ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА
 
ПЛАЧ НА КОНЧИНУ ПАТРИЈАРХА III[1]
 
Опрости, Владико, ризницо вере, источниче љубави, носиоче огњене ревности, пастиру васељене! Напустио си нас, хришћане целог света као велики Мојсије пре него што је његов народ крочио у Земљу Обећану.
Светли рај те је примио под своје свете сенице пре него што је Христов крст заблистао на Софији, пре него што се угасила педесетогодишња подела с православно-верујућим Бугарима, пре него што се остварила твоја молитва и твоја проповед о сазивању Васељенског Сабора православних хришћана. Сад ниси отишао на далеки Атон и ниси се осамио од своје пастве и од руковођења Васељенском Црквом, већ си се преселио духом на небо и остаћеш тамо до свеопштег васкрсења.[2]
Нећу те видети на овој земљи, што сам желео већ много година! Неће имати на коме да се умири поглед хришћанина, који тугује због слабљења савременог црквеног живота и дубоког пада морала. Нема те међу нама, велики бедеме православља! Нема те, и срца православаца су погружена у дубоку жалост. Скрхан невољама и болестима ти си као осамдесетогодишњи старац био не само јачи од свих, својим апостолским духом, већ су твоја беседа или посланица уливале снагу у душу свакога коме су се обраћале. Сјај Божанске славе блистао је на твом челу; благодатна сила је била сједињена с твојом речју; твоја молитва, која је непрекидно трајала више од пола дана „посредје церкве“ надахњивала је браћу у цркви и народ, и сан је далеко бежао од њихових очију кад су видели како се твоје очи стално испуњавају сузама молитвеног умилења. Тако си остао учитељ васељене и на патријарашком престолу, и у Атонској пустињи, где си скоро сваке седмице долазио пешке као богомолник на храмовне празнике монашких обитељи свих народна и где су те сви дочекивали с подједнаким одушевљењем, као оца, учитеља и пријатеља свих народа.
Пошто си био отац верних људи, сад ћеш бити назван сином Божјим као велики миротворац цркава и племена. Твојим светитељским посредовањем обновљено је црквено општење Антиохијске патријаршије с осталим црквама Истока; твојим ауторитетом умирена је распра међу јерусалимском хијерархијом, која је настала на племенском непријатељству, а последње две године твог праведног живота посветио си великом делу помирења с Црквом шестомилионског бугарског народа и његових епископа. Заиста за православну васељену си био други Мојсије, мирећи Цркве и народе међу собом, све мирећи с Богом. Уосталом, Архангел Михаил неће морати да спори са сатаном за твоју праведну душу, као што је спорио за Мојсијево тело, јер је Мојсије смрт примио пре него што је крочио у Обећану Земљу, због тога што је једном прогневио Бога малом сумњом, а тебе Бог није узео од верујуће васељене због твојих, него због наших грехова, због тога што, пошто смо били млаки ми, епископи свих земаља, превише смо се тромо одазивали на твоје Окружне посланице уместо да радосно журимо на твој глас. Прошло је скоро десет година откако си призвао Цркве на сазивање Васељенског Сабора, али авај, ми смо били слични недостојним гостима, званим на јеванђелску вечеру! И ево, затворила се палата твоје благодатне душе: она се пренела од нас у светлу небеску палату. Тамо ће је дочекати сличне душе праведника. Тамо ће видети миротворца Цркава светитеља Василија Великог, беседиће с прогнаником за истину светитељем Атанасијем Великим, радоваће се слушању речи ревности светитеља Златоуста: „Блажен пут, в онже идеши днес, душе, јако уготовасја тебје мјесто упокојенија“ (Блажен је пут, на који данас крећеш, душо, јер је за тебе спремљено место упокојења) (Чин погребења, прокимен).
Твој пут је блажен, али је жалостан останак оваца, које су остале пред вратима црквеног јединства, пред ослобођењем царског града из руку неверника. Ко ће сад окупити народе који су се тамо срели, као што кокош скупља пилиће своје под крила (Мт. 23, 37)? Ко ће удаљити од њих распру због првенства и упитати их попут Спаситеља: Ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А Ја сам међу вама као слуга (Лк. 22, 27)?
Да! Осиротели су православни народи који су с оружјем у рукама и са смртном пресудом за веру пришли престоници султана! Највише је осиромашио грчки народ који си задржао да не окрене срца ка својим древним паганским прецима и узносио си њихов дух, њихово осећање и сећање ка њиховим оцима по вери, великим градитељима Цркве, светим апостолима и богоносним оцима. Осиромашило је и једно староруско племе, које је пре двеста година насиљем и преваром било увучено у власт латинске јереси, али се последњих година труди да збаци са себе њене погибељне окове и да постане твоја богоспасавана паства. Њихови јереји с грчким антиминсима таворе у немачким затворима, а сироти народ шири према светом Истоку своје преклињуће руке, молећи за православно Причешће, за православно крштавање деце и православно сахрањивање мртвих, што им светске власти, зли мучитељи који носе маску грађанске слободе, одбијају.
Ево колико сирочади по различитим земљама света остављаш ти, „оче света“, како је Црква називала неке свеце. Плачите, хришћани целог света! Лишили сте се пастира који је један од малобројних носио у својој души онај залог животворне силе, коју би требало сви да поседују: он је један од малобројних највише у целом свету волео Христову Цркву, волео је опште спасење; ради њега се трудио, ради њега је живео, ради њега се подвизавао у посту и молитви, ради њега је трпео изгнање, ради њега је био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26).
Недостајале би нам речи кад бисмо желели да се сетимо свих особина духа уснулог светитеља, које су га чиниле сличним светим апостолима и древним великим оцима. Јоаким Трећи није био човек двадесетог века: ни епоха, ни место рођења нису одредили његов духовни лик. Овакви људи, овакви служитељи Христа су изнад и изван историје и народности: још на земљи припадају вечности, још у телу они су грађани, оци васељене. У древна времена оваквих светитеља и монаха је било доста. Блажено је и наше време што је имало макар једног таквог изабраника. Блажене су очи оних које су га виделе, блажене су уши оних који су га слушали!
Сјединимо зато, хришћани, нашу тугу с нашим благодарењем Богу! Обришимо своје сузе цвећем благодарног прослављања верног слуге Божијег! Узнесимо молитве да Господ открије његовој души неометани пут ка Свом престолу како би и он упутио пред Њим своје заступништво за благостање светих Божјих Цркава!
А ми овде, који смо остали на земљи као предводници црквене војске, оплакавши губитак патријарха Јоакима Трећег, рецимо себи и Богу оно што су рекли Јудејци, који су изгубили трећег војсковођу Макавејца-Јонатана: сад немају начелника и поборника; дакле, сад ћемо ратовати против њих и истребићемо у људима сећање на њих (1 Мак. 12, 53). Тако и ми: боримо се за свету Христову Цркву, за васељенско јединство, за читоту морала, за чување светих канона, за борбу с неверјем, с јересима, с древним и новим паганством! Боримо се за велике завете Јоакима Трећег, у славу Божију и за покој његове праведне душе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети патријарх Јоаким III родио се 1834. године у обичној грчкој породици из околине Константинопоља. У 17. години је примио звање ђакона. Затим се налазио на служби у Валахији и у Бечу, где је одлазио на универзитетска предавања. Ускоро је добио звање великог протосинђела Константинопољске патриајршије. 1864. године је био изабран на митрополитску катедру у Варни, десет година касније је премештен на Солунску митрополију, а 4. октобра 1878. године је једногласно изабран на васељенски патријарашки престо. Након ступања на престо патријарх Јоаким је сазвао црквено-народно сабрање, пред којим је изложио програм реформи црквено-друштвеног живота: поредак избора архијереја, организација Светог Синода, реорганизација епископске управе и суда, стварање посебног народног савета од дванаест чланова, довођење у ред народне школе, уређење мреже духовних школа, довођење у ред манастира и монашког живота.
  2. Патријарх је уживао огромно поштовање. Кроз његове руке је прошло много злата које су као прилоге давали грчки банкари и трговци; он је овај новац делио добротворним установама, школама, а сам је често трпео оскудицу у задовољењу личних потреба.
    Самопрегорно је бранио слободу Цркве и унутрашњу независност народног живота. Одбранио је аутономију Цркве за време Абдул-Хамида, иако је сам морао да оде у прогонство. 30. марта 1884. године Јоаким III је био разрешен с Васељенског престола, али је 26. маја 1901. године поново враћен на Васељенски престо.
    Овог пута се одликовао самопожртвованом борбом против масонске и протестантске пропаганде у патријархату.
    С објављивањем устава у Турској положај патријарха је постао крајње тежак, јер је нова влада била још мање пријатељски расположена према Грчкој Цркви него влада султана, и више пута се постављало питање о одрицању патријарха Јоакима, који је чврсто одбијао нападе младотурака на права Грчке Цркве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *