ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
НИКОН И ПАПИЗАМ
 
На судбину патријарха Никона много више је утицао сукоб с бољарима него свађа с царем, јер су дворски бољари, ови стални интриганти, заправо и посвађали најтишег цара и патријарха. Никон је увек протествовао против манастирског уреда, ове неканонске установе у којој су световни људи – бољари и црквењаци – судили чак и духовним лицима и уопште решавали многе црквене послове и чак укидали архијерејске одлуке, којих, по црквеним правилима не смеју ни да се дотичу својим световним разумом и прљавим рукама. Из овога је јасна ревност патријарха, који је увек викао протествујући против манастирског уреда и не штедећи понекад јаке речи. Патријарх је желео да се руски живот управља једино Крмчијом. У овој књизи, као и у свим Никоновим делима уопште, нема ничег папистичког. Никаквог спора због првенства власти, који желе да виде неки истраживачи (на пример, В.Соловјов, који каже да је то био први спор због власти у Русији, одјек светске западноевропске борбе између папства и царева). Ничег сличног у Русији није било. Никон никад није маштао о главном циљу католицизма – о потчињавању светске власти духовној. Никон никад није говорио и није сањао о томе. Заиста, врло често је изјављивао да свештеничка (а не патријарашка или епископска) власт има предност над царском, али предност је схватао у моралном смислу; на пример, да свештеник може да разрешава човеку грех, да отвори ономе ко се каје врата у Царство Небеско, да само епископ може да постави мирјанина за свештеника и много друго, што цар не може да учини. Али тако о свештенству говори светитељ Јован Златоуст, а светитељ Златоуст је за православне људе (посебно у оно добро старо време, кад су људи читали саму Реч Божију и светитеља Златоуста пре свега) исто што и Јеванђеље. Сви су одлично знали да на пример, Никон понавља само речи светитеља Златоуста и против његових речи ништа нису имали, и само савремено незнање може да мисли другачије. Ни цар, ни бољари нису имали ништа против патријарха због ових његових речи. Свађа је избила другим поводом, иако су бољари клеветали патријарха да он понижава и вређа царску власт и на тај начин понекад у цареву душу сејали неповерење према патријарху, хладили у цару љубав према патријарху. И сад, кад се говори о обнављању патријараштва неки поштени и искрени државни људи кажу да ће патријарх бацити у сенку личност цара, народ, ће вероватно више слушати патријарха него цара. На то им треба одговорити да немају разлога да се плаше утицаја једног човека (патријарха): у Русији никад није било и неће бити спора због првенства власти, и наши западњаци се не плаше тога, већ се плаше уопште аскетске традиције руског народног живота (зато што је руско село у извесном смислу манастир).
И ево, кад пастири Божји почну да подижу културу одоздо и подиже се чист народни талас, он заиста може да запљусне сву плесан, безбожност, разврат који су нарасли изнад њих и много другог, а чија су семена посејана још за владавине Петра I и која су тако обилно никла на руској њиви у ХХ веку.
Патријарх Никон је био изузетно ревостан пастир Цркве, сваког дана је служио, примао је посетиоце, слушао је реферате, пажљиво је пратио сваку чак и најмању ствар, искорењивао је предрасуде и сујеверја у народу, писао је духовне уставе и уводио је благољепије у московске цркве. Волећи различите црквене напеве, а највише грчки и кијевски, имао је одличне појце и увео је у Руској Цркви појање на грчком језику. Иако се многима чинило да је оваква новина неумесна и чак је и она давала повод за срамоћење патријарха, цар је одобрио грчко појање и оно је било уведено у цркви при двору. Трудећи се да се поштује свештени чин, Свјатејши Патријарх је сопственим примером строгог живота инспирисао бели клир да строго пази на морал, а према немарнима је био строг и свако кршење црквеног чина је обуздавао силом своје власти.
О ревности патријарха Никона сведочи случај који му се десио у Новгороду док је био још само митрополит. Бољарин Морозов, царев пашеног, који је пре тога био узрок бунта у Москви 1650. године је дао повод за метеж у Новгороду. Један од људи из предграђа је узбунио прост народ против немачких трговаца као пријатеља и шпијуна Морозова; народ их је напао и опљачкао. Новгородски војвода кнез Хилков се узалудно трудио да смири побуњенике; не само да га нису послушали, већ су хтели да га убију као издајицу. Уплашени војвода је прошао преко градског бедема у резиденцију митрополита. „Хајдемо,“ повикаше бунтовници, „тамо ћемо убити издајника!“ Наоружани камењем и тољагама појурили су према архијерејском дому. Сакривши војводу у својим унутрашњим собама Никон наређује да се чврсто затворе капије његове куће. Али побуњеници су ударили на сва звона, опколили су кућу, провалили на капију, испитивали слуге где је војвода и тражили да им га предају. Неустрашиви Никон је изашао из својих одаја код побуњеника и рекао им с анђеоском кротошћу:
„Вољена децо! Зашто сте дошли с оружјем? Увек сам био с вама и сад се не кријем. Ја сам ваш пастир и спреман сам да положим за вас своју душу.“
Међутим, суманути народ је повикао у исти глас: „Он је издајник! Брани издајнике,“ и бацивши се са зверском јарошћу на великодушног јерарха почео је без милости да га бије тољагама и камењем. Никон би вероватно био лишен живота у овом несрећном случају да се убице, сматрајући га мртвим, нису саме ужаснуле и да се у мукама савести нису разишле по својим кућама. Дворске слуге су однеле Никона у келију скоро мртвог. Без обзира на своју крајњу слабост, он освестивши се, није размишљао ни о чему другом осим да смири побуњени народ, да обнови законити поредак и избави невине од бесмислене погибељи. Окупивши клир, он се исповедио и тако је, припремивши се за смрт, наредио да га возе на санкама до земске и царинске колибе у којима су се налазили побуњеници; крв му је текла на уста и на уши. Наредивши да га подигну и скупивши снагу Никон је изјавио: „Децо! Увек сам проповедао истину без страха, а сад ћу је објавити још смелије. Ништа земаљско ме не плаши, поткрепио сам се Светим Тајнама и спреман сам да умрем; ја сам као пастир дошао да вас спасим од духа непријатељства и раздора; умирите се и лишите ме живота ако знате било коју моју кривицу или неправду против цара и државе! Спреман сам да умрем с радошћу, али окрените се вери и повиновању!“ Запањени овим речима побуњеници су се разишли; дрзници од страха и стида нису смели да подигну поглед на јерарха. Никон је отишао у саборну цркву и тамо је у присуству великог мноштва народа предао анатеми зачетнике буне.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *