ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ЗНАЧЕЊЕ ИСПОВЕСТИ ЗА ХРИШЋАНЕ
 
Док сам предавао науку пастирског богословља на две академије моји слушаоци су су с нарочитом усрдношћу долазили на предавања о исповести, а сваке године сам их држао по четири и више. И тад, и много касније, након што сам завршио службу на академији, неки људи су ме молили да поновим ова предавања на папиру како би касније била одштампана. Али, имајући само кратке наслове њиховог садржаја, и увек оптерећен мноштвом послова и људи, све до сада се нисам прихватао овог посла, тим пре што је предмета за које је било тражено да буду написани мојим пером увек било много, а слободно време су биле само ноћи.
Сада, заточен у унијатском манастиру, слободног времена имам и на претек, али се плашим да ће мој рад претрпети велику штету, зато што немам ни оне врло кратке, може се рећи, симболичне конспекте, а сећање, наравно, не може да сачува све о чему сам говорио пред академским аудиторијумима пре 19 и више година. Али, оставивши по страни свако претендовање на потпуност излагања предмета, поделићу с читаоцем оно чега се сетим уз помоћ Господа.
Исповест, коју обавља Христов слуга јесте дело, које у извесном смислу треба да прати све његове односе с верницима. Називајући свештенике духовним оцима, хришћани су свесни да такви изабраници Божији имају право и обавезу да се стално обраћају гласу њихове савести и да захтевају да им откривају своје душе. Наравно, с усложњавањем односа свакодневног живота, с посветовњачењем и нас самих, и наше пастве, и нашег општења с људима, коришћење овог права, тачније, испуњавање овог дуга нашег звања, није могуће у свакој ситуацији, али без обзира на то, чак и лоши хришћани су свесни да би у суштини морало бити другачије. Они се никад неће помирити с другачијим гледањем на свештеника осим као на посредника између Бога и себе у молитвама, и у сталној борби између добра и зла, која је суђена сваком човеку. Ево због чега и у последње време свеопштег хлађења према вери и према спасењу, могу да постоје такви свештеници и монаси који ма с ким и ма о чему да говоре, усмеравају своје мисли и речи тако као да разговарају с људима који се кају на исповести. Њих данас има мало, али још до скора, можемо се тога сетити, у побожно настројеним патријархалним сеоским парохијама, а понекад чак и у образованом друштву, могли су се срести пастири, који су били тако расположени и које су људи окруживали у толиком броју, да се њихове беседе с паством у њиховим кућама, и на сабрањима, и било где, скоро ни по чему нису разликовале од беседа на исповести: спасење душе, воља Божија, истина Божија – ево шта је увек била тема међусобног општења пастира и пастве.
Најузвишенији узор оваквих односа представљају манастирски старци код којих ради исповедања помисли и савета за руковођење долазе и манастирска браћа и сви православни хришћани из свих крајева света. Одговори и савети старца се прихватају као глас Божји, и људи сматрају да је њихово преступање смртни грех, попут греха Адама и Еве. Немојте мислити да је такав или макар сличан однос према пастви, макар према људима који долазе на исповест, нешто апсолутно недостижно за обичног духовника: већина нашег клира само не зна каква се велика духовна сила налази у рукама верујућег клира. Углавном се васпитавајући одвојено од живота мирјана, и пошто су од детињства међу духовним лицима, знајући их не толико као служитеље Божије колико као своје рођене очеве, рођаке или начелнике, наши свештеници и остала духовна лица и синови духовне класе уопште о исповести немају онако тајанствену, трепетну и мучну представу као обични мирјани, било да су прости или образовани: овде се спајају у једно сви ови разједињени чланови наше пастве, наравно, осим оних који су потпуно престали да долазе на исповест и који су се окренули од Христовог путира.
Можда ће ми сабраћа пастири рећи: „Дајеш нам за пример оптинског о.Амвросија и о.Јована Кронштатског, али шта заједничко има гомила која је погнула главе у свештеном страху и која се окупила код њиховог подножја и моја нестрпљива паства која се тиска, њих око пет стотина људи код исповедаонице, да би затим, упадајући појединачно, промрмљавши неколико пута: „Ггрешан сам, грешан, “ – пожурила да побегне из цркве?“
Да, ту има мало заједничког, али бива и горе: у неким епархијама Источне Украјине, где има много људи, свештеници одједном исповедају по 15-20 људи, а у Петрограду многи оци одједном исповедају све људе који су се окупили у цркви, нудећи затим онима који то желе да поразговарају са свештеником понаособ, али се испоставља да таквих смелих хришћана има врло мало, а понекад и нема никог; свако мисли: има нас пет стотина, и ако свако приђе да поразговара насамо, нећемо стићи до јутра.
Ова појава је тужна, рећи ћу и нешто више – ужасна је, а морам да додам још једну ствар, која је још ужаснија, али је за многе није нова. На епархијским састанцима после прве револуције 1905. године клир је на неколико места доносио одлуку: „Појединачну исповест укинути и заменити је општом,“ односно просто треба укинути исповест, или што је исто, треба укинути православну веру, јер се с укидањем исповести укида и поглед на побожност као на сталну унутрашњу борбу, по чему се наша вера и разликује од лутеранске јереси и штунде. Наравно, ове богохулне одлуке нису изражавале глас и жељу целог клира: његова већина се, надам се, ужасавала, кад би сазнала за такво безумље своје сабраће. Али управо ова већина, наравно, неће оспоравати да се код нас исповест обавља хаотично, сувопарно, а не по црквеном чину и по пастирском духу. Мирјани су тога још болније свесни, али од кога зависи да ову ствар постави другачије? Ко је главни кривац за то што је она срозала с одговарајуће висине?
Наравно, ми пастири. Имали смо и имамо све могућности да је не ослабимо до те мере; и сада можемо да поправимо ствар, само ако имамо добру жељу и добру бригу да порадимо – пре свега на самима себи. А у чему овај први труд треба да се састоји?
Рекли смо да духовна лица нису потпуно свесна с каквом отвореношћу за поучавање мирјани стоје пред њима за време исповести. Да би вам то било потпуно јасно задржите пажњу на томе да беседа између два човека на исповести представља апсолутно изузетну појаву и животу онога ко се исповеда и у животу људи уопште. Јер, сви разговори који се воде међу људима ван исповести, посебно данас, имају за циљ скривање својих недостатака и приказивање својих, често непостојећих, врлина. Већина људи сматра својим непријатељима оне који су их у било чему разобличили, чак и оне који су о њима сазнали нешто рђаво. На савести готово сваког човека има дела, речи и мисли, које ни под ножем не би признали својим познаницима, а долази дан и час исповести и он све то добровољно излаже свом духовнику. Истина, и духовнику ће то рећи тек након тешке унутрашње борбе и ако је сигуран да духовник никоме неће пренети његова признања; можда је већ неколико година избегавао исповест само зато што није могао да победи свој стид, своју гордост, а ако је већ дошао, разапеће себе духовно и испричаће свој грех. Размисли о томе, јереју Божји, и пожали и заволи човека. Никад човек не бива тако диван, тако мио Богу као кад пред Њим и пред тобом убија своју гордост. Тек тада је уништен овај главни непријатељ нашег спасења, непријатељ Божји, тј. гордост, а сада душа онога ко се исповеда постаје отворена за примање најсветијих мисли, жеља, намера и одлука. Благо теби, духовниче, ако ти Бог каже управо оно што може да послужи на корист твом духовном чеду за потпуно или постепено ослобађање од пређашњих грехова. Али, Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, како каже светитељ Тихон Задонски и ево ти главним задатком свог живота и треба да сматраш стицање искуства духовног лечења, односно савета за руковођење хришћанима, како да се боре против греха, како да се учврсте у врлини.
Авај, морамо признати да је у овом делу наш клир потпуно неискусан. У школи су га учили свему осим ове главне премудрости, и њу имају само они пастири, који су је стекли сопственим трудом или читањем дела отаца и Библије, или преко познанства с искусним старцем, или кроз молитву и сопствено искуство самопосматрања и посматрања пастве, а што је главно, кроз сопствени подвиг борбе против греха, колико је то за њих могуће.
Већ смо помињали да за стицање искуства духовник пре свега сам треба да ради на себи; какав је то рад? Одговор: треба да заволи људе, да заволи човека, макар у оним тренуцима кад му човек предаје себе, кад предаје себе Богу. Тешко да ћеш човека икада срести бољим него у тим тренуцима, и ако се не потрудиш да га заволиш сад, никад га нећеш заволети у условима обичног живота.
Али, како наредити свом срцу ако је хладно? Не, оно не може да остане хладно и безосећајно у теби ако се потрудиш да водиш рачуна о ономе што чиниш, што се дешава око тебе; ако не дођеш на исповест „између осталог“, ако не откинеш за то време своју душу од домаћих или породичних брига. Види какве изузетне части на земљи те је удостојио Бог, какав диван дар ти шаље. Јер ни оцу, ни мајци, ни жени, ни другу, ни цару, хришћанин неће открити оне тајне своје душе које сад открива Богу и теби. И ако хирург са великим опрезом и страхом узима нож да начини опасан и потребан рез на људском телу, наравно, много више ти треба да дрхтиш и да се молиш да би бесмртну душу исцелио, а не убио.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *