ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Да ли наша наука има предмет, издвојен од осталих наука?
 
Као друго, против пастирског богословља, као и против других богословских наука, често се истичу аргументи у смислу да оно нема самосталан предмет: све оно што читамо у системима пастирског богословља, наводно може бити распоређено по деловима на оно што је преузето из хомилетике, литургике и црквеног права. Треба признати да у односу на многа руководства, посебно инострана, овај аргумент има извесну тежину. У инославним, често тротомним уџбеницима пастирског богословља обично се пастирско богослужење разматра с три стране, управо као царско, првосвештеничко и пророчко служење. Као основа за овакву поделу служи разликовање ова три служења у искупљујућем подвигу Исуса Христа. Каже се да се царско служење пастира састоји од коришћења овлашћења, која су му дата црквеним правом да управља парохијом, свештеничко се састоји у испуњавању богослужбених обавеза, а пророчко – у проповедништву. Уосталом, у већини система у делу о царском служењу пастира додаје се глава о пастиру као лекару душа, као духовном руковођи своје пастве. У овој глави се излажу односи пастира према лицима различитих класа друштва, различитог узраста и пола, различитог развоја, спољашњег положаја и унутрашњег расположења. Притом треба истаћи да наведена глава обично бива врло оскудна по садржају и да се ограничава најуопштенијим одредбама. Овакав је састав огромне већине предавања наше нуке, који је изазвао наведени аргумент против ње, али, на срећу по њу, он уопште не проистиче из њеног назначења, већ представља одступање од њених правих захтева. А да не говоримо о томе да подела Христовог служења у наше уџбенике није ушла из Светог Предања, већ од западних схоластичара, и да је примена ове разлике на свештеничко служење сасвим незгодна, чак и с формално-логичке тачке гледишта. По овој разлици се испоставља да је пастирство свештенство уз примену царевања и пророковања. Дефиниција је очигледно неуспела. Осим тога, у свакој науци се мање јасан појам дефинише једноставнијим и јаснијим, али није познато, који је од ова три појма најјаснији. Тако је на пример, пророчка делатност била изузетно разноврсна и праћена потпуно различитим даровима сваког пророка: да ли има много заједничког између Валаама и Исаије, Давида и Јеремије? Царско служење, толико разноврсно у различитим државама, јесте дело сложеније и условније него што је призвање пастира. Њему нимало није потребно одређујуће значење појмова цара и пророка, тим пре што само по себи поседује и јединство и потпуну одређеност сопственог садржаја. Заиста, лако је уверити се у то да, како по учењу Светог Писма и Светог Предања, тако и по природним размишљањима пастирско служење није нешто што је сачињено од различитих дела и разноврсно, већ је то јединствено и целовито унутрашње расположење изабраника Божијег, извесно свеобухватно стремљење облагодаћеног људског духа. Кад је Господ опраштао Петру, који се кајао, у својству дара љубави заповедио му је да буде пастир Његовог духовног стада: „Ако Ме волиш, напасај овце Моје“ (в. Јн. 21, 16-17). Дар љубави, који искупљује одступништво мора бити јединствен, унутрашње целовит подвиг, а не збир разноврсних овлашћења. Разлику између Свог делања и фарисејског Господ објашњава различитим сликама, које се обједињују у Његовом говору у општем појму доброг пастира, који је, дакле, у свести Његових слушалаца имао јасан садржај: Ја сам добар пастир зато и зато, а они који су долазили раније иако су се издавали за доброг пастира, нису то заиста били због тог и тог разлога.
Пророци-пастири су своје призвање такође сматрали за јединствено, свецело посвећивање себе јединственом, одређеном делу. Наговарао си ме, Господе, каже пророк и свештеник Јеремија, и дадох се наговорити… и рекох: нећу Га више помињати, нити ћу више говорити у име Његово; али би у срцу мом као огањ разгорио, затворен у костима мојим и уморих се задржавајући га, и не могох више (Јер. 20, 7, 9). Исто као што су свети оци своју пастирску самосвест сматрали јединственим, целовитим расположењем које су обично изливали у лирском говору. Ово расположење свецелог посвећивања себе Богу и спасењу ближњих се не разматра ни у једној богословској науци, а по својим изузетним својствима и условима развоја подлеже детаљном проучавању на основу Библије, Предања и искуства. Овим проучавањем се и бави наша наука као предметом који припада једино њој.

Коментарисање није више омогућено.