi moramo da izaberemo: ili da budemo uz Sveto Pismo i Svete Oce ili uz modernu racionalističku kritiku koja svoje umovanje zasniva na pretpostavkama (a ne na činjenicama) moderne nauke.
3. Na osnovu godina koje su navedene u ovom odlomku (i u kasnijim odlomcima Knjige Postanja) može se izračunati starost čovečanstva. Prema brojevima koji su dati u Septuaginti, sada je 7490. godina od stvaranja Adama.[2] Jevrejski tekst daje donekle drugačije brojeve i prema njemu je čovečanstvo mlađe za nekih hiljadu godina. Oci se nikad nisu uznemiravali zbog ove razlike (blaženi Avgustin objašnjava to u Državi Božijoj kao stvar od drugorazrednog značaja)[3] ali su bez razlike prihvatili i duboku starost patrijaraha i približnu starost zemlje od četiri ili pet hiljada godina pre rođenja Hristovog (odnosno, nešto preko 5.500 godina prema tekstu Septuaginte).[4]
4. Počev od petog poglavlja Knjige Stvaranja, pratimo istoriju onoga što je već bilo nazvano „izabrani narod“: ljudi posvećenih Bogu, koji su prenosili predanje o istinskom bogosluženju i pobožnosti, pripremanih da se među njima konačno rodi obećani Mesija (Pomazanik). Prema tome, malo se govori o Kainovim potomcima, jer oni nisu izabrani narod. Setovi potomci su, iako ponekad iskvareni i uništavani, pošteđeni zbog jednog čoveka, Noja, i njegovih sinova.

5:22-24 A rodivši Matusala požive Enoh jednako po volji Božijoj dve stotine godina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Enoh svega tri stotine šezdeset pet godina. I živeći Enoh jednako po volji Božijoj nestade ga, jer ga uze Bog.

Sveti apostol Pavle sasvim određeno govori o Enohu: Verom Enoh bi uznesen da ne vidi smrti, i više se ne nađe, jer ga Bog uznese, pošto pre njegova uznesenja beše mu potvrđeno daje ugodio Bogu (Jevr. 11,5).

Svetootačko predanje je sasvim jednodušno u tome da će se Enoh, koji je toliko ugodio Bogu da nije umro nego je živ uznesen u Raj, vratiti pred kraj sveta zajedno sa prorokom Ilijom, koji je takođe živ uznesen na nebesa, da će zajedno propovedati reč Božiju, da će u to vreme umreti mučeničkom smrću i nakon tri i po dana vaskrsnuti (v.Otk.11).

5: 25-6:1 A Matusal požive sto šezdeset sedam godina i rodi Lameha. A rodivši Lameha požive Matusal osam stotina i dve godine rađajući sinove i kćeri. Tako požive Matusal cvega devet stotina šezdeset devet godina, i umre. A Lameh požive sto osamdeset osam godina i rodi sina, i dade mu ime Noje, govoreći: ovaj će nas odmoriti od poslova naših i od truda ruku naših na zemlji koju prokle Gospod. I rodivši Noja požive Lameh pet stotina šezdeset pet godina, rađajući sinove i kćeri. Tako požive Lameh cvega sedam stotina pedeset tri godine, i umre. A kad Noju bi pet stotina godina on rodi tri sina, Sima, Hama i Jafeta.

Ovi stihovi sadrže genealogiju ljudskog roda do Noja, odnosno hronologiju celog čovečanstva do potopa, koji se dogodio oko dve hiljade godina nakon Stvaranja sveta.
Dajući sinu ime Noje Lameh je prorokovao, jer to ime znači „počinak“, odnosno, u njegovo vreme doći će kraj ljudskim gresima – potop.


NAPOMENE:

  1. Hronologija se u ovom delu navodi prema Septuaginti a ne prema Daničićevom prevodu Starog Zaveta. (Prim. prev.)
  2. Bilo je to 1982. godine, kada je otac Serafim držao predavanja tokom druge polovine kursa o Postanju.
  3. V. Blaženi Avgustin, O državi Božijoj, 15; 13. Na drugom mestu u Državi Božijoj’, napisanoj od 413-426. g, blaženi Avgustin piše: „Odbacimo pretpostavke ljudi koji ne znaju šta govore kada pričaju o prirodi i poreklu ljudskog roda… Njih su prevarili ona veoma lažljiva svedočanstva koja iznose tvrdnju o starosti od nekoliko hiljada godina, iako računanjem pomoću svetih spisa otkrivamo da još nije prošlo 6000 godina (O državi Božijoj, 12; 10). Avgustin u nastavku kaže da starogrčka hronologija „ne preuveličava istinski izveštaj o starosti sveta koji je dat u našim svedočanstvima (t. u Svetom Pismu) koja su uistinu sveta.“
  4. Najraniji sačuvani hrišćanski spisi o starosti sveta zasnovani na biblijskoj hronologiji pripadaju Teofilu (115-181. p. H), šestom episkopu Antiohije od apostolskog doba, u njegovom apologetskom delu Avtoliku (Prenikejski Oci, t. 2,s. 118-121) i Juliju Afrikancu (200-245. p.H.) u Pet knjiga o hronologiji (Prenikejski Oci, t. 6, s. 130-138). Oba teksta slede hronologiju Septuaginte, na osnovu koje je izračunato da je svet do rođenja Hristovog bio star oko 5.530 godina.
    Uobičajeno vizantijsko računanje, koje takođe polazi od Septuaginte, datuje stvaranje sveta u 5.508. godinu pre Hrista. Ovaj datum, koji je pretrpeo manje ispravke pre nego što je u sedmom veku bio konačno prihvaćen, poslužio je kao polazna tačka za kalendar Vizantijskog carstva i Istočne crkve, poznat pod nazivom Carski konstantinopoljski kalendar Stvaranja. Istočna Crkva je izbegavala upotrebu hrišćanskog kalendara (tj. označavanje godina pre Hrista – posle Hrista), budući da se o godini Hristovog rođenja u Konstantinopolju raspravljalo sve do 14. veka (v. E. J. Bickerman, Chronology of the Ancient World, c. 73; E. G. Richards, Mapping Time, c. 107: V. Grumel, La Chronologie, c. 62 i Jack Finegan, Handbook of Biblical Chronology, c. 108). Kada je Rusija od Vizantije primila pravoslavno hrišćanstvo, nasledila je i pravoslavni kalendar, zasnovan na kalendaru Stvaranja. Stvaranje sveta korišćeno je kao osnova za kalendar Ruskog carstva sve do vremena zapadnjačkih reformi Petra Prvog početkom 18. veka (v. Nicholas Riasanovski, History of Russia, c. 244) i on sve do danas služi kao osnova za pravoslavne kalendare. Otac Serafim ističe da su i oni „najtajinstveniji Oci, kao sveti Isaak Sirijski, bez dileme prihvatali uobičajeno shvatanje Crkve da je svet, manje – više, stvoren 5.500 godina pre Hristovog rođenja.“
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *