NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŽIVLJENJE IZVAN RAJA

2. Kain i Avelj

4: 1 Nakon toga pozna Adam Evu, ženu svoju, i ona zatrudne, i rodi Kaina, i reče: dobih čoveka od Gospoda. I rodi opet brata njegovog Avelja.

(Ime „Kain“ znači „dobijeni“).
Četvrto poglavlje počinje prvom pričom o življenju nakon pada, kada je Adam živeo u svom novom obitavalištu: pričom o Kainu i Avelju.
Ovde vidimo prvu razliku između življenja Adama i Eve u Raju i življenja izvan Raja: bračni život i rađanje dece započeli su tek nakon njihovog progonstva. Kao što smo videli, Sveti Oci su vrlo određeni u tvrdnji da je Eva pre pada bila devstvenica. Sveti Jovan Zlatousti o tome piše: „Nakon neposlušanja i nakon izgnanstva iz Raja, započeo je bračni život. Pre svog neposlušanja, prvi ljudi su živeli kao angeli i nije bilo ni govora o polnom opštenju.“[1]
Razume se da ustanovljenje braka nije zbog ovoga lišeno časti i blagoslova Božijeg. To jednostavno pokazuje da Adamovo prvobitno stanje nije bio bračni život kakav mi poznajemo. Prvobitno stanje bilo je slično stanju u koje ćemo se vratiti, kad se neće ni ženiti ni udavati (v.Mt. 22,30) i kad će svi biti u stanju devstvenosti.
Sveti Oci postavljaju pitanje: kako bi se deca rađala da Adam nije pao? Oni odgovaraju da bi se deca rađala na način koji je poznat Bogu a ne na način koji je poznat nama i koji je, kako o tome raspravlja sveti Grigorije Nisijski, povezan s našom palom, životinjskom prirodom. Taj način (način polnog razmnožavanja) neće postojati u budućem Raju, kao što nije postojao ni u onom prvobitnom.

4:2-5 I Avelj posta pastir a Kain ratar. A posle nekog vremena dogodi se da Kain prinese Gospodu prinos (žrtvu) od roda zemaljskog. A Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja u na njegov prinos (žrtvu), a na Kaina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se Kain rasrdi veoma, i lice mu se promeni.

Odakle Kainu i Avelju ideja o žrtvoprinošenju? Sveti Oci kažu da je ideja o žrtvoprinošenju Bogu, odnosno, o tome da Mu se vrate najbolje ovozemaljske stvari, usađena u čovekovu svest još od samog početka njegovog postojanja. Bog je stvorio ljude da bi Mu služili i zbog toga je prvo o čemu su razmišljali bilo da Mu u znak zahvalnosti prinesu ono što su imali.
Zbog čega je Bog blagonaklono pogledao na Aveljevu a ne na Kainovu žrtvu? Da li je On imao miljenike? Čak i iz ovog oskudnog teksta vidimo da je Avelj prineo Bogu najbolje što je imao, odnosno „prvinu i pretilinu“ od svog stada, dok je Kain prineo samo nešto plodova od „roda zemaljskog“, ne mareći da prinese najbolje što je imao. On je imao ideju žrtve, ali je imao sledeći stav: „Evo, prineću nešto od onoga što imam!“ To za njega nije imalo poseban značaj, dok se Avelj pobrinuo da prinese najbolje što je imao. Žrtvoprinošenje je bilo u Kainovoj prirodi, ali joj on (tj. svojoj prirodi) nije dodao i želju svog srca da pokaže blagodarnost. Za razliku od njega, Avelj je to učinio. Zbog toga je Bogu bila ugodna Aveljeva, a ne Kainova žrtva.[2]
Sveti Jefrem piše: „On je prineo žrtvu od najodabranijeg, a Kain bez odabiranja. Avelj je odabrao i prineo prvinu i pretilinu, dok je Kain prineo ili klasje ili zajedno s njim plodove kojih je bilo u to vreme. Iako je njegovo žrtvoprinošenje bilo siromašnije nego (žrtvoprinošenje) njegovog brata, da ga nije prineo s nipodaštavanjem i njegovo prinošenje bila bi ugodno kao i ono što ga je ponudio njegov brat… On to, međutim, nije učinio, iako je bilo lako da to učini. Nije se pobrinuo za najbolje klasje ili za najbolje plodove. U duši onoga koji je žrtvu prinosio nije bilo ljubavi za Onoga Koji žrtvu prima i budući da je žrtvu prineo s nipodaštavanjem, Bog ju je odbio.“[3]
Kain se nije rasrdio samo zbog toga što je njegova žrtva odbijena, nego i zbog duboke strasti koja se ovde prvi put pokazala u ljudskoj istoriji: zbog zavisti. Sveti Jovan Zlatousti o ovom odlomku kaže: „Njegova srdžba proistekla je iz dva razloga: ne samo zbog činjenice da je on sam bio odbijen, nego i zbog činjenice da je dar njegovog brata bio prihvaćen.“[4]
Sveti Jefrem ukazuje da se Božje prihvatanje Aveljevog dara potvrdilo vatrom koja je sišla sa nebesa da bi ga spalila, dok Kainova žrtva nije bila spaljena.[5]
Međutim, ovde se ponovo pokazuje milost Božija. Kao što je došao kod Adama kad je ovaj sagrešio i upitao ga: Gde si, dajući mu time priliku da se pokaje, Bog je sada došao kod Kaina nudeći mu istu pogodnost.

4: 6-7 Tada reče Gospod Kainu: Što se srdiš? Što ti se lice promeni? Nećeš li biti mio kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro gpex je na vratima. Volja je njegova pod tvojom vlašću, jer ti si mu stariji.

O ovim stihovima sveti Jovan Zlatousti kaže: „Pogledaj ovo neiskazivo snishođenje brižnosti! Bog je video da je Kain, da tako kažemo, obuzet strašću zavisti; međutim, pogledaj kako On u Svojoj blagosti primenjuje na njega odgovarajuće iscelenje, kao da ga istog časa podiže i ne dopušta da se utopi… Bog mu kaže: ‘Budući da si pogrešio, smiri se i uspokoji svoje pomisli, oslobodi se naleta talasa koji oššljavaju tvoju dušu, umiri svoju pometnju da svom grehu ne bi dodao i greh koji će biti mnogo ozbiljniji…’ Bog je unapred znao da će Kain ustati na svog brata i ovim rečima ga je upozoravao… Želeo je da ublaži Kainovu jarost i svirepost i da ga spreči da ustane na brata. Videvši kretanja njegovog uma i znajući za surovost njegove ubilačke namere, Bog je želeo da omekša njegovo srce i da primiri njegov um. Iz tog razloga mu potčinjava brata i ne oduzima mu vlast nad njim. Međutim, čak ni od takve brige ni od takvog postupka Kain nije imao koristi. Takva je razlika u unutrašnjem raspoloženju (Kaina i Avelja)! Takva je sila zla!“[6]
Tu istu pojavu vidimo i danas, kao što je vidimo i u celokupnoj ljudskoj istoriji: Bog kažnjava tek nakon što ljudima da priliku da se pokaju i da se promene.

4: 8 Posle govoraše Kain s Aveljem, bratom svojim, ali kad behu u polju, skoči Kain na Avelja, brata svoga, i ubi ga.

U prvim poglavljima knjige Postanja vidimo početke svega što će se kasnije ponavljati kroz ljudsku istoriju. Ovde vidimo prvo ubistvo, i to ubistvo rođenog brata.[7]
I ovde se, kao i u slučaju Adamovog pada, najpre pokazuje Božije nastojanje da se krivac pokaje, da bi se zatim pokazala Njegova milost čak i kad nema pokajanja.

4: 9-16 Tada reče Gospod Kainu: Gde ti je brat Avelj? A on odgovori: Ne znam! Zar sam ja čuvar brata svojega? A Bog reče: Šta učini! Glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k Meni! I sada, da cu proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje. Kad zemlju obradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i begunac na zemlji. A Kain reče Gospodu: krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti. Evo me teraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred Tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi (sretne). A Gospod mu reče: za to, ko ubije Kaina, sedam će se puta pokajati. I načini Gospod znak na Kainu da ga ne ubije ko ga udesi (sretne). I otide Kain ispred Gospoda, i naseli se u zemlji Naidskoj, na istoku prema Edemu.

O ovome sveti Jefrem kaže: „Bog se pojavljuje pred njim bez gneva, tako da bi, ukoliko se pokaje, molitva sa njegovih usana sprala greh bratoubistva počinjen njegovim rukama, ali da, ako se ne pokaje, na njega bude naložena teška kazna, kao što zločinci i zaslužuju. Kain je, međutim, umesto pokajanjem ispunjen negodovanjem i Sveznajućem, Koji ga pita za brata ne bi li Kaina privukao k Sebi, ovaj gnevno odgovara: Ne znam! Zar sam ja čuvar brata svojega!“[8]
Sveti Jovan Zlatousti naglašava razliku između prokletstva izrečenog Adamu i onog koje je izrečeno Kainu: „Koliko je taj greh (Kainov) bio veći nego prestupanje Prvostvorenog (Adama) vidi se i u razlici među prokletstvima. Tamo (Gospod) kaže: Zemlja neka je prokleta zbog tebe i izliva prokletstvo na zemlju, pokazujući brigu za čoveka… ovde, međutim… budući da je to neoprostiv zločin, prokletstvu je izložen sam počinilac (zločina): neka si proklet na zemlji. On (Kain) gotovo da je postupao kao zmija, koja je poslužila kao oruđe đavoljeg plana. I kao što je ona prevarom uvela smrt, tako je i on, prevarivši brata i izvodeći ga u polje, naoružao svoje ruke protiv njega i počinio ubistvo. I kao što je Gospod rekao zmiji: Da si prokleta mimo svih zveri poljskih (Post.3,15), tako je rekao i Kainu, jer je i on postupio na sličan način.“[9]
Nakon toga, Kain je konačno priznao svoju krivicu, ali je bilo kasno. Sveti Jovan Zlatousti kaže: „On je ispovedio (svoj greh), i ispovedio ga je s velikom tačnošću. Međutim, od toga više nije bilo nikakve koristi, jer ga je ispovedio u pogrešno vreme. Trebalo je da ga ispovedi pravovremeno, kako bi Sudiju priklonio ka milosrđu!'[10]
Ovde bi trebalo dodati da je njegovo ispovedanje u većoj meri bilo priznavanje krivice nego nagoveštaj pokajanja. On je žalio, ali se nije pokajao za svoj greh, što je sve do dana današnjeg vrlo uobičajena pojava među ljudima.
Kain je, dakle, otišao da živi u zemlji Naidskoj, nižoj oblasti koja, međutim, još uvek nije bila daleko od Raja. U tom periodu ljudske istorije, geografsko širenje stanovništva još uvek je bilo veoma ograničeno. Kako tvrdi sveti Jefrem, od tada pa nadalje nije više bilo bračnih veza između Kainovih potomaka i ostale Adamove dece.[11] Na Kaina je stavljen znak da bi time njegovi rođaci bili sprečeni da mu se osvete.[12] Na taj način se izdvajaju dve paralelne linije ljudskog roda: jedni su bili istinski sledbenici Božiji a drugi otpadnici od Njega ili, kako je to kasnije opisao blaženi Avgustin, bila je to država Božija i država ljudska.

4:17-22 I pozna Kain ženu svoju, a ona zatrudne irodi Enoha. I sazida grad, i prozva ga po imenu sina svojega, Enoh. A Enohu se rodi Gaidad, a Gaidad rodi Maleleila, a Maleleilo rodi Matusala, a Matusal rodi Lameha. I uze Lameh dve žene, jednoj beše ime Ada a drugoj Sela. I Ada podu Jovila; od njega se narodiše koji žive po šatorima i stoku pasu. A bratu njegovom beše ime Juval; od njega se izrodiše gudači i svirači. A i Sela rodi Tovela, koji beše vešt kovati svašta od bakra i gvožđa; a sestra Tovelu beše Noema.

Odakle je došla Kainova žena? Ona je došla od kćeri Adamovih. Adam je jedini od kojeg su svi potekli. Knjiga Postanja pominje kao njegovu decu samo Kaina, Avelja i Sita, ali oni su bili samo najstariji; on je imao još mnogo dece. Kasnije, u Knjizi Postanja 5; 45, čitamo da je nakon Sitovog rođenja poživeo još sedam stotina godina „rađajući sinove i kćeri“. Adamu je data zapovest da rađa i da se množi, a on je poživeo devetsto trideset godina. Prema tome, morao je imati na stotine dece.
Ovo nas dovodi do sledećeg pitanja: „Kako to da je Kain mogao da oženi svoju rođenu sestru? Zar to nije protivno zakonima Pravoslavne Crkve?“ To se, naravno, dešavalo na početku vremena, i tada je postojao drugačiji zakon; oni nisu živeli pod zakonom pod kakvim mi danas živimo.[13] U to doba, ljudi su živeli devetsto godina. Očigledno da je čovečanstvo tada, čak i u fizičkom pogledu, bilo sasvim drugačije od onog koje danas znamo.
U Knjizi Postanja, 4: 17-22, vidimo začetke civilizacije kakvu poznajemo: prvi grad, prvi zanati, prve umetnosti. Očigledno je da nam ovde nije dato ništa drugo do nagoveštaj onoga što se događalo, ali i to je dovoljno da nam stvori predstavu koja je sasvim drugačija od one kakvu nam predstavlja evolucioni stav o čovekovom poreklu. Prema biblijskom stanovištu, ono što se naziva „naprednim“ karakteristikama civilizacije pojavljuje se na samom početku, i prvi grad osnovao je sin prvog čoveka. Ništa nije rečeno o svetskom stanovništvu u Adamovom naraštaju, ali je očigledno da su, zbog dugog života prvih patrijaraha i Božije zapovesti da se rađaju i da se množe, posle nekoliko prvih generacija morale postojati mnoge hiljade ako ne i milioni ljudi.
(Racionalistički usmereni biblijski naučnici, koji početke čoveka vide u primitivnim pećinskim ljudima kamenog doba, poriču čak i samo postojanje Kaina i Avelja kao istorijskih ličnosti. Za njih je to samo moralna priča.)
Lameh je prvi čovek za kojeg je rečeno da je imao dve žene. Očigledno da je ovaj običaj, koji će nakon potopa postati učestaliji, u doba prvih patrijaraha smatran za retkost.
4: 23-24 I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli: čujte glas moj, žene Lamehove, poslušajte reči moje. Ubiću čoveka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju. Kad će se Kain osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset sedam puta.

Ovaj odlomak je tumačen na različite načine, ali najjednostavnije objašnjenje daje sveti Jovan Zlatousti: on kaže da to ukazuje na glas savesti u Lamehu, koji otvoreno ispoveda svoj greh i smatra sebe dostojnim veće kazne nego Kain (jer on već beše video Kainovu kaznu za zločin ubistva).[14]

4: 25-26 A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i dade mu ime Sit jer mi, reče, dade Bog sina za Avelja, kojeg ubi Kain. I Situ se rodi sin, kojemu dade ime Enos. Tada se poče prizivati ime Gospodnje.

Tekst se ovde vraća glavnoj liniji koja potiče od Adama (kroz kojega se može pratiti Spasiteljeva genealogija). Sit znači „zamena“.
Što se tiče 26. stiha, on očigledno ukazuje na početke ustanovljenog bogosluženja, koje se vezuje za Enosovo ime. Upravo zbog toga se Sitovi potomci u 6. poglavlju nazivaju „sinovima Božijim“.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 18; 4
  2. O Kainovoj i Aveljevoj žrtvi govori se na još dva mesta u Svetom Pismu, ali samo uopšteno – v. 1. Jn. 3; 12 i Jevr. 11; 4.
  3. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 4
  4. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 18; 5
  5. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 4
  6. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 18; 6
  7. U Lk. 11; 50-51 Hristos govori o ubistvu pravednog Avelja: Da se ište od poda ovoga krv sviju proroka prolivena od postanja sveta; od krvi Aveljeve (sina Adamovog) sve go krvi Zaharije (oca sv. Jovana Krstitelja), koji pogibe između žrtvenika i hrama. Potvrđujući da se Aveljevo ubistvo desilo u vreme „postanja sveta“, reči Hristove ponovo protivureče modernoj evolucionoj ideji da je zemlja u vreme pojave čoveka već bila stara milijardama godina.
  8. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 4
  9. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 19; 3
  10. Isto
  11. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 4
  12. Isto
  13. „Vidite da je tada, budući da se to dešavalo na početku i da je ljudski rod morao da se umnoži, bilo dozvoljeno da se žene čak i rođenim sestrama“, objašnjava sveti Jovan Zlatousti („Omilije na Knjigu Postanja“, 20; 3, engleska verzija, Oci Crkve, 82. tom, s. 37).
  14. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 20; 2
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *