IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
DUHOVNO LEČENJE.
 
STRAH OD PRIZNANJA GREHA
 
Neki manastirski duhovnici su mi pričali da im je Bog pomagao da pokajnike navedu da priznaju takve grehove koje se nisu odlučivali da priznaju na prethodnim ispovestima u toku deset ili dvadeset godina, i zato su se celog života mučili i smatrali da su izgubljeni za spanjenje, znajući reči Crkve: „Ašče li što skriješi od mene, sugub grjeh imaši; vnemli ubo, poneže prišel jesi vo vračebnicu, da ne neiscelen otideši“. („Ako nešto sakriješ od mene, tvoj greh postaje mnogo veći; pazi, jer si došao u bolnicu, da ne odeš neisceljen.“) Ovi grehovi su ili vrlo sramni i prljavi, protivprirodni po 7. zapovesti, na primer: incest, skotološtvo, razvraćanje dece (sve ovo biva vrlo često i to ponekad kod ljudi, koji uživaju poštovanje okoline), ili su to zločini u smislu krivičnih dela: ubistvo, čedomorstvo, lopovluk, pljačka, pokušaji trovanja, zlobna kleveta zbog ljubomore ili zavisti, navođenje bližnjih na mržnju, podstrekavanje bližnjih protiv Crkve i vere i t.sl. Ako duhovnik direktno postavi pitanje o takvom grehu, pokajnik, verovatno neće odreći, ali se sam neće odlučiti da ispriča svoj zločin. Međutim, takođe nije moguće svima postavljati pitanja o svim takvim gnusnim grehovima. Po završetku običnih pitanja čoveku nežnim i tihim glasom treba reći reći: „Možda imaš greh koji te je sramota da priznaš? Možda nisi smeo da kažeš svoje grehove na ranijim ispovestima ili si ih zaboravio, a kasnije si ih se setio, ali se nisi usudio da kažeš duhovniku. Vrlo je moguće da će parohijanin odgovoriti potvrdno, ali će se ipak kolebati da ispriča o čemu se tačno radi. Ponekad u to vreme oni (posebno žene) počinju da plaču i da drhte, obliva ih znoj, a ne odlučuju se da govore. Onda umnoži svoju nežnost, saučešće i reci: „Odbaci sramotu da ne bi bio postiđen na Strašnom Sudu pred svima, a ovde osim mene i Anđela niko neće saznati, a nas sveštenike teško da može da začudi neki greh; za jedan dan se naslušamo takvih stvari, da više nemamo čemu da se čudimo.“ Ako se onaj ko se ispoveda ipak ne odluči da kaže direktno o čemu se radi, reci mu: „Evo, lakše će ti biti da priznaš ako te budem pitao po zapovestima: da li se tvoj greh odnosi na sedmu zapovest protiv telesne naslade? Ili krađe, ili zločina prema ljudima? Ili bogohuljenja? itd.“ Kad bude dat običan odgovor po vrsti grehova, onda pitaj već koji tačno greh i nabrajaj ih. Prostiji ljudi ponekad čak neće umeti ni da nazovu svoj greh, onda ih pitaj opisno, i kad pokajnik, prepoznavši u tebi ne strašnog razobličitelja, već druga koji s njim sastradava, napokon kaže svoj zločin, nemoj se užasavati i negodovati, jer je dovoljno sam sebe prekorevao, već samo požali što to nije ranije rekao, što je skrivao na svojim ranijim ispovestima, jer mogao je da umre ne priznavši i da zauvek upropasti svoju dušu; oni koji lažu na ispovesti obično svoj zemaljski život završavaju samoubistvom, neka grešnik već u samom tom vidi Božju milost prema sebi što ga Gospod nije lišio mogućnosti da ispovedi svoj greh. Zatim mu reci kakva je epitimija i koliko dugo lišavanje Svetog Pričešća je za ovo određeno po Nomokanonu; ali ako vidiš čovekovo duboko pokajanje i ako je greh učinjen davno, razmisli hoćeš li mu dozvoliti da Pričešću pristupi koliko sutra, i zahtevaj od njega da odmah il postepeno zagladi posledice greha: ako je nešto nezakonito prisvojio, neka vrati; ako je nekoga obeščastio, neka da zadovoljenje ili neka moli za oproštaj; ako je izrodio nezakonitu decu, neka ih izdržava itd. Zatim, ako je čovek dirnut i ako očigledno želi da oslobodi svoju savest od greha, odredi mu epitimiju, prethodno ga upitavši da li se uopšte moli, da li ide u crkvu, i ako ne čini ni jedno ni drugo, naravno, nema smisla određivati mu da posti, već mu kao epitimiju daj zavet da ujutru i uveče čita makar 3-4 molitve i da se stalno s pokajanjem pred Bogom seća svog pada. Ako je religiozan čovek, odredi mu kanon ili hodočašće u udaljenu obitelj, ali prethodno saznaj okolnosti njegovog života i okruženja, i nemoj da proričeš epitimije kao prorok, već lek određuj razumno.
Epitimijama ćemo se verovatno vratiti, a sad je umesno reći nešto o tome da isto koliko i okamenjene bezosećajnosti treba da se čuvamo čamotinje i očajanja pokajnika. Ova osećanja ih pritiskaju posle nepopravljivih grehova, na primer ubistva deteta ili ploda u utrobi, nanošenje nekome nepopravljive štete, posle neke nesreće, a ponekad se ljudi podvrgavaju čamotinji prosto zbog sopstvenih nesreća – smrti dece, koja se smatra kaznom Božijom za ranije učinjene grehove, zbog teških okolnosti i t.sl. Iscelenjenje duhovnih čeda od ovih demonskih iskušenja – čamotinje i očajanja ne postiže se toliko objašnjavanjem istina Božjih, kao na primer, podsećanjem na spasenje blagorazumnog razbojnika, Zakheja, bludnicu i t.sl. koliko ispoljavanjem bratskog saučešća i sastradavanja čoveku: „Ako te je meni žao, zar te Otac nebeski neće požaliti? Znaj, brate, da je čamotinja od đavola, zato se u postu i molimo s metanijama da nam Bog ne dopusti da padnemo u čamotinju.“ Pritom imaj u vidu da čamotinja i očajanje uvek sadrže u sebi skriveni otrov gordosti ili samoljublja, kao začetak nekog roptanja i prekora Promislu, što mi je dozvolio da padnem u nesreću ili greh. Odagnavaj od sebe ovo ozlojeđeno osećanje protiv Boga ili protiv ljudi, obrati pažnju na samog sebe i priznaj da si potpuno kriv zbog toga što si popustio pred zlim napadima đavola ili zlih ljudi i što si pao, da nije Bog dozvolio da budeš uvređen, već da si sam ti uvredio Boga zgrešivši protiv Njega i odbacujući mnogo puta Njegovu svemoćnu desnicu. Tada će težak kamen ozlojeđenosti pasti s tvog srca, a s njim će otpasti i čamotinja, i ti ćeš s umilenjem i skrušenošću uzneti Gospodu pokajničku molbu, a zatim i radosno blagodarenje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *