ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
ПИСМО СВЕШТЕНИКУ О ТОМЕ КАКО СЕ ТРЕБА УЧИТИ МОЛИТВИ
 
Друже и оче! Одавно је требало да вам одговорим о оскудевању вере и молитве и о средствима за борбу против њих. Али иста она таштина, која по вашем признању расејава побожно осећање и мене је лишила могућности да вам пишем месец и по дана. Данас је чисти понедељак; управо сам се вратио из храма где сам читао Велики канон и где сам се заједно са свима осталима који су се молили обасипао прекорима светог Андреја због немара за вечно и због давања предности пролазном. Истина, наша архијерејска таштина је више нехотична, него намерна; то су вечни пријеми молилаца и духовних лица која моле за премештај, која се суде, моле да иду на фронт или желе да полажу испит; затим папири и папири без краја. Ипак, поред свега тога успео сам да запишем по сећању огромно јавно предавање на философску тему, да напишем два велика чланка на црквено-публицистичке теме, а за оно што је „једино потребно“ до овог дана нисам нашао времена. Узрок томе је наше лажно усмерено образовање. Нисам непријатељ онога што се назива науком, али се љутим на себе кад ухватим самог себе да дајем предност предметима, премда и богословске науке у односу на предмете изучавања духовног живота, на које с извесним презиром гледају савремени богослови, далимично и због тога што их мало раумеју, а делимично зато што о њима дубље и боље расуђују самоуки богослови или чак богослови-академци, али који су се својим животом и својој свешћу одрешили од богословске школе. Не треба да постоје такве поделе и давање предности; добри хришћани живе по апостолу, „једни друге чашћу већима чинећи“, а такмичење и завист посебно су неумесни тамо где удео искуства и учења који се добија не остаје принадлежност само аутора, већ и свих читалаца, односно свеопште добро.
Пишете: „И против воље осећам окамењеност; нема ранијег молитвеног умилења; чак више – против моје жеље има тренутака потпуног одсуства вере у најважнијим моментима литургије. Излечите ме! Пишем вама, свом духовном оцу. Желим молитву, али нема молитве. Зар ме Господ лишава Своје благодати?“ Не, пријатељу, кад би се, Боже сачувај, то десило, то би се пре свега огледало у томе што човек не би жалио због свог таквог стања; а ако се плаши да ће упасти у такво отуђење, значи, драга му ја Божанска благодат, а ако је драга, није ни далеко од њега. Нико на земљи се не одазива ономе ко зове с таквом спремношћу као наш Небески Отац, али Његов одазив човек треба да уме да чује. Понекад је за нас корисно да спознамо Његову казну како не бисмо имали високо мишљење о себи и како бисмо на тај начин спознали своје грехове и научили се смиреномудрености: у овом учењу које је најдрагоценије од свега спознајте Његов очински одговор на вапај призива безосећајности своје душе која као да пресушује. Вероватно сте код преосвећеног Теофана-Отшелника читали отачку причу. Ако будеш јако загревао кофу с водом и с комадима леда, вода неће почети да се загрева док се не истопе сви комади леда до последњег; зато ће после загревање почети да се одвија брзо. Дакле, пре свега никад немојте мислити да вас је Господ оставио, ако одавно не осећате умилење и живу радосну веру, иако бисте желели да осећате и једно и друго; дејство благодати се огледа у вама, али засад не у душевној скрушености, и не у умилењу.
Сад ћемо анализирати околности у којима Господ допушта човеку да падне у угњетено расположење и да сумња да је изгубио веру.
Прво и најмање опасно стање борбе и сумње дешава директно од духовног неискуства и одсуства руковођења старијих. Тачније, дешава се да млади свештеник или млади подвижник научи да у свом уму на известан начин препипава или, да се изразим књишки, да пажљиво анализира своје душевно стање.
Раније је увек плакао кад је читао молитве у цркви на Тројицу; чак кад се у тренутку осамљености сећао речи тајанствених молитва, навирале су му сузе на речи. Али ево, он намисли да испита својом пажњом, по чему се ово осећање разликује од тога кад се причешћиао Светим Тајнама? Шта заправо изазива умилење у њему од речи ових молитава? Да ли се ово умилно осећање понавља ако у свом сећању понавља ове речи трећи, четврти пут итд. – Природно је да ће сузе ускоро престати да вам навиру на очи и ви више нисте молитвеник у тим тренуцима, него истраживач. Да ли то значи да се ваше срце заиста одвојило од Бога и да су души постала туђа она покајничка и свеобухватна самилосна расположења која су вам била тако својствена у прошлости?
Наравно, не, свако осећање, чак и телесно, слаби и као да потпуно испарава, кад почнемо да га чинимо предметом наше упорне пажње. Уштините себе за руку и осећајући бол, почнете да размишљате по чему се овај бол разликује од зубобоље, од боли у другима – и брзо ћете изгубити сам осећај боли. Један немачки научник је пре 70 година на сличан начин побеђивао изузетно јаку зубобољу која га је мучила до те мере да је падао у несвест.
Јасно је да духовнија осећања, која обузимају нашу душу као „гласом хлада тонка“, постају потпуно неосетљива ако се сама подвргавају празном препипавању или такозаној рефлексији.
Такво је и осећање вере, односно живо осећање божанског присуства и Божијег учествовања у вашем личном животу. Ако и у светском животу младим људима који се бесмислено замишљају учитељи и родитељи стално говоре: „Не копајте по себи; ни за шта нећете бити способни,“ – тим пре је такав захтев уместан у духовном животу. Кад те је посетило умилење, кад зрак Божије благодати као да је открио пред тобом лице Божије и кад ти је свештени страх заједно с блаженом радошћу озарио срце, немој се замишљати над својим осећањима, већ се препусти бујици мисли, које се уливају у твоју душу и провери своја дела и живот, као Закхеј, кад је код њега дошао Спаситељ, да би се подстакао на исправљање живота и на служење врлини. Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (Лк. 19, 8). Добро осећање и духовно одушевљење треба да се учврсте у души или подвигом борбе са својим греховима или делима љубави. Ако би се она двојица блажених путника у вечери после Васкрсења ограничила „горењем срца“ приликом објашњења пророчанстава, не би спознала свог Сабеседника. Али они су испунили заповест гостопримства: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече (Лк. 24, 29). Тек тада се њима отворише очи и познаше Га (Лк. 24, 31).
Овакво указивање Јеванђеља на то како треба у својој души учвршћивати света молитвена и друга благодатна расположења, има значај и у другим тешким околностима нашег духовног живота. Ево ви ћете можда рећи: „Уопште нисам имао навику да препипавам своја расположења и да питам себе шта и како осећам. Ово копање по себи ми је увек туђе, па ипак ме је осећање умилења, које ме је раније увек посећивало, напустило; ожалошћен тиме, можда сам се и питао без потребе: да ли уопште верујем у Бога – и нисам у својој души налазио сигуран одговор. Свестан сам да то није требало да чиним, јер нисам могао да се поколебам у својим убеђењима и не препустивши се неком лажном учењу, знаћу да вера у мени остаје, али куда се дело светло осећање, које обузима верујућег, кад размишља о Богу? Не бих почео да копам по овоме, али сам свестан да га у мени нема у последње време. Који је узрок томе?“
О узроцима ћемо сад рећи нешто, али прво ћу вас подсетити на савет светих отаца како треба поступати у случају сличне оскудице. Оци кажу: „Умилење није твоје осећање, него Божји дар; твој треба да буде труд за његово добијање.“ Какав труд? Пре свега труд врлинског живота уопште, а посебно у односу на сам молитвени подвиг. Оци строго забрањују да се из себе цеди осећање, да се напреже дах и истискују сузе; али шта треба да напреже трудбеник молитве? Своју пажњу! Он мора да се замишља над речима молитве, а не да само очима или гласом пребира молитвене речи, већ и да умом представи о чему говори пред Богом. Врло често је то сасвим довољно да молитвено умилење брзо проникне у душу и да ти се поново открије пунота општења с Божанством. Међутим, ако се то и није десило, не падај у чамотињу: ти си се трудио да испуниш пред Господом оно што је било у твојој вољи, а сад размишљај зашто ти Господ, Који несумњиво с љубављу гледа на твој молитвени труд, није дао да чујеш Његов одговор.
Рекао сам да то има различите узроке; поменули сте расејавање замаљском таштином. Обична расејаност се отклања приликом испуњења изложеног молитвеног правила: ако пак безосећајност траје, значи да ствар није била у обичној расејаности, већ у томе што душу муче једна или многе бриге. Управо о томе је речено у беседи на гори, на крају 6. главе. Господ не осуђује предвиђање наших потреба, породичних и личних, већ гушење њима своје душе, кад брига толико завлада њоме да она постаје скоро равнодушна „према Царству Небеском и истини његовој“. Треба мирно стећи представу о томе да нам је увек блиска могућност и осиромашења и тешке породичне потребе и болести, и рањавања, и смрти блиских људи, али притом човек треба да се сећа да је испунио све што зависи од њега, да обезбеди рођене и вољене, а ако Богу ипак буде угодно да подвргне њега или његову породицу тешком сиромаштву, значи да је то потребно за његово спасење, јер све што се с нама дешава, а да није по нашој злој вољи, чини се по допуштењу Божијем, а то значи за нашу корист, јер Господ осим доброг за нас ништа не чини и не допушта.
Ако сте тако умирили своје срце и ако с Црквом будете завршавали своје молбе пред Господом предавањем себе и својих Његовој светој вољи („Христу Богу предадим“), греховна расејаност, односно угњетеност душе бригама и страховима, напустиће вас и ви ћете се поново прославити Бога свим срцем и свом својом душом.
Снисходећи нашој немоћи Господ нам не забрањује да за себе, а посебно за друге, желимо и спољашња благостања, дозвољава и да се молимо за то, али заповеда да испуњење овакве молитве препустимо вољи Божијој и да не ропћемо и да се чак не секирамо ако не бива по нашој жељи, јер сами не знамо шта је корисније и за нашу сопствену душу, и за душе нама блиских. Али, наравно, далеки су од хришћанске праведности они који својој деци желе срећу и само срећу. У наше безумно време и у заједници верних таквих је већина и они не схватају да верујући у хришћанског Бога гледају на Њега и на свој живот чисто незнабожачки, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6, 32).
За једно од најбољих средстава борбе с оскудевањем молитве, које се дешава од душевне угњетености, а усталом и од других узрока, треба признати привремено удаљавање од света и од својих, односно путовање на ходочашће или сам одлазак у манастир ради поста, након исповести, ако у обичној атмосфери свог живота нема могућности да се из ње изађе макар на неко време.
О томе како незаменљив и драгоцен значај има искрена беседа с искусним манастирским старцем, то сви ионако знају ако не из праксе, онда бар по светским приповеткама. Али учи и манастир сам по себи. И монаси или монахиње, и мирјани, који су се окупили на ходочашће, својим изгледом и својим стајањем у цркви, читањем, појањем и метанијама животно нам сведоче о ономе што је једино потребно. Таштина земаљског, његов пролазан значај и вредност вечног, вредност душе и савести – ево лекције од које не може да побегне нико ко је провео макар три дана у обитељи као богомолник. Видети људе, који се ватрено моле, који су заборавили о земаљском није могуће без високог полета сопствене душе. Понекад сам, стојећи у олтару Кијево-Печерске Лавре, бацао кроз царске двери поглед на просте богомољце који стоје напред. На њиховим лицима је блистало оно духовно одушевљење, које је изражено у краткој црквеној молитви: „В храмје стојашче слави Твојеја, на небеси стојати мним, Богородице, двере небеснаја.“ Труди се да биваш међу таквим људима – и бићеш испуњен њиховим духом, као Саул, који је на свом путу срео синове пророка (в. 1 Цар. 10, 10-13).
Греховна расејаност или „жалости овоземаљске“ којима људи гуше у себи Реч (в. Лк. 8, 14), није једини узрок привременог губитка молитвеног дара. Овакав губитак и бива једина плата: 1) за грех који није покривен покајањем и 2) за злу намеру која се поткрала у душу, а највише – због греховне страсти.
Један монах је често падао у тежак грех, и плашећи се гнева Божијег који долази, вапио је: „Господе, казни ме како год хоћеш, али ме немој лишити вере и покајања!“ Грех, који се покрива покајањем не истерује из срца молитвену топлину док се човек не здружи с овим грехом до степена потпуне непокајаности. Приче о митару и о блудном сину и благоразумни разбојник нас уверавају у то. Зато грех, који је лакомислено препуштен забораву, увреде ближњих, непокривене помирењем, безумна хула (али наравно, не просто „хулне помисли“ које нападају човека без његове кривице), злобна претња, на пример претња самоубиством или одрицањем од свештеничког чина или одступањем од православне вере, ево шта све бива узрок тога што молитва се моја враћаше у прсима мојим (Пс. 35, 13). Слични преступи против Божјих заповести, иако би били појединачни и због људске лакомислености предати забораву, остављају мрачан, греховни вир у срцу и спречавају благодат Свегог Духа да добије приступ у њега. Али наше срце за примање ове благодати највише бива заграђено због свесног скривања греха на исповести. Авај, они који то допуштају често свој живот завршавају самоубиством – монаси и свештеници. Нека Господ све сачува од таквог Јудиног удела!
Дакле, док не схватиш због чега је од тебе одступио дух молитве, потруди се да се сетиш да ли си заборавио неки тежак грех, који си учинио, попут оних који су сад наведени и ако се сетиш таквог, жури да га оплачеш приносећи покајање пред Богом и пред ближњим ако си га увредио.
Међутим, грех често не бива у делима и у расположењима твог срца. Понекад то бива створено, усвојено злобно расположење, као код Амона и Авесалома, понекад просто похот или страст које се зачињу. Овде се посебно треба плашити страсти блуда, зависти, частољубља или среброљубља. На овакво стање душе се односе речи Господа о томе да није могуће служити двама господарима – Богу и мамони (уп. Мт. 6, 24; Лк. 16, 13). Покоравање срца једној од поменутих страсти, чак пре него што се њено овладавање одрази у било каквом делу или радњи, одмах ће се показати оскудевањем молитвеног дара. Гдје је благо веше, ондје ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21; Лк. 12, 34). Ако твоје благо, према којем стремиш, буде високи чин, или новац, или греховна љубав, твоје срце се више неће наслађивати општењем с Богом, него ћеш кад станеш на молитву размишљати само о томе да се она што пре заврши. И обрнуто – ако те таква нестрпљива мисао буде посећивала за време молитве, оци кажу знај да је твојим срцем овладала или овладава нека танана страст, која истерује из њега радост прослављања Бога и жудњу да Га спозна кроз духовно читање, које почиње да ти изгледа досадно. Али, рећи ћеш: „Испитао сам своје срце и ни за шта од наведеног нисам крив, односно, наравно у том смислу да признам себе бестрастним или безгрешним, али своје греховне навике или зачетке страсти мрзим, за грехове се искрено кајем, а ипак нисам нашао исцелење за своју „окамењену безосећајност“.“.
„Благо теби, ако је тако,“ одговорићу, „јер је праведан гнев онај који подвижник не усмерава на људе него на своје страсти и ако поступе тако иако страст још није потпуно истерана из његовог срца, али је бичује свештени гнев, она не може да истера дух молитве из твоје душе. – Ипак, овај молитвени дух ме је напустио: не молим Бога за здравље, за породичну срећу, за богатство и дуг живот; молим Га само за оне дарове који су набројани у молитви Јефрема Сирина, коју сам већ данас првог дана поста прочитао шеснаест пута с метанијама; али Господ одбија да ми да ове дарове, јер то осећам по свом лошем расположењу и ова чамотиња упорно покушава да уђе у моју душу.
Друже! Ако је тако знај да ниси сам, већ се и неупоредиви с нама Павле молио три пута да од њега одступи анђео сатане, али ту његову молитву Бог није услишио. Да се не поносим (2 Кор. 12, 7) – тако то објашњава сам апостол. Брзина младе душе, која напредује у спознаји Бога, понекад се подрвргава испитивању у стрпљењу и смирењу, као код старозаветног Јова и новозаетног Павла и старијег од обојице – Аврама. Не препуштај се духу чамотиње: туци га њим самим. Шта то значи? Ево шта свети оци кажу: „Да је сличан, наизглед безразложан напад чамотиње директно дејство ђавола.“ Спознавши одакле долази, скоро да си победио, да си победио дух чамотиње, јер демонски предлог ни сам не желиш да прихватиш.“ „Демон се на нас обрушава онда,“ кажу оци, „кад види да нашу душу нису победиле друге страсти.“ Зато одговарај духу чамотиње: „Желиш да ме узнемириш мишљу о томе да је Бог наводно далек од мене, али знам да не откривајући ми се, испитује моје стрпљење и учи ме смиреномудрености, а само то што ме нападаш ти, а на други дух, треба да ме радује и теши тиме што твоје приближавање означава (уз одсуство других узрока) то да остале страсти нису добиле власт нада мном, и узимаш страст чамотиње као последње оруђе које ти је доступно. Зато стрпљиво прихватам Божије испитивање и понављам речи апостола, које су се читале у дан опраштања: јер нам је сада спасеее ближе него кад повјеровасмо (Рим. 13, 11).“
Наравно, све ово се тиче оних који после испитивања своје савести с молитвом нису видели у себи друге узроке за оскудевање молитвеног дара: они могу с надом и ускоро да очекују ово радосно објашњавање својих испитивања, којима је Бог утешио апостола Павла: Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена (Рим. 13, 11).
Наравно, не подразумевамо неко чудесно откровење, јер је ако човек покушава да га оствари, то заправо дело погубне прелести, већ предсказујемо подвижнику откривање унутрашњих неодумица кроз касније умилно расположење душе, кроз неочекивано налажење директног одговора за захтеве у свештеним књигама, поучним беседама или догађајима свог живота. И не треба човек да сматра да је достигао (в. Флп. 3, 13) висок степен духовности да би у догађајима свог живота или у измени тешке недоумице радосним славословљем разумео одговоре Божанског Промисла на његово тражење.
Ево, написао сам вам о различитим препрекама на путу приближавања Богу, саопштио различите околности, кад не проничу у нашу душу зраци Божанског озарења. Ово се дешава са служитељима Божјим, али ова искушења их сустижу онда кад већ уз усрдност могу да га схвате и да их понесу. Никога Господ не искушава, односно не испитује преко снага, као што уверава апостол Павле (в. 1 Кор. 10, 13). Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који Га љубе (Јак. 1, 12).
Понављам, Бог одбацује само оне који су Га сами одбацили, а ко се бори, иако са срдачном муком, њега значи, Бог учи да „кад трпи искушење“ може и „онима који су у искушењима помогне“. Благодарите Богу, друже мој, што се не бавите о овоземаљским потребама, већ о молитвеним даром, јер сама жеља да се све ово спозна не би без Његове благодатне душе, посетила вашу душу.
Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као синовима (Јевр. 12, 5-7).

Коментарисање није више омогућено.