ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Свештенство и апостолство
 
Уосталом, и у време апостола пастирска овлашћења су се у пуној моћи испољавала тамо где је била потребна напета духовна борба, односно, у мисионарској области. Овде су се права пастира испољавала у свој моћи, тако да је по наведеном поређењу однос пастира-мисионара према пастиру-посматрачу и руководиоцу, по апостолу, постајао сличан односу оца, који је родио синове, према педагогу који њима руководи. Али данас, кад у хришћанско друштво његови чланови не ступају по добровољној и самопрегорној убеђености, већ често бораве у њему с чисто паганским расположењем духа, у време владајуће равнодушности према спасењу, задатак сваког пастира се не састоји само у подржавању духовне ревности пастве, већ и у њеном насађивању на место пређашње духовне окмењености. Он је дужан да стиче за Христа нове синове, сејући у људима семе речи Божије. Ипак, овлашћења савременог пастира се појачавају још и у другом смислу. У првим вековима хришћанства коначни духовни руководилац скоро сваке личности био је епископ, који је био духовни отац релативно мале заједнице: сви њени чланови су имали директан доступ до њега, он је обављао главне тајне, код њега су сви долазили ради слушања поука, он је уопште пратио религиозно-морални живот сваког члана пастве. Није му било тешко да то чини, јер се под руководством сваког епископа налазило отприлике онолико пастве колико се данас у Русији налази у надлештву једног свештеника, ако није било и мање од тога. Зато сад задатак пастирске делатности свештеника није мањи, већ је много шири и узвишенији, не само у односу на оно што је било у првом веку, већ и у време њеног највишег развоја у делима отаца из четвртог и петог века, с којима не желе да се сложе негатори хијерархије. Јасно је да овако узвишен задатак и корениту промену појмова и обичаја не може да преузме на себе човек који није обдарен посебним благодатним овлашћењима, који на овакав подвиг не гледа као на своју личну дужност коју му је заповедио Господ. То је тим јасније, јер што је хришћанин просвећенији у духовном животу, толико је дубље и јасније свестан своје сопствене греховне слабости. Само мисао о обавезној дужности може да га подстакне да се бори са васељеном, као некада Мојсија глас из купине. Потреба за посебним благодатним овлашћењима моралног учитеља се у историји руске мисли испољила и у околности да је талентовани ревнитељ исправљања морала, који је ипак негирао благодатну хијерархију, Л.Толстој, против своје воље дошао до уверења да није могуће исправљати људски морал ни кроз лично општење, ни преко наставништва. На овом аргументу од доказивања супротног завршавамо разматрање аргумената против нашег дефинисања предмета пастирске науке и враћамо се њеном детаљнијем дефинисању.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *