NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŠEST DANA STVARANJA

6. Dan šesti (Post. 1: 24-31)

1: 24-25 Potom reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako. I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njezinim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.

Učenje Svetih Otaca o stvaranju kopnenih životinja tokom Šestog dana uglavnom ponavlja ono što je već rečeno o ostalim živim bićima. Tako sveti Jefrem piše: „Tako je zemlja, po Božijoj zapovesti, bez oklevanja pustila gmizavce, poljske i divlje zveri i životinje, koliko god ih je bilo potrebno da bi služile onom, što je tog istog dana prestupio zapovest svog Gospoda.“[1]
Sveti Vasilije uči: „Svakako da se duša beslovesnih životinja nije iz zemlje pojavila pošto je prethodno počivala u njoj, već je nastala onog časa kada je zapovest data.“[2]
Ovim činom stvaranja sve je bilo pripremljeno za pojavu čoveka, koji je trebalo da gospodari nad vascelom tvorevinom. Međutim, ovo veličanstveno stvaranje nije namenjeno samo zato da bi ga čovek koristio. U njemu ima i nešto tajinstveno: budući dobra tvorevina Sveblagog Boga, ona je u stanju da uznese naš um ka Njemu. Tako sveti Zlatoust piše: „Nije sve stvoreno radi naše koristi, nego i da bismo, gledajući na izobilno bogatstvo Njegove tvorevine, porazili se silom Tvorčevom i znali kako sve ovo beše stvoreno nekakvom premudrošću i neiskazivim čovekoljubljem radi časti čoveka koji je tek trebalo da bude sazdan.“[3]
Diveći se veličanstvu tvorevine Božije, sveti Vasilije kaže:“… verujući Mojseju da stvori Bog nebo i zemlju, proslavimo vrhunskog Umetnika svega što je stvoreno sa toliko mudrosti i umeća – na osnovu krasote onoga što je vidljivo zamislimo Prekrasnoga, a na osnovu veličanstva ovih čuvstvenih i ograničenih tela prosudimo o Beskonačnome i preuzvišenome, o Onome Koji mnoštvom Svojih sila prevazilazi svaki um. Uostalom, ako i ne poznajemo prirodu tvorevine, ipak sve ono što u potpunosti potpada pod naša čula toliko je čudesno da se i najokretniji um pokazuje nižim od najmanje tvorevine u svetu, i to toliko nižim da nije u stanju da je dostojno istraži, kao ni da isplete dostojnu hvalu Tvorcu, Kome priliči svaka slava, čast i sila, u vekove vekova. Amin.“[4]
„Pošto se, dakle, blagi i preblagi Bog nije zadovoljavao time da posmatra samo sebe, nego je iz Svoje prevelike dobrote blagoizvoleo da postanu neka bića koja bi primila Njegovu blagodetelj i postala učesnici Njegove dobrote“, piše sveti Jovan Damaskin.[5]
Možda nijedan drugi deo Svetog Pisma ne izražava u toj meri zastrašujuću veličanstvenost Boga u Njegovoj tvorevini i čovekovu ništavnost pred Njim kao što to čini onaj odlomak u kojem Bog iz vihora govori Jovu:
Gde si bio kad sam postavljao temelje zemlji? Reci mi, ako znaš. Znaš li ko joj je odredio meru? Ko je rastegao uže preko nje? Na čemu su učvršćeni njeni temelji, ko joj je postavio kamen ugani? Kad nastadoše zvezde, svi angeli Moji gromoglasno Me proslavljahu. Vratima sam zatvorio more kad je provalilo, izašavši kao iz majčine utrobe. Od oblaka sam načinio odeću njegovu, i od maše pelene njegove. Ja sam mu odredio granice, i stavio mu katance i epata, rekavši: Dovde ćeš dolaziti i nećeš preći, i ovde je granica tvojim gordim talasima. Da li sam u tvoje vreme zapovedao jutru, da li si zori pokazao mesto njeno, da se uhvati zemlji za krajeve i da se rasteraju s nje bezbožnici? Da li si ti sa zemlje uzeo glinu i sazdao živo biće, i obdarivši ga darom govora, naselio ga na zemlji (Jov 38,414 – prema Septuaginti).
Izveštaj Postanja o stvaranju čoveka dat je u dva opisa, od kojih se jedan nalazi u prvoj, a drugi u drugoj glavi. To ćemo ispitati u narednom poglavlju.

2:13 Tako se dovrši nebo i zemlja i cva vojska njihova. I svrši Bog doo sedmog dana dela Cvoja koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela Svojih koja učini. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela Svojih koja učini.

O ovom, Božijem „subotnjem“ počinku od Stvaranja sveti Jovan Zlatousti piše: „Ovde Božanstveno Pismo kaže da Bog počinu od dela Svojih, dok u Evanđeljima Hristos kaže: Otac Moj do sada dela i Ja delam (Jn.5,17). Ne čini li se iz ovih reči da tu postoji neka protivurečnost? Daleko bilo! Nikakvih oprečnosti u onome što leži u Božanstvenom Pismu nema. Rekavši ovde da počinu Bog od dela Svojih, Pismo nas uči da je On prestao u sedmi dan sa stvaranjem i privođenjem od nebitija u bitije. A Hristos govoreći: Otac Moj do sada dela i Ja delam objavljuje nam Njegov neprestani promisao, a delanjem naziva Njegovo održavanje postojećeg, to što ih darova trajnošću i što upravlja njima celim tokom vremena. Da nije tako, kako bi postojala ova vaskolikost, ako svim vidljivim i ljudskim rodom ne upravlja i ne gospodari ruka sviše?“[6]
Posmatrajući čuda koja se svakodnevno dešavaju u onome što smo navikli da nazivamo prirodom – na primer, razvijanje potpuno zrele biljke, pa čak i ljudskog bića iz sićušnog semena – neminovno moramo uočiti nastavak stvaralačke delatnosti Božije. Ona, međutim, nije ista kakva je bila u vreme Stvaranja tokom prvih Šest dana, kada je sve što postoji prizvano u biće. Prvo poglavlje Knjige Postanja opisuje ovo jedinstveno i neponovljivo Stvaranje.
Priviknuvši se na „delanje“ Božije u naše vreme, teško da možemo i da zamislimo drugačiju vrstu delanja, kakva se vezuje za prvih Šest dana. Budući savršen i potpuno uobličen, svet je tada bio „nov“. Naglašavajući da je Bog želeo da Adama načini od gline, sveti Grigorije Bogoslov kaže: „Uzevši deo novostvorene zemlje, Logos je Svojim besmrtnim rukama uobličio moj obraz.“[7] Sveti Jefrem Sirijski uči: „Kao i drveće i trave, i životinje, ptice i čovek su u isto vreme bili i stari i mladi: stari po izgledu svojih udova i po svojoj građi, a mladi po vremenu svog stvaranja: tako je i mesec u isto vreme bio i star i mlad; mlad je bio po tome što je tek stvoren, a star po tome što je bio pun kao u petnaesti dan.“[8]
Sveti Jefrem[9] i ostali Oci naglašavaju ovu „novinu“ tvrdnjom da je svet stvoren u proleće. Sveti Amvrosije to povezuje sa činjenicom da je kod Jevreja godina počinjala u proleće:
„On je nebo i zemlju stvorio u vreme kad meseci počinju, jer dolikuje da od tog vremena svet uzrasta. Tada je vladala umerena prolećna toplota, i to je doba koje svemu pogoduje. Prema tome, i godina nosi žig rađanja sveta… Da bi pokazalo da se stvaranje sveta zbilo u proleće, Pismo kaže: Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini (Izl. 12,2), nazivajući prvi mesec prolećem. Dolikovalo je da početak godine bude i početak rađanja.“[10]
Nakon što smo se osvrnuli na svetootačko, sasvim realističko razumevanje Šest dana Stvaranja, okrenimo se složenijem pitanju postanka krune stvorenja Božijih, odnosno čoveku.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja
  2. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 9; 3
  3. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 7; 5
  4. Sveti Vasilije, Šestodnev, 1; 1
  5. Sveti Jovan Damaskin, O Pravoslavnoj veri(Tačno izloženje pravoslavne vere), 2; 2
  6. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 10; 7
  7. Sveti Grigorije Bogoslov, 7. omilija, „O duši“
  8. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja
  9. Isto
  10. Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 1; 13
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *