NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŠEST DANA STVARANJA

2. Dan drugi (Post. 1; 68)

1: 68 Potom reče Bog: neka bude svod (= utvrda) posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod ceodom od vode nad svodom; i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi veče, u bi jutro, dan drugi.

Neki su pokušavali da u ovom odlomku otkriju „nenaučni“ izgled nebesa, kao da je Mojsej verovao u neku vrstu čvrste kristalne kupole u koju su umetnute zvezde i iznad koje se nalazi tobožnje skladište vode. U ovom tekstu, međutim, ne može se pronaći ništa što bi bilo toliko maštovito.
Čini se da u Knjizi Postanja reč „svod“ ili „utvrda“ ima dve nijanse značenja: jednu, koja ja sasvim određena i „naučna“, i drugu, koja je uopštena. U svom uopštenom značenju, svod je, u većoj ili manjoj meri, sinonim za „nebo“ ili za „nebesa“; zvezde se nazivaju videlima na svodu nebeskom (Post. 1,14), dok ptice lete pod svodom nebeskim (Post. 1,20). Mi, koji smo izgubili određeno značenje „svoda“ mogli bismo ga zanemariti u ovakvim opisima i reći da se i zvezde i ptice mogu videti na „nebesima“. Ideja da su zvezde umetnute u kristalne kupole predstavlja spekulaciju drevnih paganskih mislilaca i ne može se projektovati na bogonadahnuti tekst Knjige Postanja.
Kakvo je, dakle, određeno i „naučno“ značenje „utvrde“ ili „svoda“ u ovom tekstu? Sveti Vasilije uči da on, iako se takođe naziva „nebom“, nije isto što i „nebo“ koje se pominje na početku Knjige Postanja: „Pošto je, dakle, drugom nebu nadenuto i drugo ime i određena mu posebna namena, ja vam kažem da ono predstavlja nešto drugo u odnosu na ono nebo koje je stvoreno u početku, da je čvršće suštine i da mu je data naročita namena u vaseljeni… I u ovom slučaju mislim da je ovaj izraz upotrebljen u vezi s nekakvim čvrstim veštastvom koje je u stanju da zadrži kliskost i razlivnost vode. Dakle, pošto je, po opštem mišljenju, jasno da je svod nastao od vode, ne treba da mislimo da je on predstavljao neku vrstu stvrdnute vode ili nekakvu sličnu tvar koja je nastala ceđenjem tečnosti, kao što je to kristalni kamen… koji je po prozirnosti sasvim nalik na vazduh… Nijednome od svega ovoga svod nije blizak. Samo onaj um koji je uistinu dečiji i prost može imati takvo shvatanje o nebeskim telima… Pismo nas je naučilo da ne dozvolimo svom umu da maštari izvan onoga što je dopušteno…
Zbog toga je rečeno: Neka bude svod (utvrda) posred vode, da rastavlja vodu od vode. Rekli smo već šta Pismo označava izrazom svod. Da ono svodom (utvrdom) ne naziva opipljivu i čvrstu materiju koja ima težinu, i koja se čulima može opaziti, jer bi tada zemlja više odgovarala takvom nazivu. Izraz utvrda upotrebljen je zbog prirode onoga što je nad svodom, a ta priroda je tanana i prozračna i nije dostupna nijednom čulu… Zamisli, molim te, nekakav prostor koji ima svojstvo da razdeljuje tečnost, pa da ono što je tanano i procedito propušta kroza se ka gore a što je krupno i zemljano da pada dole, tako da se postepenim oduzimanjem vode od početka do kraja može zadržati ista, blaga toplota.“[1],[2]
Prema tome „svod“ ili „utvrda“ u Knjizi Postanja predstavlja neku vrstu prirodne prepreke ili filtera koji razdvaja dva nivoa atmosferske vlažnosti. Mi danas ne primećujemo određeni fenomen koji bismo mogli nazvati „svodom“ ili „utvrdom“. Da li je u slučaju prvostvorene zemlje bilo drugačije?
Sveti Vasilije veruje da je uloga svoda bila da očuva umerenu toplotu na čitavoj zemlji. Danas nam je poznato da su u preistorijskom periodu na zemlji postojali izvesni „staklenici“: u ledu na dalekom severu pronađeni su ostaci tropskih biljaka i životinja. To nagoveštava da su severne oblasti nekada uistinu imale umerenu klimu. Osim toga, u drugoj glavi Knjige Postanja kaže se da pre čovekovog stvaranja Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju… ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju (Post. 2,56).
Čini se, dakle, da je prvobitna zemlja bila mesto koje se značajno razlikovalo od onoga koje poznajemo, mesto koje je svuda imalo umerenu klimu i obilovalo vlagom što je navodnjavala vegetaciju dok ova, kao što ćemo videti, nije bila namenjena samo za čovekovu ishranu, nego i za ishranu životinja (v. Post. 1,30).
Kad su iščezle ove srećne okolnosti? Uskoro ćemo se upoznati s posledicama čovekovog pada. Međutim, postoje neki pokazatelji da je zemlja i nakon čovekovog pada zadržala neke od svojih prvobitnih osobina. Osvrnimo se ukratko na ono što kaže Sveto Pismo, ali u svetlosti naših naučnih saznanja o atmosferi. Sveti Oci su često primenjivali naučna saznanja svoga vremena kako bi razumeli Sveto Pismo, pa je to dopušteno i nama, uz uslov da ne vršimo nasilje nad tekstom Pisma i da smo dovoljno smireni i odmereni u pogledu našeg navodnog razumevanja. Sledeće objašnjenje, dakle, nije ponuđeno kao dogma nego kao spekulacija.
Fenomen kiše ne pominje se u Knjizi Postanja sve do Nojevog vremena. Čak ni tada to nije bila obična kiša nego svojevrsna kosmička katastrofa: Razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske, i udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći (Post.7,1112). Na zemlju je puštena ogromna, za nas gotovo nezamisliva količina vode, svodeći je praktično na Prvi dan Stvaranja, kada je „bezdan“ prekrivao zemlju. Kiša kakvu danas poznajemo nije mogla uzrokovati ovakav događaj. Tekst opisuje da se dogodilo nešto još gore: puštena je ogromna podzemna količina vode, dok se „svod“ ili „utvrda“ – atmosferska pogodnost koja je obezbeđivala postojane zalihe vode u vazduhu, verovatno u vidu oblaka kakve planeta Venera i sada ima – doslovno „slomio“ i ispustio svoj sadržaj na zemlju.
U tom svetlu možemo da razumemo i razlog zbog kojeg je Bog postavio dugu kao znak Svog saveza sa Nojem i svim stvorenjima, prema kojem na zemlji više nikad neće biti takvog potopa. Kako bi duga mogla da bude takav znak ako pretpostavimo da je postojala vekovima pre toga? Očigledno je da se duga tada prvi put pojavila. Duga se formirala direktnim usmeravanjem sunčevih zraka na vlagu u vazduhu. Ako je postojani oblačni pokrivač razvejan razvaljivanjem „svoda“ („utvrde“), onda su sunčevi zraci doslovno prvi put neposredno pali na zemlju tek nakon Potopa. Čovek pre toga nije znao za dugu i iz tog razloga ona je mogla da mu bude znak da je količina vlage u vazduhu ograničena i da više ne može izazvati sveopšti potop.
Neki naučnici su, na osnovu različitih dokaza, nedavno izneli pretpostavku da je obim kosmičke radijacije koji dopire do zemlje iz nekog razloga pokazao upadljivo uvećanje tokom poslednjih pet hiljada godina. To bi, naravno, moglo biti istinito, ukoliko su vode nad svodom služile kao neka vrsta filtera i sprečavale štetnu radijaciju.
Ako sve to uzmemo u obzir, čini se da vreme nakon Potopa predstavlja potpuno novu epohu u ljudskoj istoriji. Srazmerno „rajski“ uslovi na zemlji do Nojevog vremena, kada je na čitavom njenom prostranstvu vladala umerena klima i obilna vegetacija bila dovoljna za čovekovu ishranu bez potrebe da jede meso (Noje je bio prvi koji je od Boga dobio dozvolu da jede meso – v. Post. 9,3), ustupili su mesto surovijoj poslepotopskoj zemlji kakvu mi danas znamo, gde postoje setva i žetva, studen i vrućina, leto i zima (Post. 8,22). Ljudi više ne žive po devet stotina godina, koliko su živeli Adam i prvi patrijarsi i njihov vek je ubrzo bio smanjen na sedamdeset ili osamdeset godina, koliko, otprilike, i mi danas živimo.[3]


NAPOMENE:

  1. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 3; 3 4, 7
  2. Po svom smislu, tekst koji navodi o. Serafim Rouz na ovom mestu se donekle razlikuje od srpskog prevoda Šestodneva sv. Vasilija Velikog. (prim. prev.)
  3. Tokom usmenog izlaganja ovog odlomka, o. Serafim je pojasnio ovu rečenicu: „Znamo da se sa patrijarsima do Nojevog vremena dešavalo nešto izuzetno. Kaže se da su svi starozavetni patrijarsi do tog doba živeli po nekoliko stotina godina: Adam je živeo 930 godina, Metuzalem 969, dok su ostali živeli 900 ili 800 godina. Današnji ljudi bi mogli da kažu: To je preterivanje, to mora da je neka greška, to je smešno!’ Međutim, svaki patrijarh ponaosob doživeo je tako duboku starost… Tek nakon Noja (koji je živeo 950 godina, od toga 600 godina pre Potopa), čovekovo životno doba počelo je da se skraćuje… Zašto? Svet je, pre Nojevog vremena, bio sasvim drugačije mesto, da i ne pominjemo koliko je bio drugačiji pre Adamovog pada. Pre Nojevog vremena, čoveku nije bilo dopušteno da jede meso. Čovek se hranio isključivo biljkama, pa su, do Nojevog doba, čak i zveri zemaljske imale blagoslov da se hrane biljkama. Razume se da nam danas zvuči neverovatno da čovek može da živi 900 godina. Međutim, ko zna šta bi se moglo dogoditi ukoliko bismo se našli u potpuno izmenjenim uslovima? Svet koji je Bog stvorio na početku bio je sasvim nov i svež, i u njemu se živelo u potpuno drugačijim uslovima od onih koje mi danas poznajemo.“ (Izd.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *