ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ДУХОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ
 
ЗАБЕЛЕШКЕ О НАШОЈ ДУХОВНОЈ ШКОЛИ[1]
 
I
 
Љубав дуго трпи,
благотворна је, љубав не
завиди, љубав се не горди,
не надима се.
(1 Кор. 13, 4)
 
О једном нашем поштованом оратору-публицисти су се збијале шале и говорило се да он све своје говоре, чланке и предавања почиње и завршава цитатима из Достојевског и Аксакова. Али, шта да се ради ако су ова два велика духа обухватила скоро све стране нашег живота, тако да и у свом прилично специјалистичком питању морамо да започнемо говор истим речима којима је почињао знаменити први број бесмртне аксаковске „Русије“.
Бирократизам је, поновићемо њену прву мисао, бирократизам је ужасна реч која кочи, вулгаризује и коначно упропаштава наш живот у свим могућим његовим манифестацијама. Али ако се бирократија тако погибељно одражава на државно-друштвени живот, у црквеном животу, чини се, нема ниједне беде и напасти која би била погибељнија од њега. Ако се руски народни живот у грађи руских карактера и својстава руског свакодневног живота излио у известан тип, толико одређен да он више не може да стане ни у какве оквире административних и вештачки измишљених теорија, ако су сличне теорије изазвале жалосну појаву да Рус област званичних односа сматра туђом било каквим моралним обавезама и да је спреман да под заклетвом лаже на суду, да лаже у папирима и извештајима, да лаже свуда где се ради о „бирократској“ ствари, у области црквеног живота, где се овом руском свакодневном типу који се формирао у току хиљадугодишње историје, придружује још одређенија доктрина православног учења, која осећа свој ауторитет као ауторитет Сина Божијег Који је донео с неба на земљу, у црквеној области, кажем, овај бирократизам, ово неумеће да се ускладе административни богонадахнутог пастирског учења и да га усвоје руска срца, ова схоластика, овај бездушни формализам се „бљује из уста“ (в. Откр. 3, 16) живог тела Христовог, не усађујући у њега добре принципе, које би желео да уноси у црквену администрацију и у црквену школу.
Устав Духовних академија и семинарија који је важио 1867-1868. године данас се у административним и другим духовним сферама сматра туђим црквености, сродним протестантизму и зато је 1884. године замењен новим уставом, новим школским програмима и педагошким мерама, који духовну школу враћају у стање пре реформе, ако не у сваком смислу, онда у многом. Као допуну овом последњем уставу Свети Синод за последње три године издаје низ наредаба којима се забрањује да васпитаници семинарија читају познате књиге (укључујући романе Гончарова и Л.Толстоја, које препоручује исти овај програм семинарија) нерелигиозног усмерења, васкрсава се излазак семинариста радним данима у град без посебног повода, а недавно је по једногласном сведочанству престоничких новина, у академије послат циркулар о томе да се иста ова мера односи и на студенте Духовне академије, при чему се прописује да се свакоме ко излази уручи талон који по повратку треба да покаже инспектору, а у случају да закасни он бива подвргнут казни, па чак и искључењу.
Није наша ствар да размишљамо о општој одрживости сличних мера, али их се сећамо како би читалац могао да види колико је опште усмерење највише духовне педагогије далеко од тога да усмерава своју пажњу на исправљање постојећих недостатака нашег пастирског васпитања бринући се искључиво за уређење спољашње стране школског живота.
Наша литература је прилично богата описима старе семинарије: најбољи таленти, као Помјаловски, Никитин и В.Крестовски (роман „Тенор“) трудили су се на описивању њеног живота. Читалачкој публици су такође познати узроци затупљености, непостојаности у делима и пасивности нашег сеоског клира; узгред и намерно писци воле да пишу о његовој наводној необразованости, с тешкоћом схватајући да је ова необразованост само неумеће да се у животу примене сопствена обилна знања и умни развој. Ипак, било то добро или лоше, „Записи сеоског свештеника“ у „Руској старини“, затим Лесков-Стебницки, Немирович-Данченко, Ливанов и др. књижевници трудили су се да објасне услове пастирске делатности, нижег, народног клира. Сиромаштво, положај у друштву и наводна необразованост клира, по њиховом скоро једногласном признању, јесу узроци свих зала нашег црквеног живота. Чини нам се да је стање семинарског предавања и васпитања поред свих његових узвишених врлина, које су туђе светској школи, ипак још увек један од главних, ако не и главни узрок жалосног стања пастирске делатности у Русији. Да би се убедљивије објаснила ова мисао размотрићемо ону област у којој је пастирство слободно од сиромаштва, ужива поштовани положај у друштву, и поседује највиши философско-богословски развој у Русији: говорим о делатности престоничких свештеника који су стекли образовање на духовним академијама. Занимљиво је да су живот академије и даља судбина њихових питомаца много мање познати у друштву него живот семинарије. Qu’est ce que cest, Духовна академија? То је место на којем се школују монаси? Или је то скоро исто што и конзисторија? Ево каква бесмислена питања у друштву рађа помен о највишем извору духовне просвете. Пре пет или мало више година појавила су се два романа из живота академије: „Фатаморгана“ у „Отаџбинским записима“ и „Раса“ у часопису „Дело“. Затим, осим успомена о старим годинама академије њеног бившег професора Аристова (у „Веснику Европе“ и „Историјском веснику“), такође у првим годинама владавине садашњег цара – недавних мемоара Гиљарова-Платонова, заиста не знам вредне радове у овој области; али и ова дела су написали људи академског образовања, односно не толико његове судије, колико њена деца, која о стварима не суде без примесе академских предрасуда.
Али ако је наша књижевност сиромашна у описима академског живота у њој није тешко наћи опаске о карактеру престоничког академског клира; различити новински подаци и подаци из извештаја допуњују ову слику. Пре свега у младом свештенику-академцу се примећује одсуство пастирског духа у опхођењу с људима. Не говорим о негативним типовима, већ узимам најбоље, који не уносе од своје личне воље ништа осим жеље да служе добру. Свештеник-академац говори језиком званичних папира са светским људима; он није брбљив и врло је опрезан у изражавању; радо ћути приликом лакомислених изјава јефтиних рационалиста. У проповедима је заиста неиздржив. Објективизам, који се састоји у избегавању показивања душе говорника, у празном логизирању или у заморним историјским саопштењима – ево главне црте проповеди академског кандидата; заврашава се тиме што прости људи ништа нису схватили, а интелектуалци чак нису могли до краја ни да одстоје. На исповести млади свештеник – говорим о најбољима – или збуњено жури да до краја саслуша признање онога ко се каје и испраћа га без савета, или тоном јавног тужиоца који цитира закон, гуши грешну душу строгошћу црквеног закона и то таквог чија је обавезност сасвим туђа покајнику.
На часовима веронауке овај тип је искључиво предавач, а не свештеник; објашњења катехизиса и црквене историје код њега се своде на допуњавање уџбеника појединим чињеницама богословско-историјских наука; његове поуке у школским актовима апелују на то да ученици испуњавају захтеве школе, државе и Цркве, али законе, наравно, дисциплинске; одлазак на богослужење, учење лекција и поштовање власти.
 
II
 
Да се испуни што је казао
Исаија пророк говорећи:
Он немоћи наше узе и болести понесе.
(Мт. 8, 17)
 
Напокон, млади служитељ Цркве мора да види разултат свог труда, усрдног и поштеног, али шта види? Према њему су охладили црквенољубиви парохијани и оптерећује их његово друштво, његове проповеди и исповест се избегавају, његови ученици се од свих предмета с највећом лењошћу односе према веронауци, његовим поукама се отворено ругају, а на часовима преводе латински или преписују алгебарске задатке; напокон колеге се свако мало смеју његовој академској учености; он је потпуно сам и лишен саосећања. Међутим, примећује да његов колега јереј-семинариста или чак академац, један од старих, по његовој дефиницији „слаткоречиви“ који се наизглед потпуно одрекао академије с њене тридесет две науке и који у проповедима само „гледа како ће да гане људе“ и с парохијанима више прича о чудотворним иконама или о недавној сахрани или свадби, код којег на испиту ученици осим Рудакова и Филарета неће рећи ни речи о нечем другом – да је овај добродушни, крупни отац Никандр омиљен и поштован као проповедник, као духовник, као вероучитељ и колега.
И ево, замислио се представник богословске науке. Шта? Зар да стане у ред „отаца“ који су били предмет неисцрпног сарказма у његовим студентским годинама? Зар да се одрекне намере да буде индуктивно-објективан у религиозном делу? Има три исхода: једни бивају прожети гордом свешћу о недовољно развијеним религиозним потребама друштва и одлазе у књиге, остављајући људима само формалну исправност човека у раси; други остављају мисао о сваком вишем принципу живота и постају егоисти, јурећи за новцем или чиновима. Само се малобројни окрећу себи и труде се да обнове у себи осећања, ако не одавно заборављена, која су се сакрила на академији, којима су некада давно живели у родном селу под руководством мајке, жене црквењака, и оца који је певао с њима за певницом убогог храма: „Всја-које ниње, ни-ње житејскоје, ни-ње житејскоје, от-ло-жим по-пе-че-није, от-ло-жим по-пе-че-није.“ Учени јереј се сад сећа и тога како је локални свештеник без стида грдио војника због тога што је саблазнио његову радницу, како је после узалудних убеђивања кулака-крчмара „од писма“ одједном достигао остварење жељеног давања милостиње комшији-сиромаху, повикавши љутитим гласом: „Јеси ли ти крштен?“
Чудећи се везаности гимназијалаца за традиционалног свештеника, издајицу академије, наш млади магистар се сећа свог живота у духовној школи у неком граду у Тунгузији. Они такође нису волели младог академца-учитеља иако им је он говорио „ви“, али су дубоко поштовали домаћицу Васиљевну и уопште се нису бунили кад им је она чупала уши ако види да донесу кобасицу за време поста; они су тако волели да јој читају по реду Четје-Минеје и називали је баком. Загледајући се „новим очима“ у живот око себе свештеник поново у њему препознаје „другу, велику баку – Русију“. Он сад већ схвата зашто се кад слуша Јеванђеља о страдању покрива осмак-гимназијалац, који је био лењ из његовог предмета и вечно метежног духа, због чега се правио да кашље кад би чуо речи Јеванђеља о Јуди: отиде те се објеси (Мт. 27, 5). Нашег пастира почињу да занимају и приче трговкиње о новојављеној Богородичној икони, и испитивања „пепињерке“-ученице института, која се спрема да буде учитељица, која су га раније љутила, могу ли се речи о томе да имање треба поделити сиромашнима схватити у преносном, а не у буквалном смислу. Он сад не може да служи литургију без суза и воли да чита акатист после бденија. Наглу промену примећује у свету око себе. Питањима савести га бомбардују људи свих слојева и положаја: његове проповеди се сад чине занимљивима и почеле су да привлаче масу људи. У његовим грудима се подиже фонтана непознатих узвишених осећања, чак телесно осећа Христово предсказање о рекама живе воде учења, која тече из утробе верујућих… Али, Боже, где су нестали академски принципи и методе? Куда ће сад дети своју дисертацију: „О научној методи у богословљу“? Где је сад његова студентска проповед, за коју је добио највишу оцену: „Историјска веродостојност Христовог Васкрсења“. Напротив, речи ректора који ради по сменама о јединству пастира и народа које је некада називао опскурантизмом, сад му изгледају као жива истина. Међутим, тешко њему ако пљуне на науку. Ево његови бивши ученици су дошли код њега у мундирима Универзитета и Медицинске академије. Дарвин, Ласал или гроф Толстој им не силазе с усана. Он се поново прихвата књига, али оне сад као да су написане другим словима, као да први пут чита оно што је читао још у семинарији, а касније поново у академији; он у науци више не тражи цитате и јеврејске речи већ „дух и живот“. Требало би да учи поново, а времена нема и он проклиње себе због равнодушно проживљених година припреме, али благодари Богу због тога што је изашао на светлост и понавља Христове речи: Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14, 6).
 
III
 
Помаза Ме да благовијестим сиромасима;
посла Ме да исцијелим скрушене у срцу;
да проповдиједам заробљенима да ће бити пуштени
… да ослободим потлачене.
(Лк. 4, 18; в. такође Ис. 61, 1)
 
Да би имао душу отворену за душе ближњих, да би примао у њу њихове немоћи и туге, свештеник мора имати заједничку основу с религиозним расположењем своје пастве. Ова основа је увек и обавезно основа традиције и народности. То не значи да човек не види даље од конопљиног уља и кољива: он може да буде и напредан философ као Хомјаков или Кирјејевски, али ради се о томе да у делу религије буде свестан себе у реалном општењу, не само то, него и у органском јединству с православним циљевима, с традицијом, с Васељенском Црквом. Чини се да је наша класична књижевност довољно јасно показала да нам не полази за руком религиозни и морални субјективизам или религиозни рационализам: видели смо да право, истинско хришћанство Рус може да издржи само у општењу с народом, с историјом. Пример Л.Толстоја не може бити супротстављен овој тврдњи зато што се поменути писац још увек налази у процесу самоопределења, а не на његовом циљу. Православље је код нас јако у стварности, у народно-религиозном расположењу. Колико свештеник усвоји ово расположење толико може да се сроди с народом (под којим се подразумева и верујући део интелигенције, која као што је познато, није створила форме религиозног живота осим оних које је створио живот простог народа), а колико се у изразима овог расположења кроз богослужење, свакодневне црквене обичаје и др. слије с њима толико и њега народ прихвата као пастира Цркве, а не као њему туђег чиновника. Можда се не изражавам јасно: објаснимо то на примеру. Замислите свештеника, који је пун најбољих намера, образованог и самопрегорног, али који води дело обраћања људи ка Христу путем који није познат у традицији, на пример, путем науке – а према свим својим богослужбеним, проповедничким и другим обавезама се односи само савесно. Неки ће га поштовати и слагати се с њим, чак ће променити мишљење, али поверујте, он никога неће учинити делатним, истинским хришћанином не у теорији, већ у животу.
Духовна школа, дакле, у функцијама свог живота пре свега треба да носи живу струју народног хришћанског расположења, а затим да је принципијелно објасни у богословској науци. Колико је она у савременом стању изгубила дух моралне висине хришћанства, о томе није говорио само савремени непријатељ Цркве (непријатељ искључиво због неспоразума), већ и најправославнији: Хомјаков и Ј.Самарин. Нећемо се дотицати области богослвске науке, зато што то нема сврхе пред читаоцем који с њом није упознат. Узећемо сам живот црквене школе и погледаћемо колико се њени принципи подударају с принципима живота Цркве. У Цркви је хришћанство пре свега јако у расположењу душа, као што је наш Господ и учио: Цартво Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21). Напротив, наша школа управо расположење губи из вида и потпуно се усредсређује на спољашња видљива испољавања човека. Никога не желимо да окривимо кад тако кажемо: ни васпитаче, ни законодавце црквене педагогије. Желимо само да истакнемо чињенице жалосне стварности, коју нису створили поједини људи, него векови, тако да садашње руковође васпитања сами нису толико вртлари колико жалосни производи историјских услова.
Дакле, школа не развија ни хришћанско расположење, ни патриотски дух; она не уме да постави богословску науку тако да открива у њој животну снагу наше религије, нити да васпитање усмери тако да оно помаже ширење душе ученика, да слива његов религиозни садржај, његову душу с религијом, с душом целе Цркве. Како достићи последње? Наравно, пре свега су потребни људи одговарајућих расположења, и без њих никакав status школе неће ништа учинити, а ако се они нађу, чак ће и у лошим условима умети да запале ватру хришћанског надахнућа у младим срцима. Међутим, ако се такви људи некад занемарују, то је управо сада – у време тријумфа прецизних извршилаца дисциплине, чиновника-педаната. Али људи се не могу створити ако их има мало. Међутим, осим људи, истина другостепени, али не ништаван утицај на ствар може да има и поставка васпитања кроз сама правила семинарских устава, о којима смо желели да поразговарамо.
Да би се волели људи, да би се имао призив за борбу са злом света, пре свега треба имати широк хоризонт у животној перспективи, не треба бити ускогруд, већ треба испуњавати речи апостола: Духа не гасите… Све испитујте, добра се држите (1 Сол. 5, 19, 21). Где се код нас најбоље спознају друштвени живот и сва питања која сазревају у друштвеном и народном животу? Где се најбоље изражава расположење и једног и другог, расположење и добро, и зло, како би се прво усвојило, а друго исправило? – У књижевности, пре свега у белетристици, а делимично у публицистици. Ко ако не Достојевски, Толстој, Гончаров или Тургењев, упознају читаоце с моралном физиономијом друштва и народа? Зар није у праву светски научник Ларуа Болје, који тврди да руска књижевност просто не одступа од питања религије и морала, колико их прихвата руска друштвена свест? Замислите колико је проучавање овакве књижевности, проучавање дубоко и пастирско, неопходно за ученике духовне школе, који су отргнути од живота, и зато лишени могућности да га изуче непосредно. Ако студент-медицинар не може имати под рукама препарате, немојте га ометати да физиологију и анатомију изучава по моделима и цртежима: иначе, какав ће то лекар бити? Међутим, у нашим семинаријама се тешко дозвољава читање књижевности у току последњих година (кад је постала посебно корисна с пастирске тачке гледишта). Како је речено Гончаров, Толстој, као, наравно и сви шездесетници су изузети из ученичке лектире, месечни светски часописи исто тако. На чему онда васпитивати хришћанске идеале ако нема супротављања истине Јеванђеља овоземаљској испразности, ако не на освежењу животне перспективе с јеванђељске тачке гледишта? За последње, за беседе у вези с предметима савременог живота и мисли нашли би се људи, а тачније: помоћници инспектора семинарије па чак и академије, које нису ради тога стекли образовање да би се вежбали у бројању својих питомаца за литургијом и за ручком – да ли су сви присутни. Међутим, у садашњој ситуацији, на ово се своди сва васпитачка делатност помоћника инспектора, изузев појединачних случајева. А живот се не изучава у духовној школи. Напротив, омладина која је и без тога одвојена од живота својом класом, још се више затвара од ње семинарском педагогијом. Природно да из школе живота не излазе ревнитељи истине и борци живота, већ сувопарни теоретичари и вештачки одгајени резонери. Да ли ће они да благовесте за живот, да исцељују скрушене срцем, да пуштају намучене на слободу?
 
IV
 
Мачу, устани на пастира мојега
и на човјека друга мојега.
(Зах. 13, 7)
 
Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се.
(Мт. 26, 31)
 
Дакле, живот наше духовне школе најмање погодују томе да мисао будућег пастира обухвати шири хоризонт од друштвеног и народног живота. Али за пастирско служење није потребан само развој мисли већ још више учвршћивање воље и живост осећања, јер религиозни живот, чији руковођа он постаје пре свега спада у прву од сила духа. Из нашег епизодног описа пастирске праксе види се да сва осетљивост за душевно расположење ближњег јесте главни услов за стицање пастирског утицаја на њега. А сам утицај треба да се изражава у умећу да усмерава према потребном циљу његову унутрашњу и спољашњу страну живота. Да ли данас васпитање у семинарији и академији помаже ово узвишено оживљавање осећања у омладини која учи и да се у њој развије иницијатива и уопште енергија воље? Авај, сад смо дошли до најболнијег места у школском животу. Ако у области теоретског развоја духовна школа не признаје важност познавања реалне животне стварности, у области естетског и вољног развоја бирократија је све угушила својом убиственом руком. Принцип неповерења према ученицима до те мере је нагризао школски живот да они за најуопштеније правило својих односа према школи, према руководству и наставницима сматрају брижљиво скривање свега што се иоле тиче њихове личности. Хладни квазинаучни и црквено-обредни објективизам – ево шта ћете срести на сваком кораку приликом проучавања свакодневног живота у семинарији и (посебно) у академији. Весели и по природи танкоћутни студент у разговору са званичним лицем у школи ставља маску педанта и говори речима прописа. Ако наставник пожели да допре до његове душе и да почне да говори тоном друга, дуго ће наилазити на општу подозривост према својим педагошким односима. „Упознаје карактере,“ рећи ће момци, „како би кад постане инспектор знао ко је за шта крив.“
И ако неко од ученика семинарије има црквено-народне идеале, ако он у народу шири књижице религиозног садржаја, говори у родном крају у сеоској цркви поуке за народ, поверујте: нико од наставника и начелника неће за то сазнати, ученик ће се брижљиво скривати. Проповеди и радови у складу са школским захтевима треба да буду слободни од личног принципа – објективни, односно беживотни, вештачки. Све учење и васпитање духовне школе усмерава се на то да ученик од детињства почиње да води двоструки живот: један природни, срдачан, који ће се открити у породичним и пријатељским односима, и вероватно, код неких у богослужењу, у молитви, овде је он Рус и хришћанин, православни и јеванђелски. Други живот је званична исправност у школској дисциплини и приликом ученичких обавеза, у одговорима из уџбеника и Писма и проповеди на теме; овде уопште не сме да се уноси његово душевно расположење, он вергла језиком о спасоносним плодовима Искупљења, оповргава Канта, правда се пред инспектором за јучерашње изостајање с бденија, уопште не размишљајући о истинском расположењу душе, не пита се: да ли говориш истину, да ли верујеш у оно што одговараш? То се у званичном животу не захтева. Побуда за исправност овде је искључиво одговорност, ради чијег избегавања је студент спреман да мирне душе не оде на литругију на Богојављење и Благовести, да се смеје над својим уџбеницима, да преписује проповеди. И ако га нешто задржи од моралних и религиозних преступа то су само породична и парохијска традиција, његова православно-руска стихија. Али остаје му потпуно туђа мисао о томе да је ради испуњења своје званичне дужности обавезан да улаже душу и унутрашње расположење, а не само спољашњу делатност. Ако га је образовање учинило сувим резонером, државно васпитање га тера у сан, убија његову пастирску савест, лишава га морално-педагошке иницијативе: он се сматра исправним као свештеник испунивши оно на шта га обавезују укази конзисторијума: богосужење је одслужено, требе такође, схоластичка проповед је одржана, црквене књиге су у реду – шта је још потребно? Симпатички пориви за помоћ духовно гладном човечанству и тежња да се оно уједини у Христу су заборављени, као дечја фантазија, постоји само чиновничка исправност коју је изнео из школских ходника и можда још аскетски идеали, на пример, богомољност. Хоће ли он да сабира? Хоће ли он да иде напред у стаду оваца које иду за њим? Не, пастирска иницијатива је посечена у њему злом бирократије, пастир у њему је убијен, и наравно, овце ће се разбежати. Ако пак није такав, ако је сачувао пастирски дух, опет га није изнео из школе. Сутрадан ћемо можда поразговарати о томе како школско васпитање може да развија пастирско призвање.
 
V
 
А ученици се Његови сјетише да је написано:
Ревност за дом Твој изједа Ме.
(Јн. 2, 17)
 
Зауставили смо се на питању о проналажењу педагошких мера за развој у студентима и ученицима духовне школе пастирске ревности и црквене иницијативе. Ове мере се пре свега састоје у обнављању оне моралне везе између њега и народа, која толико слаби за време њихових школских година у садашњем стању духовног просвећења. Познато је да млада срца највише стреме ка самоиницијативи; зато педагози сваке школе посебно богат плод убиру у оним својим школским активностима, које су слободне од принудног карактера и препуштају ученицима сопствену слободну иницјативу. Такве су одељенске представе, књижевне вечери или беседе уз помоћ којих се класични писци проучавају десет пута брже, дубље и радије него приликом рутинског предавања. Један наставник је говорио да за шест година предавања свог предмета тешко да може да усади семинаристима толико података из свог предмета колико они сами усвоје учећи да одслуже једну грчку литургију у семинарском храму.
И ево, познато нам је из искуства да у области практично-пастирске, а не теоретске припреме остављање ученику могућности да се на сопствени начин припрема за духовно руковођење народа, допуштање његове иницијативе у овој области не само да испуњава ученика пастирском ревношћу и ватреном љубављу према простом народу, него преображава и његову сопствену духовну личност, истребљујући ватром речи Божије коју проповеда све његове младићке крајности и пороке. Семинаристи из старијих разреда и студенти духовних академија имају право да држе поуке с црквене катедре и да воде ванбогослужбене беседе. У садашњем стању духовне школе ово право остаје скоро без икакве примене: ученик пише једну проповед годишње и већином не да би је одржао, већ само ради уписивања оцене у одговарајућу рубрику у дневнику; природно је да он зато на своју поуку и гледа као на државну обавезу и обично је преписује из мање познатих епархијских новина. У губернијским градовима, где семинарске цркве посећује аристократска публика можда заиста не треба уводити да сваке недеље проповеди држе голобради ученици; али наставник хомилетике би без посебног напора могао да организује проповедништво ученика на распусту по родним селима, односно лети, на Божић, приликом припреме за Причешће за време Великог поста и на Васкрс. Тамо младић-проповедник може да поучава прост народ без бојазни од критике, а одушевљење сељака кад виде да је свештеников син почео да држи проповеди („а ми га се сећамо док је још оволики био“) ускоро ће навести младића да заволи ово свето дело и ви ћете видети да ће он раширити своју просветитељску делатност с црквене катедре у сељачке колибе, у школе, и т.сл. на молбу истог овог народа који незасито жуди за духовном храном. Такође, позивање ученика на ширење у народу брошура религиозног садржаја и јефтиних Нових Завета, на борбу с расколом и штундом по селима – све ово не захтева превелике напоре од њихових наставника, то говоримо из сопственог искуства. Видели смо сопственим очима како слична мисионарска делатност претвара младе људе из лакомислених кицоша и јефтиних либерала у истинске трудбенике Божанског учења. Али овим се не ограничавају последице мисионарског одушевљења: оно, осим моралног преврата буди у младићу интензивно интересовање за знање и појачава мисаону делатност, како стваралачку, тако и аналитичку.
Припремно-пастирске акције ученика семинарија и академија не морају да се одржавају само за време распуста, већ и у школској години. Тако су у једној семинарији која се налази у једном провинцијском граду окруженом сеоским парохијама ученици недељом ишли по селима заједно са својим наставником ради држања проповеди народу који их је дочекивао с одушевљеном радошћу. Студенти академије су уместо бесциљног писања апстрактних проповеди на одређене теме могли да их држе по парохијским црквама града и да учествују у вођењу ванбогослужбених беседа, као што је то и уведено од прошле године у Петрограду, где се по новинским вестима, до педесет студената добровољно бави делом проповеди у неколико центара престонице. Све ово и још много тога може се остварити у духовној школи, ако ректор, или инспектор, или духовник, или духовно лице међу наставницима, буду умели да објасне омладини истински смисао проповеди не као израза логичке способности разума, већ религиозног садржаја духа; тада ће се код човека појавити и теме, и материјал за њихов развој и њихова приступачност обичним људима. Ипак, духовна омладина је највише народна, и најрелигиознија и најмарљивија, и најчеднија у Русији: тле за утицај је најповољније, само да у руковођи постоје семена живота. Усађујући омладини љубав према служењу народу речју хришћанске проповеди и религиозне просвете уопште, духовна школа не сме да издваја до краја ову функцију пастирске педагогије из свог унутрашњег жвиота. Напротив, зар није најбољи начин да се она оживи и оплемени општење између ученика и наставника у делу проповеди? Тачно, могуће би било организовати ваннаставна сабрања једних и других ради читања реферата о делатности ученика на распустима, о разним нејасним питањима проповеди, о најбољим начинима избора и ширења у народу религиозног садржаја књижица, напокон, о питањима којима је најпотребније задовољење и о потребама религиозног живота народа и образованог друштва. Зар то није најбољи пут за развој духовне ревности и за славу Божију?
 
VI
 
Онда дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше:
…ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.
(Дап. 6, 2-4)
 
Размотрићемо могуће начине за развој пастирске ревности у ученицима; али ови начини одговарају само у случају, само у том случају могу од студента да начине истинске пастире Цркве, а не демагоге-политичаре, какви су латински свештеници, ако заједно с друштвеним идеалима у њих буде усађен и унутрашњи религиозни садржај и ако их науче да осећају свештени страх пред Богом, да чисте своје срце од страсти и да увек држе у свести да су сваки пастирски говор и служба вредни само под условом одговарајућег унутрашњег расположења, не само то, већ ако први представљају директно изливање последњег. За последње је потребно специјално средство: историја хришћанства га је унапред показала: оно се пре свега састоји у молитви.
Очигледно, о нечем другом можда не, а о овом васпитном фактору се довољно брине садашња духовна педагогија: ученици и студенти обавезно присустувју и учествују у потпуном богослужењу сваке недеље које је последњих година почело да се врши у школским храмовима с одговарајућом пристојношћу и уставношћу на директну штету молитвеног расположења оних који се моле, које и у четвртом сату бденија смењује озлојеђеност због таквог одуговлачења. Код нас духовна лица воле да се смеју свим педагошким мерама осим науци и богослужењима, сматрајући да се у његовом ревносном служењу последњег садржи главна, а вероватно и једина обавеза пастира; питање је да ли им је опскурантизам или овоземаљски песимизам сугерисао тако уске мисли, али би они, чини се, требало да гарантују задовољавајуће стање ове стране духовног васпитања којој, поновићемо, највише руководство сад поклања своју главну па чак и искључиву бригу. Међутим, нећемо нимало погрешити ако кажемо да и у односу на црквену службу и молитву духовни живот пре уноси негативан утицај него позитиван, пошто се брине само за спољашњу механичку страну богослужења, нимало се не бринући за усавршавање срца оних који се моле, за то да они усвоје религиозни смисао наших богослужбених молитава у којима међутим, хришћански идеали до данас налазе свој највиши израз, остављајући далеко иза себе своја научна самоопределења у виду различитих система. Узмите обичну литургију Златоуста и реците која страна богооткривене истине: морална, историјска, догматска, друштвена, аскетска или мистичка – нема овде своју примену? Овде је у целини сав хришћански идеал изражен тако животно, једноставно и истовремено величанствено и притом доступно и за ученог философа и за неписменог сељака.
Међутим, ни васпитачи семинарија, ни духовници, ни уџбеници или предавачи науке о богослужењу (литургике) не улазе у психолошко објашњењ службе, нити уопште у истраживање њеног садржаја. Васпитачи и начелници се брину за механичку страну семинарског богослужења, за његову спољашњу лепоту и да га ученици уредно посећују, а литургика се бави или излагањем црквене археологије и спољашње историје нашег култа или опет, објашњавањем самог механичког тока службе и можда симболичним тумачењем свештених обреда. И како много из духовне школе излази пастира који одлично разумеју црквено појање и испуњење обреда, али су поптуно лишени проницања у његов религиозни смисао, никад нису размишљали о моралном значењу богослужбених молитава, просто, на крају крајева, не умеју да се моле, односно потпуно су лишени дара молитвеног надахнућа, а уједно и главног средства за религиозно-морално васпитање. То су најжалоснији типови клира, који су мање способни за пастирство него људи који се одају пороцима, на пример, пићу, зато што они понекад у тренуцима религиозног полета наводе парохијане да забораве на њихове слабости и преносе им своје узвишено расположење.
Спољашњи принудан однос духовног васпитаника према богослужењу и молитви, потпуно лишен духовног смисла бива узрок тога да већина њих отворено признаје: „Молимо се у свом селу, а у семинарији у цркву идемо само због обавезе.“ Дакле, и овде је народно-православна стихија, а не школско васпитање руководећи принцип пастирске делатности. И можда савремени школски формализам ни једној страни религиозног развоја ученика не наноси тако дубоку рану као управо молитвено-богослужбеној лишавајући је оног својства без којег она није добро, већ право зло: срдачности, унутрашње наклоности душе – и учећи будуће свештенике да само устима и рукама не славе, него гневе Бога и понекад чак извргавају руглу Његове најсветије тајне.
Своје забелешке завршавамо 5. октобра, на дан јубилеја Помјаловског, познатог разобличитеља духовне школе. Мислимо да је читаоцу постало јасно како су оскудна и недовољна средства за њено побољшање хуманост и интелектуалност која проповеда наш писац ако им се не придружи општење духовне школе с религиозним животом народа и друштва ако она не постане црквена школа, не само у смислу административне зависности од Духовног департмана, већ у смислу уређивања свог живота по принципима јеванђелског, црквеног, а не светског бирократског духа.
Она ће тек тада испунити свој велики задатак и дати Русији истинску народну интелигенцију која ће помирити магловита трагања образованог друштва с древним идеалима и предањима простог народа и све расејане овце привести једином Пастиру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут су објављени у часопису „Руско дело“, 1888.г. бр. 40-42. Потпуна сабрана дела, 1911. Т. 3. С. 420.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *