ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Општење душа у Христовом благодатном Царству
 
Највиши облик оваквог ширења своје индивидуалности јесте добри пастир. Апостол Павле губи свој лични живот, за њега је живот Христос, као што је рекао (в. Флп. 1, 21-26). Ово јединство пастира са Христом и с паством није само апстрактно јединство, већ је истинско, суштинско: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао (Јн. 17, 21) и на другом месту: да буду усавршени у једно (Јн. 17, 23). То није једнодушност, није једномисленост, већ је јединство по суштини, јер је налик на њега – јединство између Оца и Сина. Истина, након пада људског рода јединство наше природе је у нашој свести потпуно помрачено, премда није нестало у стварности, већ је само ослабило код људи, о чему су потпуно јасно учили оци Цркве (посебно светитељ Григорије Ниски у писму Авалију „о томе да нема три бога“), већ га је Христос васпоставио (в. Еф. 2, 15); ко се сједињује са Христом, постаје једно с Њим, тако да више не живи ради тога, већ живи у њему Христос (в. Гал. 2, 20), он већ Њиме или кроз Њега може да улази и у природу ближњих, преливајући у њих благодатни садржај Христовог духа, кроз то их враћа постепеном суштинском јединству новог Адама, по речима Господа: као што Ти Мене посла у свијет, и Ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно (Јн. 17, 18-22).
Сад је, мислимо, постала јасна сила унутрашњег пастирског расположења, расположења састрадалне љубави: који пребива у љубави, у Богу пребива (1 Јн. 4, 16); зато пастир, макар се молио и у својој осамљености, али горећи у ревности за спасење ближњих или саветујући их речју, бива једно с Богом и његова мисао, и осећање, које тугује због ближњих, више нису немоћни порив, који не иде даље од његовог сопственог бића, већ се, заодети у благодатно општење с Богом, усељавају у природу оних који постају верници и попут јеванђелског квасца изазива ускисавање и борбу о којој је горе било речи.
Философско објашњење овог непосредног утицаја пастирског расположења, пастирске молитве и речи, по којима се тачно препознаје добар пастир и разликује од најамника, односно такву философску основу за пастирски утицај представља учење о јединству људске природе, због које једна личност може непосредно да улива у другу део свог садржаја. Оваква појава је немогућа у светском животу, јер је јединство природе поколебано падом и васпотавља се само у искупљеном човечанству, у благодатном животу Цркве, у новом Адаму – Христу. Добри пастир који се сједињује с Њим живи у заједници с Њим и с душама својих ближњих, враћајући их јединству које Христос поново васпоставља. Ово благодатно јединство не служи само као објашњење могућности пастирског служења, већ и као надахњујући почетак делатности за оне које је Господ поставио за пастире и учитеље, док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове; да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; него да будемо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога Који је глава – Христос. Од Кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4, 13-16). Свака делатност, осим уверења у своје могућности, мора бити праћена и јасном представом о коначном циљу, који осмишљава ову делатност. Овакав циљ и јесте помоћ постепеном уништавању поделе међу људима, васпостављању њиховог јединства по образу Пресвете Тројице, по речима Господње опроштајне молитве. Пантеизам је туђ овом јединству зато што оно не захтева уништавање личности, већ се усељава уз њихово очување, као што се јединство Божије чува уз тројичност лица. Задатак пастира се управо и састоји у томе да служи постепеном богоуподобљењу људи или да, како каже свети Јован Златоуст, чини људе боговима. Значајно је то што је одрешеност моралног учења од овог свештеног догмата узрок тога што и сам садржај морала губи своју узвишеност и почиње да се колеба између две крајности. Тако, је с католицима, који су раскинули везу између догми и морала и који су морал везали за философски индивидуализам и свели његове захтеве на суво набрајање спољашњих обавеза. Пантеизам који се изродио из протестантског рационализма и жеље да се ослободи номизма схоластичара мислио је да ће за моралност наћи објективне основе у идеји општег јединства свих с целовитим светом. Одвојивши се од вере и Светог Предања, протестантски рационалисти нису могли да нађу другачије јединство осим пантеистичког поистовећивања свих у јединственом Божанству, које потпуно гута индивидуални живот. Они кажу: „Мораш да волиш другог зато што сте он и ти једно исто; он као и ти, није ништа друго до тренутна издвојеност божанске целине, у којој вам је обојици суђено да нестанете.“
Уместо морала добија се истанчани егоизам, који не издржава критику, ни с логичке, ни с моралне тачке гледишта: насупрот томе, морални труд служитеља Православне Цркве, који за коначни циљ има јединство свих у Христу попут јединства Пресвете Тројице, јесте велика истина и извор сталног надахнућа за вернике, а посебно за пастире Цркве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *