ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ИСПОВЕСТ ПАСТИРА ПРЕД КРСТОМ ХРИСТОВИМ[1]
 
Наши читаоци су навикли да у току Страсне седмице на страницама нашег издања угледају или проповед посвећену сећању на тужне дане или историјско-догматском истраживању о последњим данима земаљског живота нашег Искупитеља; али пошто је огромна већина наших претплатника сама проучавала богословске науке, они су вероватно и гледали на сличне чланке углавном као на помагала за своју делатност (проповеди или предавања) више него на обраћање њима самима, њиховој сопственој савести. Овог пута ћемо покушати, због „Голготе и крста гроба и плаштанице“ који су се поново појавили пред нашим очима, да откријемо једни пред другима своју савест и удаљивши се ради светих дана од овоземаљске гордости, да се отворено проверимо пред судом данас осуђеног Спаситеља.
Нажалост, тако смо мало навикнути на међусобну размену свог душевног садржаја, постали смо тако слабо склони пастирском међусобном општењу да у нашем уводу читалац вероватно претпоставља просто методу за чланак „о најважнијим манама нашег клира“; међутим, ми уопште не желимо да говоримо о манама, о озлоглашеној користољубивости, частољубивости или пијанству, за шта нас тако злурадо разобличава светска штампа; не – нећемо се загледати у нашу делатност, у спољашњи живот, већ у унутрашњу одају нашег срца, у нашу пастирску савест. Јер, наравно, позив за ово, а можда и више него позив, осећао је сваки од оних наших многобројних читалаца који су, као и аутор ових редова, морао да говори пред плаштаницом беседу, на пример о томе да Господња страдања у људском животу немају значај гажења Христове истине, ругање Његовом светом закону које се једном историјски десило, већ значај који увек траје у историји грешног човечанства. Нехотице у таквим приликама човеку пада на памет мисао: сам сам проповедник, коме сам налик од људи који су учествовали у догађајима Христовог предања, Његових светих страдања и погребења? Зар је тамо било мало пастира старе и нове вере, али – авај – огромна већина и једних и других мом Господу нису доносили утеху и олакшање, већ невоље: бекство, одрицање, издају, клевету, подстрекивање народне гомиле против Њега, напокон, ужасан суд и богоубиствену смртну казну при чијем призору се помрачило сунце, потресла се земља, распале су се горе и поцепала се црквена завеса. Дакле, чак од Његових изабраних апостола ни ватрена ревност Петра, ни богословска радозналост Филипа, ни практична бистрина Јуду нису их спасили од пада; само су тиха љубав Јована и дубоко смирење Магдалину и остале мироносице задржали код крста небеског Страдалника. Ако сад православно руско пастирство, удубивши се у своју савест упита себе како се односи према Христу Који је и данас с нама (Мт. 28, 20), због чега Му је угодно, а због чега је криво пред Њим, наравно, то ће бити скоро исто оно питање као и питање о чистоти наше пастирске савести. И ево, пре свега, каква је то пастирска савест? Да ли делује у нама? Зар нисмо изгубили чак и схватање ове речи? Зар је нисмо заменили другим и много сувопарнијим појмом пастирске делатности?
Наш Пастиреначалник и Господ Који је данас „положио душу Своју за овце Своје“ учи ме да будем истински пастир, а не најамник, „којем овце нису своје“ (Јн. 10, 12). Навикао сам да објашњавам ове речи у смислу самопрегорног испуњавања своје дужности, али оне садрже дубљи смисао, откривају ми појам управо о пастирској савести. Најамник може да буде и поштен, и марљив, али је ипак „најамник“, за њега су овце – нешто спољашње, за њега као побуда за бригу не служи само стадо, не служи љубав према њему, већ награда. Исто тако поштених, марљивих и богољубивих пастира има доста, али да ли многи међу њима живе духом у својим овцама? Да ли многи од њих у самим овцама, у њиховом спасењу виде своју награду, а не у спољашњој надокнади, макар чак у свом личном спасењу? Познајем Своје, и Моје Мене познају… и живот Свој полажем за овце (Јн. 10, 14-15), каже Господ и овим речима указује на то да пастир треба да се односи према пастви само као према предмету спољашње делатности, али он као да је у својој савести носи са свим њеним греховима и немоћима, као да болује од њих исто као због својих сопствених, попут Мојсија који је свој однос према народу поредио са стањем кад жена носи дете у утроби (4 Мојс. 11, 12). Пастирска савест је сливање свог живота, своје душе, са животом пастве и по могућству њено подизање до паше спасења. Пре него што упитамо себе колико живимо овом пастирском, а не само својом личном савешћу, обратимо пажњу на она места из Светог Писма у којима је објашњено да пастирство уопште није спољашња делатност већ просто живот – посебна врста животног расположења духа, посебна врста самосвести. Задржимо се управо на оним местима, која су оци Цркве признали за специјално пастирска. Ево, Господ допушта да Његовог пророка прогутају „плач и јецај и жалост“, и затим каже: Сине чојечји, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш ријечи из Мојих уста и опомињеш их од Мене (Јез. 3, 17) (нетачно наведен бр. цитата: Јез. 4, 3, 13). Видите, Господ не шаље пророка на спољашњу делатност, већ га у потпуности испуњава сажаљењем према народу и не ставља га као посилног, као орача, већ као стражара који никад не може да каже: „Данас сам завршио свој посао, могу да идем на одмор,“ не, он је увек одговоран ако лопови или разбојници запале кућу. Тако ни пастир Цркве не може да каже: „Данас сам одслужио литургију, одржао сам проповед, сад до сутра више нисам свештеник, већ породичан човек, домаћин, саговорник.“ Не, ти си свуда и увек пастир, и људски „плач и јецај и жалост“ увек треба да испуњавају твоју утробу. Видите пророка Јеремију: он се предомислио о томе да безаконицима говори о вољи Господњој – али би у срцу мом као огањ разгорио, затоврен у костима мојим, и морих се задржавајући га, и не могох више (Јер. 20, 9). А зашто је тако? Па зато што кад нађоше ријечи Твоје, поједох их, и ријеч Твоја би мир адост и весеље срце мојему (15, 16). Дакле, не спољашња награда, која се састоји макар и у Небеском Царству, већ сама реч Божија, сама ревност за спасење – јесу оне побуде које испуњавају живот пастира. Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини (2 Јн. 1, 4). Окови и невоље ме чекају, каже други апостол, али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим Јеванђеље благодати Божије (Дап. 10, 23-24) (нетачно наведен бр. цитата: Дап. 3-4). Дакле, живот пастира се свецело слива с пастирством или чак бива обухваћен њиме. Будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем (1 Кор. 9, 19; уп. 2 Кор. 4, 5). Апостол више не живи сам, али ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем. Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама (пастви, 2 Кор. 4, 11) а док се овај живот није открио у њима, учитељ се налази у мукама рађања (Јн. 4, 19); напокон, сам закључак његовог живота је жртва (Фил. 2, 17 и 2 Тим. 4, 6); али премда он не само да се не плаши смрти, већ напротив, има жељу да се разреши и да буде са Христом, вуче га друга жеља да остане у телу, јер је то потребније за вас (Фил. 1, 24).
Ево вам живота пастирске савести: човек више не живи ради себе, већ ради своје духовне породице и угледавши се на Богочовека у току целог свог живота приноси себе на жртву. Узели смо на себе ово служење жртве и данас смо пред Голготском жртвом позвани да испитамо своју пастирску Савест. Авај, најмање смо мислили о њој; није случајан био овај пад – не, изгубили смо или смо чак помрачили представу идеала пастирства. Наши пастири имају живу веру, имају ватрену молитву, имају богословску ученост, бивају и светски образовани, имају и љубави и патриотизма, али пастирства, сливања своје душе с пастирским делом код нас има веома, веома мало. И зато се на нас мало могу применити речи: Када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов. Овце за нама не иду, већ беже, и не знају наш глас (Јн. 10, 4-5).
Погледајмо још једном на Голготски крст: ево Он је истинска Глава Васељенске Цркве, ево у чему се разрешио Његов пастирски подвиг. Ево пред Њим вођа јудејског народа: „на кога се угледала проклета душа!“ Не, далеки смо од богоубица по свом расположењу. Али ево још једног питања: И ти си био са Исусом Назарећанином? Овакво питање нам живот око нас поставља на сваком кораку. Не знам нити разумијем шта ти говориш (Мк. 14, 67-68) – тако дипломатски одговарамо на животне захтеве. Али кад је Христос погледао Петра, он изишавши напоље плакаше горко (Лк. 22, 62). Данас нас, Своје служитеље и проповеднике, гледа с крста. Плачимо и ми, оци и браћо, због занемаривања свог пастирског служења како бисмо се кроз покајање поново приближили Христу, како бисмо Га васкрсли у свом срцу и добили кроз то ново пастирско помазање: Симоне Јонин, волиш ли Ме? – Напасај овце Моје (Јн. 21, 17). Време је, време нам је да се сетимо да нам је сва Црква поверена ради поучавања, цео свет ради проповеди, да је наше дело да руководимо свим животом света на путу ка Небеском Царству, да сви ови идеали треба да буду наша храна (Јн. 4, 34), наш живот (Сил. 1, 21), да ћемо за њихово заборављање дати одговор Господу кад дође не да умире за свет, већ да суди свету. Али и пре овог суда суди нам сам живот: наша паства се разбежала по свим горама и доловима овог света (Јез. 34, 6) и устала је против нас, и не само против нас, већ и против Христа и руга Му се. А ми? Хоћемо ли само гледати, гријући се (Јн. 18, 25), или ћемо падати у очај као Јуда, или ћемо боље попут светих жена послужити Господу Који страда како бисмо Му се први поклонили у Његовом светом васкрсењу?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављена у „Црквеном Веснику“, 1889.г. бр. 14 (Страсна седмица) као братски апел колегама-пастирима.

Коментарисање није више омогућено.