ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
Главни део нашег задатка је завршен. Он се састојао у томе да се отворе очи, као прво, самим духовницима, на оно велико дело, које је предато у њихове руке истовремено кад им је дата благодат свештенства, а као друго, онима који се исповедају на њихово душевно стање и на животно призвање хришћанина. По горе наведеним упутствима духовник ће једном и заувек ставити до знања својој духовној деци, односно не само слушаоцима његових поука у цркви, већ и сваком појединачно на исповести да хришћани не само да треба да се сете пред духовником својих појединачних греховних пуступака, већ и да спознају каквим страстима и каквим лажним погледима су заражене њихове душе; они треба да се боре са самим кореном својих грехова, са својим страстима, и да знају да се у томе и састоји делање нашег спасења, тачније, да је без овог услова оно немогуће, и да треба да се остварује кроз стално узношење своје душе према Богу у молитви и читању Његових речи и у подстицању себе на врлине.
Само ако покајник схвати оно што о себи треба да зна сваки хришћанин, односно да је духовно болестан, да његове духовне болести треба лечити, јер се саме по себи неће задржати на оном степену развоја у којима их је препознао, већ ће све дубље разједати његову душу док је не погубе, духовни отац може да заблагодари Богу за овог човека и да каже: данас дође спасење дому овоме (Лк. 19, 9). Заиста, од данас ће овај човек, ако се и буде спотицао у моралном смислу, увек знати да је једино драгоцено на земљи душа и вечно спасење и све појаве и догађаје у свом сопственом животу и у животу који га окружује, оцењиваће већ с ове тачке гледишта, чак и ако због слабости повремено скрене с правог пута.
Осим тога, и чак пре свега, циљ наших објашњења је био да уведемо ум и душу самог духовника у ову област духовне борбе и духовног живота. Ако нам је пошло за руком да то остваримо макар у односу на неке духовнике, у свом даљем животу и делатности они ће сами умети да допуне све што је код нас пропуштено. Душевни живот људи је тако сложен и разноврстан да лечење душе није могуће предвидети с таквом тачношћу за све прилике и догађаје у животу, као што се то чини у медицинској науци за телесне болести, а ни то се не може учинити с потпуним предвиђањем најразноврснијих компликација у телесним болестима. Колико смо могли, анализирали смо најбурније страсти: гнев, гордост, таштину, блуд, пијанство, као и лажна гледишта на побожност, па и на живот уопште, који ометају покајање. Засад су без разматрања остале страсти: среброљубља, стомакоугађања, делимично чамотиње и зависти. Рекавши о њима неколико речи, задржимо се на појединим греховима, нарочито на онима који су својствени савременим хришћанима.
По сродности с горе наведеним објашњењима требало би говорити о чамотињи, међутим, овај грех, који су тако дубоко анализирали свети оци, постоји код људи који се већ подвизавају у спасавању, а код мирјана се изажава у озлојеђености, у раздражљивости, често у пијанству. Али, наравно, среће се и оно расположење које се отворено назива чамотињом. То је губитак животне радости у Богу, која се храни надом у Његово милосрдно промишљање о нама. Овакву наду, наравно, у свом срцу гаји мали број наших савременика, а већина уопште и не размишља о Богу, али се и међу религиозним људима, који се старају за своје спасење срећу они који се жале духовнику да су изгубили љубав према молитви и да је сада обављају без духовне насладе, чак и с досадом и да ова досада у њима врло лако може да се претвори у стално сетно расположење душе и да је сједињена с мишљу да их је Бог напустио. Уједно с тим, а понекад и независно од тога, чини им се да су рођаци престали да их воле и да су потпуно сами у животу. Мудри одговор пастира, сједињен с искреним саучешћем, понекад одмах исцељује хришћанина од такве душевне болести, чију суштину овај себи обично ни сам не може да објасни. А њен истински узрок обично бива један од два: или је ова чамотиња последица заборављеног грехопада, или скривене, неприметне страсти, или је просто последица такозване неурастеније, односно премора или брига које га оптерећују. Наравно, духовник треба да га испита о томе, а своја питања да започне од последњег узрока како не би потпуно обесхрабрио овог и без тога тужног човека. Истина, већ смо говорили о очајању, али је чамотиња нешто горе, она се мање осећа, али зато понекад бива крућа кад су у питању савети. Сад смо поменили неурастенију. Ова појава је душевно-телесна, при чему основни узрок оваквог стања код једних бива пре свега нервна болест, а код других – тужне мисли и горка осећања. У сваком случају, оба ова поремећаја, односно душевна туга и телесна болест, међусобно се подржавају и не попуштају лако пред саветима и лечењем. Овакво стање посебно често бива код омладине, која учи и студира и код жена пред порођајем, као и, како су ми лекари објаснили, приликом уласка у старије године.
Искрено саучешће према овој души је главно средство лечења, али саучешће треба да буде мирног, сигурног и храброг карактера, а ако га показују мајка, жена и др. рођаци, који се превише препуштају својим осећањима, душевни болесник ће приметивши своју власт над њима још више почети да пушта на вољу својим тужним изливима и просто да мучи околину својим каприцима. Блага нежност чврстог карактера умирује и бодри неурастеника, а тужна самилост и упорна молба да узме овај или онај лек, да се окупа у кади или да се прошета, још више га узнемиравају и умножавају сузе и тугу кад види сузе околине. Међутим, вратимо се исповести.
Дакле, уколико се човек који се исповеда жали на своју безизлазну тугу и сету треба га нежно упитати да ли добро спава ноћу, да ли има апетит, да се не љути без разлога, и ако уследе неутешни одговори, духовник треба да каже: „Ево набројали смо услове вашег телесног живота, који подстичу тужно расположење, али, наравно, није ствар само у овим условима; пређимо на душевне узроке. Међутим, с њима ће лакше моћи да се изађе на крај ако се пронађу могућности да се отклоне први. Вероватно ће вам и лекар рећи да неко време, чак и месец дана треба да престанете да учите или да одлазите на посао, да одете ван града, да се упутите на ходочашће, али не оптерећујући себе прекомерним постом. Могуће је да ће тада ваша чамотиња проћи сама по себи. Удаљивши се на неко време од својих блиских, престаћете да уображавате, као што вам се то сад чини, да вас они наводно више не воле, да сте им тешки итд. На даљини ћете схватити да сте често беспотребно мучили и себе и самог, и њих, а кад им се вратите, ојачавши на одмору, сами ћете се себи смејати, сећајући се својих сувишних сумњи.“
Уколико је хришћанин, који је пао у чамотињу човек посебно усрдан према подвизима поста и молитве, питај га како се подвизава, а ако су његови подвизи самовољни, односно, предузети без благослова духовника или старца, подсети га да су св. оци много писали „о чамотињи, која потиче од прекомерних и самовољних подига“ и посаветуј га да на неко време одложи оно или део онога што није општеобавезан, већ самовољан подвиг у његовом животу. Покајник ће вероватно још више почети да се жали на то да и општеобавезне молитве и бдења, који су га некада радовали, сад обавља с нестрпљивошћу и тугом и да не може да врати некадашње умилење.
Тад му реци да оци објашњавају да се овакво стање родило из тајне страсти, као што је страст зависти гурнула Саула у тугу; а овакво дејство има и блудна страст која се зачела, али је у прво време неприметна, или страст частољубља или среброљубља, или таштине, или страст освете ономе ко нас је увредио. Ако се лађа не удаљава од пристаништа, ти гледаш да се није случајно насукала, и нећеш почињати да веслаш док је не ослободиш. Тако и хришћанин, који је почео да оскудева у молитви и који се препушта чамотињи, треба да прегледа дно своје душе, и ако види да се за њега ухватио бич неке греховне жеље, треба да ступи у борбу с њим, тада ће му се, чак и пре него што је савлада, вратити дух молитве, чак и изузетно ватрене, због саме одлучности да савлада зло у себи. Уједно ће подвижника напустити и дух чамотиње, истина не увек одмах и за трен ока, али ће стање његове душе моћи да се упореди с морем које се смирује после ветра. Море бесни и прави буку док га њише ветар: ветар је узрок морске буре. И гле, ветар је потпуно утихнуо, а море се неће умирити исте секунде, али ће утихнути врло брзо: сад таласи постају све мањи и мањи, даље остаје само мрешкање; још мало времена и море постаје глатко, као огледало.
Ако онај ко се исповеда каже: „Прихватао сам ваше претходне савете, али ме жалосте невоље које не зависе од мене – увреде од рођака, болест деце и недавна смрт једног од њих; нигде, ни у чему не налазим утеху и не могу да се молим пошто ме гуши туга. Знам да Бог све чини за наше добро, а зло за нас није сиромаштво и невоља, већ само наша зла воља, али шта да чиним кад туга и несрећа нагризају моју душу и ни у чему не могу да нађем утеху?“ Онда га упитај: „А да ли си тражио утеху или си је, напротив, одбацивао? Сећаш се речи Св. Писма: Рахиља плаче за дјецом, неће да се утјеши… (Јер. 31, 15), и како Јаков није желео да се утеши због наводне смрти свог сина Јосифа (в. 1 Мојс. 37, 25)? Чамотиња је посебно греховна управо онда кад одбија Божију утеху. Каприциозно дете које се наљутило ломи своје омиљене играчке, а неки ненормални људи налазе задовољство у томе да гребу своје ранице на руци и да причињавају себи бесциљну патњу. Гледај: у таквом душевном стању већ постоји греховно осећање, управо непокоравање Промислу, гнев, ако и није отворено грех против Бога, увек је богомрски грех, који је близак роптању. Бој се таквог стања и моли Бога за опроштај и за помоћ, тада ће те напустити и сам грех чамотиње и твоја душа се неће одвраћати од утехе. Ако су ти се савети твојих ближњих и само њихово саучешће учинили неумешнима, а они сами глупима и тешкима, оцени и у глупом човеку свету љубав, окрени према њему своје нежно лице: он ће сматрати да је твоје доброчинство то што нећеш одбацити његово саучешће; погледај онда, колико он има смирења и трпљења и колико је бољи од тебе који и њега и друге мучиш својом тугом; и како ти је лако да ту заједничку муку замениш заједничком радошћу и међусобном љубављу. Ако се потрудиш да тако поступиш, потпуно ћеш одагнати од себе дух чамотиње и почећеш да усељаваш у своју душу дух смирења, трпљења, љубави и неосуђивања, а касније ћеш научити и да тешиш друге у невољама и жалостима.“ Оваквим објашњењима и утехама духовник треба да саветује хришћане који су подлегли демону чамотиње, али још ћемо једном поновити да ће степен успеха његових речи свецело зависити од тога колико ће охрабрујућег саучешћа сам осећати и усађивати у своје речи. Чамотиња је губитак душе, на известан начин душевна неухрањеност, а самилосна љубав здраве душе, која је у савезу с Богом, надокнађује у болесној души овај губитак. Понекад просто нежна реч и обећање да ће се човек помолити за онога ко тугује чине да се он ослободи осећања усамљености, које га је мучило.

Коментарисање није више омогућено.