ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИМАЊЕ СВЕШТЕНСТВА[1]
 
Младићи који су одлучили да се посвете пастирском служењу радо питају да ли да свештенички чин приме одмах по завршетку духовног образовања или након што неко време проведу у звању светског човека. Немамо ништа против ове жеље многих младића: нека се младић који је тек изашао из зидова школске установе загледа у стварност, нека се упозна са живим људима, са животом уопште; нека младић стекне извесно животно искуство које ће му добро доћи у његовом будућем служењу, сачувавши га од многих грешака. Само, желимо да упознавање младића са животом у звању светског човека не траје дуго, због бојазни да се не охлади његов младалачки жар за ревносну пастирску делатност, да не нестане његова, код младића уобичајена, млада жеђ за несебичном делатношћу, да се не угуши још увек неискварено осећање за истину. Бојазни овакве врсте изазива околност да године по изласку из школе за већину не бивају године моралног развоја, већ пада, лењости за молитву, хлађења за подвиге, губитак чедности, развој користољубивости и уопште време окоревања душе. Због свега тога за младог човека који се не одликује посебно силом воље, боље је да прими свештенички чин без животног искуства, односно непосредно након завршетка школовања или годину дана после тога, него с оним својствима искусног човека – чиновника која у свештенику често остављају неизбрисиву мрљу до саме смрти и уместо пастиром стада Христовог чине га просто преобученим бирократом.
Прелазимо на опис оних осећања и дела која треба да буду својствена кандидату одређеном за свештеничку дужност.
Припрема за примање тајне свештенства треба да се састоји у созерцању пуном свештеног страха, у искреном доживљају величине и важности јерејског служења и одговорности за паству коју будући пастир преузима на себе.
На који начин човек треба да се учвршћује у оваквом расположењу?
Пре свега, не оним начином разоноде који себи допуштају многи кандидати за свештенике, који се труде да последње недеље свог светског живота искористе за весеља, која су за свештеника већ недопустива, свадбене пиреве и т.сл. Није чудо што се душа и тело, уморни од разноврсних сувишка, касније показују као потпуно неспособни за молитву пуну умилења. Начин живота младог човека, који се спрема да прими свештени чин треба да буде усредсређен, богомољан, скоро монашки. Нажалост, уз савремени начин живота се у погледу ових вежби срећу битне недоумице, на које свако треба да рачуна колико може. Оне се садрже и у спољашњим условима примања свештенства. – Први од ових услова је женидба и сумње с њом у вези поводом брзог избора младе уместо тајанствених трагања, сусрета и веза које су опевали песници и прозаици. Нама се, уосталом, чини да човек идеје уопште, а посебно служитељ религиозне идеје не може да осећа оно мистичко боготворење своје младе о којем пишу романи. А мишљења смо да ову мистичку љубав уопште не треба ни тражити зато што су бракови који се на њој заснивају у већини случајева несрећни, због презасићења осећањима без основе. Зато ће у већем складу с будућом религиозном делатношћу пастира, чвршћи и срећнији бити брак који се заснива на поузданом међусобном поштовању и мирној, свесној љубави.
Други спољашњи услов за примање свештенства јесте избор места пастирске делатности. Данашња пракса која тако мало подсећа на некадашње избрање пастира, ипак за несебичне ревнитеље Цркве не треба да буде узрок саблазни. Приликом размиљшања о избору места треба обратити пажњу на следеће. Ако је црквена власт коју представља архијереј, због познавања потреба пастве појединог краја, заинтересована извесном личношћу новог пастира и нађе га корисним, посебно на извесној дужности или месту, наравно, штићеник, по дугу послушања, треба да га прихвати као вољу Божију гледајући на себе као на оруђе Цркве. Ако пак духовна администрација избор места нуди вољи штићеника, пожељно је да његове побуде у овом случају буду несебичне. Штићеник не треба да тражи ни богату парохију, ни место на којем би живео безбрижно, већ треба да буде свестан које га дело највише вуче, која врста пастирског служења наилази на најсаосећајнији одазив у његовом срцу. Различита су места или пастирске дужности. Пастир може да иде у село – да служи простом народу или у град код образованих људи или да иде у вероучитеље и мисионаре.
Свака од наведених дужности захтева примену различитих дарова ума и срца, свака има своје привлачне стране и своје потешкоће. Има тако танкоћутних, широких природа, које брзо могу да се уклопе у сваку средину и да с коришћу служе на најразличитијим дужностима; такође се дешава да младом кандидату за свештеника није јасно за шта је управо најспособнији. У ова два случаја, а вероватно и у свим осталима, добро ће поступити кандидат за свештеника ако своју судбину препусти неком од својих духовних руководилаца, односно духовнику или инспектору, или ректору, или епахијском архијереју, у зависности од тога код којег од њих може наићи на најпажљивији однос према својој потреби. Значај оваквог послушања се састоји у томе што је свако послушање разапињање своје воље и подвиг, а дело, које је почело од подвига увек се може сматрати већ скоро напола свршеним, зато што први подвиг, сједињен с оскудицом или ограничењима, развија у човеку спремност на касније нове подвиге.
Пут првобитног послушања јесте прав пут, али није једини: неће погрешити ни онај ко се, као што је речено, усмерио ка неком одређеном облику пастирског служења.
Које могу бити основе за давање предности свакој од ових врста?
Слободно давање предности пастирству у селу може да се заснива на својственом хришћанству, а посебно источном, тражењу подвига и одрешености од свих предности друштвеног положаја, жеља да човек живи у сиромаштву и раду како би био беспрекоран утешитељ сиромаха. Наравно, овакво расположење је врло похвално ако су му туђе помисли гордости и осуђивања свих другова који ступају на службу у градовима и ако осим тога, није сједињено с презривим гледањем на сељаке који су наводно најдаљи од хришћанских савршенстава, а на себе као на њиховог култиватора. Млади пастир који је расположен самостално и гордо, заувек ће остати туђ и пастирском духу и самом народу. Ако жели да му буде близак, мора бити прожет духом народне побожности, на обичаје народног живота мора гледати с поштовањем и саосећањем, а не да у очима сељака буде учени странац. Осим свега тога, неки ученици или студенти богословије погрешно мисле да је наводно живот сеоског свештеника у поређењу с градским потпуно неповољан да би човек био на нивоу образованог човека, да наводно вуче пастира у огрубелост. У ствари, оваква опасност много више прети старешинама градских трговачких парохија, који ако се препусте току живота 15-20 година после ступања у клир бивају толико углибљени у сит живот и у породична славља својих парохијана да се по садржају својих интересовања ни по чему не разликују од својих готово неуких црквењака, чак и ако су магистри богословије.
Насупрот томе, сеоски свештеник, ако га самог није притисла крајња оскудица, гледајући на живот у окружењу одозго на доле и учествујући, хтео то или не, у свим појавама друштвеног, породичног и личног живота своје у свакодневном животу тесно испреплетане парохије, бивајући активан сведок најпотреснијих патњи и смрти, доживљава сталне полете свог моралног расположења. Зато и ако није богат у разноврсном штиву, чак и ако се стално ограничава Библијом, Златоустовим беседама, „Црквеним Новинама“ и „Њивом“, он ипак за свој ум налази врло разноврсну и обилну храну и може да буде философ, моралиста, какви се заиста лакше могу наћи међу сеоским клиром, него међу градским. Међу њима заиста има много искрених идеалиста који су до саме старости сачували живо интересовање за науку и друштвени живот.
Још више подстицаја за духовни развој, посебно умни, среће пастир који је за место своје службе изабрао крајине отаџбинске Цркве, на пример у Пољској или Остзејској покрајини. Тамо га религиозна борба подстиче да ум богати познањима, а и свакодневни живот клира је много повољнији него у Русији, како са стране опскрбљености, тако и са стране односа друштва, у овом случају чиновничког, према њему. Пастир који жели да буде користан не само за себе већ и за парохију у крајини, треба да се упозна с њеним стањем, с историјом и обавезно треба да учи локалне језике. Његова најжалоснија грешка, која се ипак најчешће понавља биће да себи стави у задатак да постане сличан службеницима у старању да уведе само спољашње црквено-државно устројство из унутрашњих губернија кроз обезличавање датог краја у погледу религиозно-свакодневне стране и у погледу наречја. Поступајући тако он у очима парохијана неће бити пастир, већ вук који не штеди стадо. Житије св.Стефана Пермског убеђује нас да духовно сливање руског пастира с инородном паством није само једино средство за њено благодатно просвећивање – овај главни задатак служитеља Божијег, већ и за њено зближавање у свакодневном животу с руским народом, што би он узалудно покушавао да оствари путем мера ограничења.
Трећа врста пастирског служења бива у градској парохији, на пример, у свом родном граду или у престоници. Корисно је и достојно поштовања и овакво служење ако се не бира ради користи, путем довијања које је за осуду и борбе с достојнијим кандидатима. Треба имати на уму да „ниједан пророк није прихваћен у својој домовини“ и да живот младог свештеника међу многобројном родбином, ако је и пријатан, ретко бива користан; једино ако човек поседује снажан карактер и уме, не да се потчињава ситуацији, већ да њу потчини себи. У сваком случају, овакав кандидат треба да се припрема да буде пастир свих слојева, а не само домаћин и богати подстанар, као што то често бива. Да би своју парохију објединио у једну праву заједницу он пре свега треба да заволи таване и подруме, да у њих долази с руком помоћи и на тај начин пружи пример парохијског братства за доброчинство међу свим слојевима, без којег ће градска парохија остати чисто апстрактан појам.
Ипак, он не сме да одврати свој поглед ни од маловерне и морално-немоћне интелигенције, али, по могућству, мора да буде господар у области предмета које занимају образоване људе како би га и они сматрали својим, а не неким архаизмом достојним поштовања, с којим треба да се срећу о Божићу и Васкрсу. Припремивши се за тако свеобједињујуће призвање свештеник ће у очима парохијана одмах постати изнад свих и биће способан за веома озбиљан морални утицај.
Четврти облик јерејског служења је звање вероучитеља. Греши онај магистар теологије који сматра да је ово звање наводно најмање бесправно и да је најслободније између осталих служења свештеника. У ствари, зависност вероучитеља од локалног руководства је много већа него зависност парохијског свештеника. Ову разлику ће посебно снажно осетити вероучитељ који у свој посао жели да унесе нешто ново и живо. Ако је пак такву службу изабрао само да нико не би могао да га дира, да би био, да тако кажем, мање свештеник и да би се по животу и делатности мање издвајао од чиновника, наравно, у живот школе неће унети ништа осим зла, јер је утицај вероучитеља – и предавачки и чисто религиозан – у потпуности условљен чињеницом да ученици, намучени формалним односом световних предавача, у свештенику желе да наиђу на оца који не цени спољашњост, већ у живот уноси законе унутрашње истине, који не позива само на спољашњу исправност, већ пре свега на савест. Једном речју, вероучитељ пре свега треба да буде свештеник и отац, па тек онда предавач. Тек тада ће се учење његовог предмета одвијати усрдно и марљиво, без мржње и светогрђа.
Звање вероучитеља треба да бирају они који воле васпитање, педагози по призвању, али притом људи с мисионарским жаром, спремни да се ревносно супротставе мноштву антихришћанских утицаја на средину ученика и студената, и на њена различита одушевљења, на пример, светским животом, чулношћу, срчаношћу, рационализмом и т.сл. Ово ће поћи за руком само оном свештенику којем није туђе познавање и схватање модерних токова, научних, а посебно књижевних материја, који поседује способност да надахњује младе душе религиозним подвигом уместо разорних стремљења. Вероучитељ треба још да уме да презире и исмева разврат и кицошење и да истовремено увек сачува мирно расположење, туђе фанатизму, а такође да напредује у врлини трпљења.
Тако су разноврсна и многобројна умна и морална занимања која су потребна за спасење разнородног Христовог стада. Ови дарови се само у зачетку могу развијати путем духовних вежбања будућег свештеника, а у својој потпуности се дају благодаћу свештенства, ако је кандидати достојно примају. Било је речено да се за њено достојно прихватање треба припремати, без обзира на горе наведене неповољне услове – свадбене празнике и напето тражење места. Осим свега тога, на савести сваког лежи могуће одвајање хиротоније од свадбе и томе да првој претходи – 1) пост са Причешћем, 2) читањем речи Божије и аскетских дела, 3) удаљавање од светских дела и беседе с духовним старцима. Неколико дана проведених у оваквој атмосфери, остављају дубок траг на цео човеков живот. Посебно се према исповести пре рукополагања треба односити са свештеним страхом и искрено. Ови први кораци у духовном животу се не понављају и ако се учине неправилно, биће неупоредиво теже поправити се у даљим корацима и остаће повод за касно кајање, можда и за цео живот. Рђаво чине оне руковође кандидата за свештенике, који их подстичу на побожно поштовање и ишчитавање правила „да се ближњи не би саблазнили „. Последња бојазан је важна, али ни из далека није суштинска. Оваква, најважнија побуда, треба да буде старање о сопственој души, о сопственом моралном расположењу. Ако се кандидат за свештеника који није навикао на молитву, моли само с великом самопринудом и само тако може да одстоји сат или два на молитви, оваква неприпремљеност се осећа управо за време молитва; сувоћа расположења и досада не треба да буду повод за критику самих одредаба Цркве и њихову оцену, већ за свест о томе да се човек сам налази испод нивоа духовности који се претпоставља у хришћанину, да треба до ње да се развија, јер су молитвено правило и црквени обичај понашања израђени духовним животом од стране великих стубова вере и љубави, које, наравно, не би могао да прерасте лакомислени студент, који је богат само спољашњим познањима, али не и даровима духа. Уз такав начин размишљања и уз старање да се оно испуни, код кандидата за свештеника ће се брзо појавити и дар умилења. Душевна сувопарност и умор од молитве у њему ће будити тугу због своје окорелости и смирено, покајничко расположење, а то је већ довољан услов за духовни полет и насладу молитвом који одједном замењују претходну жалост због сопствене окорелости. О стицању и чувању оваквог молитвеног расположења за време хиротоније кандидати за свештеника треба да се старају с великом усрдношћу, јер последњи дани пред хиротонију могу веома да нашкоде души у данашњим условима који су се као за инат, уредили тако да и ум и срце кандидата за хиротонију окруже најсаблажњивијим сукобима, потпуно неумесном вревом и немиром – под овим подразумевамо обављање папирологије, које је понекад повезано с многим трчкарањем од конзисторије до ипођакона и духовника, добијањем прекора од њих због кашњења, збуњеност због непознавања свештених обреда хиротоније и т.сл. Ако кандидат за свештеника допусти да се у његовом срцу роди љутња, нашкодиће својој души, и нашкодиће јој за дуго времена. Да би се избегла оваква збуњеност, и уопште да би човек достојно приступио тајни свештенства и добио њен спасоносни дар, а не осуду, кандидат за свештеника треба да се за њу припреми одговарајућим постом и Причешћем, читањем речи Божије и отаца и исправним обављањем молитвеног правила. Поступајући тако, он ће бити прожет свешћу о важности служења које му предстоји, своје сопствене греховности и слабости, и оне страшне и велике одговорности која ће се од њега захтевати. Тада ће свецело бити прожет овом свешћу и неће се за време пострига љутити на околну атмосферу и на грубо опхођење клирика. Ако и примети недостојно опхођење клирика у олтару, препустиће их суду Божијем и суду њихове савести, пошто је и сам потиштен због свести о сопственој недостојности и греховности. Црквено, рецимо – монашко – понашање кандидата за свештеника пре хиротоније јесте спољашњи услов за достојно примање благодатног дара. Други услов представља унутрашња одлучност да се потпуно преда Богу, да Му самопрегорно посвети сав свој живот с потпуном спремношћу да прими смрт ради речи истине. Господ је овакву одлучност захтевао од апостола, који су молили за право првенства у Цркви. Можете ли пити чашу коју Ја пијем и крстити се крштењем којим се Ја крштавам? (Мт. 20, 22; Мк. 10, 38).
Ако се човек који приступа хиротонији за њу припреми са свештеним страхом, благодатни дар тајне ће га променити и он ће након епископског рукополагања заиста изаћи као други човек; а ако не испуни ово, благодат Божија ће му бити на осуду.
Могу се навести знаци по којима се лако може препознати онај ко је недостојно примио свештенство. Овакав свештеник се одмах потпуно слободно враћа свом ранијем животу и навикама, чак и ако су недостојне његовог новог звања, и труди се да на све начине покаже да је остао исти човек какав је био и да може да ради исто оно што је радио и раније; или пак изгледом показује свима и сваком да му је раса тешка, жали се на то да сад не сме да чини ово или оно што је мирјанима дозвољено; у служењу је туп и тром; кад треба да да благослов или савет, он се час стиди, чини то нерадо и с принудом; или пак све достојанство свог новог звања полаже у то да свуда подсећа да је он сад власт, лице с овлашћењима начелника; виче на своје клирике, чак и ако би то били старци достојни поштовања, не трпи од њих било какве савете приликом својих грешака у богослужењу; бива груб и тврдоглав. У овоме се огледа недостојно примање дара.
Достојно примање чина мења човека, и премда то није у оној мери као што је апостоле изменио силазак огњених језика или Савла виђење Христа, ипак је ова измена битна и дивна. Ступивши у духовни брак с Црквом пастир стиче својство духовног оца – својство љубави и мудрости, смеле одлучности и продуховљене молитве и силе речи. На овај и томе сличан начин испољава се благодатни дар, али његова првобитна дејства бивају унутрашња и пре свега су следећа: 1) у области његове свести и 2) у области осећања.
Додир благодати у човеку врши оно што он никако не може да достигне путем теоретских расуђивања. С човекових очију као да спада нека копрена која му је раније сметала да јасно види и он сав живот из своје околине јасно дефинише у једном созерцању – борби између добра и зла, чији су исходи у рукама Божјим. Отуда и пут ка оној величанственој непоколебљивости и сталности која не зна за чамотињу, којима блистају пред нама ликови великих пастира од Мојсија па све до светитеља Тихона. Неуспеси спољашње делатнике бацају у очај и наводе их да се клоне друштвене борбе; насупрот томе, живот пастира без обзира на то како да се мења његова ситуација, остаје неућутно сведочанство хришћанске истине и љубави.
У области осећања благодат има двојако дејство – позитивно и негативно. Позитивно се састоји у усељавању нових благодатних осећања у човека, негативно – у победоносној борби са самољубљем, са садржајем старог човека.
Човек који је примио благодат у тајни свештенства, постаје потпуно равнодушан према себи и више не воли себе, већ своју паству као Божји дар, као своју благословену породицу и то пре него што је види. Својом љубављу он не обухвата само достојне, већ и оне којима је као болеснима потребан лекар, не само појединце, већ све уопште; на све гледа као на децу, коју му је Небески Отац поверио ради њиховог руковођења на путу ка спасењу. Овакав благодатни дар самоодрицања и љубави према ближњем говори о добром расположењу свештеника и даје наду у успех његове пастирске делатности. Отворите књигу Дјела апостолских и видећете да су оба ова расположења у њиховим позитивним и негативним појавама обузимала умове и срца светих апостола приликом њихових одушевљено благодатних озарења; такав је говор св.апостола Петра на педесетницу, и други после исцељивања хромог, такав је садржај молитве дванаесторице, таква је и старческа испосвест ап.Павла у Посланици Филипљанима, 1, 16-28 и у II Тимотију 4, 6-9.
Ако пак обратимо пажњу на то да не говоримо о празном и бесадржајном самоодрицању, већ у име Христово на земљи, о којем имамо јасну представу, јасно је колико само наше религиозно осећање из ропског прелази у осећање другова Христових, колико је сагласно с Његовим обећањем датим онима којима је открио Своју вољу (Јн. 15, 15), колико и онај део Његовог духовног царства, који је Дух Божји поверио нашој очинској бризи постаје већ само оно наслеђе толико драго нашем срцу, као мајци њено новорођено дете, пре него што је успела да га види и само зато што је то њено дете. Исто тако и пастир: пре него што упозна своју паству, он је већ ватрено воли, воли је не гледајући ко је добар, а ко зао, па чак ове друге воли и више, јер није лекар потребан здравима, већ болеснима, као што је рекао Христос Спаситељ. Ову Његову реч је испуњавао познати праведник Серафим Саровски, који је човека који је долазио код њега примао с утолико већом нежношћу колико је овај тежи грешник бивао. Насупрот особини природних филантропа, који отворено признају да осећајући љубав према апстрактном човечанству управо ближње, људе из околине, не само да не воле, већ често не могу ни да их трпе – насупрот овој природној одвратности људи који су подвргнути греху самољубља – самопрегорни пастир бива потпуно испуњен љубављу према својој духовној деци и општењу с њима даје предност у односу на сваку другу утеху, по речима Пастиреначалника, Који једном: погледавши около на оне који сједе око Њега рече: Ево мати Моја и браћа Моја! Јер ко изврши вољу Божију онај је брат Мој и сестра Моја и мати Моја (Мк. 3, 34-35)
Да би се навео још неки сличан пример који може да објасни зачетак ове благодатне љубави из одлучности да се умре за тело и живи за Христа и Цркву навешћемо девојку која је с пуно поверења одана родитељима и расположена да воли, али живи у осамљености, као што је то било у животу старе Русије. Отац јој обећава да ће јој довести младожењу и обећава јој брачну срећу с њим: треба ли рећи да се њена душа одмах сједињује с младожењом и то чак и пре него што га види? Слично бива са служитељем Речи. Он не воли своју будућу паству због њених врлина, не одева је у својој уобразиљи ореолом светости, већ зна да је она виноград Божји који му је поверен на благодатно обрађивање, он верује да ће ту деловати благодат; он већ раније предвиђа моћне покрете благодати, он у помесној Цркви која му је поверена види њеног истинског женика – Христа, види Христову десницу која остварује домострој, која му се открива у свим појавама, у свим признањима која чује на исповести. Да ли он може да не воли своју паству до самозаборава, до потпуног одбијања да нађе своју срећу у било чему другом?
Говорећи о зачињању пастирског живота у нама Божанско Откровење и овде прибегава поређењу с мајчинским осећањем, које се састоји од иста ова два елемента: самоодрицања или страдања, и љубави, као и пастирство, при чему су ова два елемента међусобно условљена, тако да се при појави једног, рађа у живот и други. Мајчинска љубав, којој претходе муке рођења, у њима, наравно, добија свој извор. Ове муке подстичу жену која је до тада можда живела весело и безбрижно да одједном изгуби сваки укус за свој лични живот и да живи једино зарад своје деце. Управо сличну појаву Свето Писмо наводи ради објашњавања духовног пастирског препорода ученика речи: Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет (Јн. 16, 21)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Страник“, 1896.г., март, април, мај.

Коментарисање није више омогућено.