NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – KAKO DA ČITAMO KNJIGU POSTANJA

4. Doslovno ili simvolično tumačenje?

Ovo pitanje predstavlja veliki kamen spoticanja za nas, ljude modernog doba, odgajene uz „naučno“ obrazovanje i pogled na svet koji nas je lišio razumevanja simvoličnog značenja u književnosti. Kao rezultat svega toga, često nam se događa da ishitreno izvodimo zaključke: ako neke predstave u Svetom Pismu imaju simvolično značenje (npr. „drvo poznanja dobra i zla“), veoma smo skloni da kažemo: „To je samo simvol!“ I najmanji nagoveštaj figurativnog ili metaforičkog značenja često nas vodi ka poricanju doslovnog značenja. Ponekad nas takav stav može dovesti do prenagljenog rasuđivanja o čitavim delovima ili knjigama Svetog Pisma. Ukoliko, na primer, u kazivanju Knjige Postanja o Edemskom vrtu postoje simvolički ili figurativni elementi, olako dolazimo do zaključka da je celokupno ovo kazivanje „simvol“ ili „alegorija“.
Naš ključ za razumevanje Knjige Postanja je sledeći: kako su Sveti Oci razumevali ovo pitanje, najpre posebno – u odnosu na izdvojene odlomke, a zatim i uopšteno – u odnosu na knjigu kao celinu?
Navedimo jedan primer:
1. Sveti Makarije Veliki Egipatski, svetitelj najuzvišenijeg svetotajinskog života i čovek kojeg nipošto ne možemo sumnjičiti za preterano doslovno shvatanje Svetog Pisma, o 24. stihu 3. glave Knjige Postanja zapisao je sledeće: „Raj je bio zatvoren a heruvimu je zapoveđeno da plamenim mačem spreči čoveka da tamo uđe. O ovome verujemo da je u vidljivom obliku bilo upravo onako kao što je i napisano, i da se, istovremeno, to tajinstveno dešava i u svakoj duši“[1]. To je odlomak za koji bi mnogi od nas mogli pomisliti da ima isključivo tajinstveno značenje. Međutim, ovaj veliki prozorljivac božanskih stvari uverava nas da je uistinu bilo tako „kao što je i napisano“ za one koji su u stanju da to vide.
2. Sveti Grigorije Bogoslov, značajan po svojim dubokim, mističkim tumačenjima Svetog Pisma, o drvetu poznanja dobra i zla kaže sledeće: „To drvo je, kako ja smatram, sozercanje, a ono je sigurno samo za one koji su dostigli zrelost navike da u njega stupaju.“[2] Da li to znači da je on ovo drvo smatrao samo simvolom a ne i drvetom u doslovnom značenju te reči? Čini se da u svojim spisima on ne daje odgovor na to pitanje. Međutim, to je učinio drugi veliki Sveti Otac (kad izlažu pravoslavno učenje i kad ne iznose samo svoje sopstveno mišljenje, svi veliki Oci su saglasni jedan s drugim, pa čak i pomažu u međusobnom tumačenju). Sveti Grigorije Palama, otac – isihasta 14. veka, daje komentar na ovaj odlomak:
„Grigorije Bogoslov je drvo poznanja dobra i zla nazvao sozercanjem… otuda, međutim, ne sledi da je pri tom mislio na uobrazilju ili na simvol koji sam po sebi nije postojao. Za božanskog Maksima (Ispovednika) Mojsej je takođe simvol suda, a Ilija simvol prozorljivosti! Zar ćemo, dakle, pretpostaviti da ni oni nisu uistinu postojali nego da su bili „simvolično“ izmišljeni?“[3]
3. Ovo su posebna tumačenja. Što se tiče opštih pristupa „doslovnoj“ ili „simvoličkoj“ prirodi teksta Knjige Postanja, osvrnimo se na reči nekolicine drugih Svetih Otaca koji su napisali komentare na Knjigu Postanja. Sveti Vasilije Veliki u svom Šestodnevu piše:
„Oni koji ne prihvataju opšta i uobičajena značenja štiva, vele da voda nije voda nego neko drugo suštastvo, pa rastinje i ribe tumače po sopstvenom nahođenju… Međutim, kada ja čujem reč trava imam na umu travu; ili kad čujem rastinje ili riba ili zver ili stoka, sve to kako je rečeno tako i primam jer ja se ne stidim evanđelja (Rim. 1,16)… Čini mi se da ima nekih koji to nisu shvatili, te su, vođeni vlastitom pameću, uzeli na sebe da onome što je u Pismu rečeno pridodaju neku tobožnju ozbiljnost, navodeći niz izveštačenih dokaza i alegorijskih tumačenja. To bi značilo činiti sebe mudrijim od reči Svetoga Duha i, pod vidom tumačenja, uvoditi vlastita shvatanja. Prema tome, shvatićemo štivo onako kako je napisano.“[4]
4. Sveti Jefrem Sirijski kaže nešto slično u svom Komentaru na Knjigu Postanja:
„Niko ne sme da misli da je šestodnevno stvaranje alegorija; nije dozvoljeno da se tako govori, kao da je ono, što je prema opisu stvoreno tokom šest dana, stvoreno u jednom trenutku, niti kao da su u ovom opisu predstavljeni samo nazivi koji ili ništa ne označavaju ili pak označavaju nešto drugo. Naprotiv, kao što su nebo i zemlja koji su prvobitno stvoreni uistinu nebo i zemlja a ne nešto drugo što se podrazumeva pod imenom neba i zemlje, tako treba da se zna da i ono, što je rečeno o svemu ostalom, stvorenom i ustrojenom nakon stvaranja neba i zemlje, ne sadrži u sebi samo prazne nazive i da sili tih naziva odgovara sama suština stvorenih priroda (elemenata, stihija).“[5]
5. Govoreći posebno o rajskim rekama, sveti Jovan Zlatousti kaže:
„Može biti da oni koji vole da govore po sopstvenoj mudrosti opet ne dopuštaju ni da su reke reke, niti vode vode, nego uveravaju one koji trpe da ih slušaju da se (pod time) misli na nešto drugo. Molim vas da ih mi ne slušamo, nego zatiskujmo uši za njihove priče i slušajmo Božanstveno Pismo, pa sledeći što ono kaže nastojmo da u svoje duše polažemo prava učenja!'[6]
Ovo pokazuje da su se Sveti Oci i u svoje vreme, u 4. veku, suočavali s ovim pitanjem. I tada je bilo mnogo ljudi koji su tekst Knjige Postanja tumačili kao alegoriju, ničim ne ograničavajući simvolične interpretacije i poričući da ovaj tekst ima bilo kakvo doslovno značenje, a posebno prve tri glave koje ćemo ovde izučavati. Zbog toga su se Sveti Oci posebno pobrinuli da naglase da ova knjiga ima doslovno značenje, a mi moramo tačno razumeti kakvo je to značenje.
Trebalo bi da nam ovo bude dovoljno da pokaže kako su Sveti Oci, koji su pisali o Knjizi Postanja, uopšteno govoreći bili „doslovni“ u svojim tumačenjima iako su u mnogim slučajevima isto tako dopuštali i simvolično ili mističko (tajinstveno) značenje. Kao i u svim ostalim književnim delima, i u Svetom Pismu postoje očigledne metafore i niko, ko ispravno razmišlja, neće ni pomisliti da ih shvati „doslovno“. Na primer, u Psalmu 104. se kaže: Sunce poznaje zapad svoj (st. 19). Uz svo poštovanje teksta, nema potrebe da verujemo kako sunce poseduje svest i doslovno zna kada će da zađe. To je, jednostavno, normalna pomoć pesničkog jezika i to nikome ne bi trebalo da stvara nevolju.
Osim toga, postoji u Svetom Pismu jedna važna vrsta iskaza – a za nju postoji mnogo primera upravo u Knjizi Postanja – za koju nam Sveti Oci osobito napominju da ne treba da je shvatimo u doslovnom smislu. To su antropomorfni iskazi o Bogu, gde se o Njemu govori kao o čoveku koji šeta, govori, gnevi se itd. Trebalo bi da sve takve iskaze shvatimo na „bogodoličan“ način, odnosno, oslanjajući se na naše znanje o pravoslavnom učenju da je Bog čisto duhovan, da nema telesne organe i da su Njegova dela u Svetom Pismu opisana onako kako nama izgledaju. Oci su u tom pogledu vrlo oprezni s tekstom Knjige Postanja. Tako sv. Jovan Zlatousti kaže:
„Kada čuješ, ljubljeni, da zasadi Bog raj u Edemu prema istoku, ovo ‘zasadi’ shvataj bogodolično – da Bog to zapovedi. A za ostalo veruj da i Raj nastade, i to na onom mestu gde i Pismo naznači…“[7]
Što se tiče „naučnih“ podataka iznetih u Knjizi Postanja – a budući da ona govori o nastanku sveta koji poznajemo, tamo moraju postojati neki naučni podaci – nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, tamo nema ničega „zastarelog“. Istina je da su njena zapažanja u celini izneta kao ona koja su viđena sa zemlje i koja se tiču čoveka. Ona ne iznose nijedno posebno učenje o, na primer, prirodi nebeskih tela i njihovom uzajamnom kretanju, tako da ovu knjigu može čitati svako pokolenje i razumeti je u svetlosti svog sopstvenog naučnog znanja. Otkrića poslednjih vekova o beskonačnosti prostora i nepreglednom mnoštvu nebeskih tela u našim umovima nisu učinila ništa drugo osim što su dodala veličanstvenost jednostavnom izveštaju iz Knjige Postanja.
Kada Sveti Oci govore o Knjizi Postanja oni, naravno, pokušavaju da je ilustruju primerima preuzetim iz prirodnih nauka njihovog doba. To isto činimo i mi danas. Sav taj ilustrativni materijal otvoren je za naučni kriticizam i nešto od toga je, u suštini, zaista zastarelo. Međutim, takav kriticizam ni najmanje ne pogađa sam tekst Knjige Postanja i mi možemo samo da se divimo koliko je on svež i savremen za svaku generaciju. Bogoslovski komentari Svetih Otaca na ovaj tekst imaju isto svojstvo.


NAPOMENE:

  1. Sveti Makarije Veliki: Sedam omilija, 4: 5, s. 385.
  2. Sveti Grigorije Bogoslov: Beseda na Bogojavljenje, 12, s. 348
  3. Sveti Grigorije Palama: U odbranu svetih isihasta, Trijade, 2: 3, s. 432.
  4. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 9: 1
  5. Sveti Jefrem Sirijski: Tumačenje Knjige Postanja, 1.
  6. Sveti Jovan Zlatousti: Omilije na Knjigu Postanja, 13: 4.
  7. Isto, 13: 3
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *