ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ДУХОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ
 
ЗАПИС О ПРЕДАВАЊУ ВЕРОНАУКЕ У ДВА СТАРИЈА РАЗРЕДА ГИМНАЗИЈЕ
 
За време владавине прошлог цара Министарство народне просвете је учинило једно веома драгоцено добро дело за ревнитеље хришћанског просвећивања омладине: додало је по један час веронауке у два старија разреда гимназија, односно уместо једног часа, одредило је по два. Још један час веронауке недељно у узрасту кад се формира људска личност, и то у условима у којима се пробуђена критичка свест младића сједињује с положајем ученика средње школе, који не може попут студента просто да се окрене од материја које су непожељне за његову главу – овај допунски час је, наравно, снажно оруђе за религиозни утицај вероучитеља на младо срце и на младу главу. Али религија није само сила, која потчињава себи вољу и осећања својих следбеника, она садржи и цео систем знања – философског, историјског и моралног карактера, која се распоређују по одговарајућим катедрама богословских факултета или Духовних академија. Известан минимум оваквих познања представља неопходан услов за звање образованог човека, а њихов недостатак – предмет срамоте, не само с религиозне, конфесионалне тачке гледишта, него и опште културе.
Међутим, са само једним часом веронауке недељно у старијим разредима гимназије и уз њено потпуно занемарење у високој школи руски интелектуалац у живот улази као потпуна незналица у религиозном смислу, далеко заостајући за просвећеним протестантом, који у немачким гимназијама стиче потпуну осмогодишњу обуку из библијске егзегезе, односно он у младости изучава сав садржај библијских књига, а с Новим Заветом се упознаје толико темељно и научно да негатори хришћанства који су толико популарни у Француској и Русији, у немачком друштву не наилазе ни на шта осим на презир, зато што за оповргавање сличне критике, која рачуна на богословску неукост читалачке публике Немци имају сасвим довољно података у својим гимназијским богословским предавањима.
Крајња оскудност ових предавања у руским гимназијама могла би бити унеколико надомештена уз помоћ два додатна часа који су уведени док је министар био гроф Дељанов, али авај, Духовно-наставни департман не само да није умео да искористи доброчинство које му је указано, већ је, може се рећи, само покварио ствар.
Пре ове реформе се у шестом и седмом разреду учила историја Цркве, а у осмом се понављао и свесније усвајао детаљнији катехизис, који се учио у четвртом и петом разреду. Катехизис је схоластички сувопарно, али кратко, јасно и одређено изложено хришћанско учење – догматско и морално (истина, с католичким примесама). Он није могао да гане срца, давао је мало апологетских знања, био је обично излагање, а не основа нашег вероучења и моралног учења, али понављам, ово излагање је јасно и чврсто. Уместо понављања катехизиса и црквене историје у осмом разреду би требало увести, користећи допунске часове, или кратак курс апологетике да би се младић заштитио од снажног притиска покорног и некритичног неверја на универзитету, или како би се научно упознао с главним извором наше религије, односно с Новим Заветом, уз кратко излагање принципа правилног схватања Старог Завета. Напокон, могло би се уз талентовано и кратко написане уџбенике спојити и једно и друго.
Али уместо оваквог богаћења младића најдрагоценијим од свих знања – познањем речи Божије – у предавања седмог и осмог разреда је уведена материја: 1) која за ученике није нова, 2) која је неодређена, инертна и бледо изложена и 3) која не само да их не надахњује на живу веру и врлине, већ понекад изазива праведно негодовање.
У седмом разреду се учи нешто попут хришћанске веронауке, у осмом – морално учење. Програме и саме уџбенике за ове предмете написао је покојни председник Духовно-наставног комитета, протојереј Петар Смирнов. Тешко је замислити чиме се руководио њихов аутор дајући уместо система неку неодређену кашу од Филаретовог катехизиса. Али, присуствујући више пута матурским испитима, а исто тако бивајући у разредима многих гимназија, увек ми је било тешко да схватим да ли гимназијалци одговарају садржај уџбеника или просто својим речима препричавају оно што још нису заборавили из катехизиса који су учили у петом разреду. Раније, пре увођења ових предмета, дешавало се да ма како оскудна знања религије да имају ученици који завршавају средњу школу, оно што су знали, знали су тврдо и из катехизиса и из црквене историје. А сад, лишивши се прецизности знања из катехизиса, они нису додали заиста ниједну мисао, ниједну чињеницу религиозне спознаје преко катехизиса у два старија разреда гимназије због једноставног разлога што у овим чудним предметима нема ни једног, ни другог. Уосталом, у њима су унеколико описани, али без икакве убедљиве силе аргументи против католика и протестаната (од не тако мале важности, на пример, питања као што је причешћивање хостијама, крштавање обливањем и т.сл.) и затим нешто попут скривене полемике против Л.Толстоја.
Али каква је то полемика?! Доказује се да је дозвољено штедети новац, да је дозвољена потреба да се човек брине о здрављу и т.сл. кад би много корисније било доказивати похвалу дељења своје имовине и мање се бринути о здрављу, а више о спасењу. Укратко речено, уместо узвишеног учења Јеванђеља о савршенству и богосличности – овде се нуди морал срећног буржуја-квијетисте. Једна од несумњивих врлина филаретовског катехизиса јесте то што је морално учење хришћанства у њему изложено без икаквих компромиса са животом, у свој својој моралној чистоти. Насупрот томе, садашњи уџбеник је подлегао утицају семинарских упутстава у која је неки несрећни случај надробио све што није требало: и средњовековени егоистички морал схоластике, и протестантско учење о слободи Исуса Христа с чисто секташком обојеношћу, и кантовски принцип поштовања свих – и све ово без икаквог принципа који то обједињује, без икакве везе с учењем Цркве. Само неразумно учење ових програма о љубави према самом себи, упркос речи Господњој (Лк. 14, 26), може да одвоји узвишену и племениту душу од овог полухришћанства, које руководилац због незнања издаје као истинито, и притом неталентовано, без обједињујуће мисли, без живих чињеница стварног живота. Може се отворено рећи да заборавивши све оно што је прочитао и научио из ова два неталентована, непринципијелна и празна уџбеника гимназијалац заиста ништа неће изгубити у свом религиозном развоју, зато што осим онога што је знао из предмета првих шест разреда, тамо заиста ничег нема.
Упитаћемо се зашто су се Духовни департман или тачније, тако просвећени мислилац као што је К.П.Победоносцев, задржали на тако несрећном избору религиозно-наставног материјала у гимназијама.
Због два разлога, одговорићемо. Као прво, било је уобичајено размишљање о бескорисности рационалног образлагања религиозних истина и полемике с атеизмом, што тешко да је тачно, и зато неки нису желели да уводе предавања апологетике или основног богословља. Атеизам се као извесно расположење тешко савладава научним аргументима, то је тачно, али пошто се осим тога атеизам заодева у извесне или критичке или метафизичке научне системе у том смислу је за сваког образованог човека корисно да има против оваквих система научну критику и затим позитивну философију хришћанства, што је сад, након увођења философске пропедевтике у програм гимназије, постало знатно доступније него пре.
Други узрок неуспешног ширења програма из веронауке била је пристрасност покојног Победоносцева према извесним лицима и партијама, које су некад могле да му замене лично проучавање дела. Протојереј Смирнов, човек који је сам по себи пун врлина, осим личне наклоности Константина Петровича сматрао се представником њему омиљене филаретовске школе, и осим тога, некада узорним вероучитељем једне од московских гимназија. Допуштамо да је заиста тако и било у стварности, али једна ствар је лично утицајни религиозни свештеник, а друга ствар је писац нових научних елемената проширеног курса религиозног, па чак и богословског образовања. У овом смислу изузетно достојан отац протојереј се показао као потпуно неспособан, а монопол његовог програма је био чврст због положаја који је заузимао у Наставничком комитету.
Овај програм и све уџбенике који су написани по њему, безусловно треба укинути. Министарство је дужно да учини бар нешто како би била испуњена трикратна Највиша резолуција о нужности да се подигне ниво религиозно-моралног образовања и васпитања омладине. До сада су ове резолуције остале без икакве реализације, а треба ли говорити о томе како гласно вапије живот о њиховој благовремености, о њиховој хитној нужности? Зар свеопшта религиозна неукост и неверје које се брзо шири на тој основи и с њим повезан неморал наше омладине не говоре о томе да је време макар за то да се приступи разматрању тога како да се бескорисна трулеж коју старији гимназијалци добијају из својих бесадржајних уџбеника замени или кратким одређеним предметом хришћанске апологетике, или темељним научним изучавањем Светог Писма Новог Завета по скраћеним уџбеницима духовних семинарија?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *