ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О УЧЕНОМ МОНАШТВУ[1]
 
I
 
О овом предмету ћемо повести реч по обећању које смо својим читаоцима дали пре пола године као одговор на питање у области црквено-парохијске праксе: „Да ли монах може да проповеда?“ На основу примера из светоотачки историје тврдили смо да може, али за послушање и обећали смо да ћемо посветити посебан чланак разјашњавању тога како се подвиг монашког живота може спојити с пастирском делатношћу.
Шта је монаштво у суштини? Као животни принцип, монаштво се састоји у томе да се за једини циљ свог живота одреди изградња свог унутрашњег човека, тј. уништавање греховних склоности или „старога човјека, који пропада у жељама варљивим“ (в. Еф. 4, 22; Кол. 3, 9) и оваплоћење у себи новог човека, тј. духовних савршенстава, заповеђених учењем благодати. Слично одређивање циља примања монаштва јасно се види и из чина пострига, и из свих отачких дела о монашком животу, међу којима се главна састоје од указивања, као прво, на својства греховне природе нашег палог јестаства и средстава за њихово искорењивње (учење о осам порока), и као друго, од откривања начина за усвајање савршенстава богосличности и описивања њених својстава (врлина). Али, монашки живот по делима отаца и по чињеницама своје петнаестовековне историје није био само принцип и развој чисто субјективног психичког процеса постепеног хришћанског узрастања човека, већ и је познати специјализовани начин примене овог процеса у животу, он је познати одређени индивидуални и друштвени начин свакодневог живота. Развојем и одређивањем овог начина баве се манастирски устави, који се чувају у предању и писани.
Питање о спојивости монаштва и пастирства, природно, појављује се због тога што је пастирство друштвена делатност, која од пастира захтева и духовно учествовање у животу мирјана, и стални спољашњи однос с људима, а монаштво за свој једини циљ поставља унутрашње самоваспитање, а као средство за њега устави нуде: осамљивање и одрешавање од светских људи и дела. Касније се чак психички процес усавршавања специјализовао скоро искључиво за покајање и сам подвиг монаштва је сужен до појма подвига покајања, и додаћемо, истовремено са сличним схватањем суштине хришћанске религије уопште, а такво поимање је постојало још код преподобног Јефрема Сирина, касније преподобног Дамаскина, и постало је владајуће, да не кажемо искључиво до наших дана.
Кад човек почиње да говори о спојивости пастирства с принципом монаштва, противници га прекидају: монаштво као институција није принцип, јер се као такво ни по чему не разликује од хришћанства уопште, и зато се питање може постављати само о спојивости устава с пастирском делатношћу, на шта се, наравно, очекује директно негативан одговор. Али нама се чини да се монаштво од опште хришћанских обавеза разликује и по суштини, али не као нешто што је узвишеније од њих (в. Мт. 5, 48), јер се односи се на све хришћане, већ као њихово познато посебно опредељење. Усавршавање је могуће уз помоћ два пута. Ја могу да уђем у услове оног свакодневног живота у којем сам створен и остајући, по речима апостола, у оном звању, у којем сам призван, могу да поставим за свој циљ савршено испуњавање својих свакодневних (породичних, друштвених и др.) обавеза и уједно изградњу свог унутрашњег човека тако да у том звању будем савршен. Тако равноапостолни Владимир примивши Крштење остаје породичан човек и властелин, али оно што му је раније служило као средство за злочине, сад постаје пут за врлинско делање, он жели да испуњава све заповести Јеванђеља, али својом првом дужношћу сматра враћање врлина, које су потребне за владара: мудрост и милосрђе. Он је призван у звању кнеза и породичног човека и жели да буде хришћански кнез и породичан човек.
Могућ је и други пут спасења. Човек који жели да се спасава или да оваплоћује у себи хришћанска савршенства не тражи начине за њихово најлакше спровођење у свом свакодневном животу, већ тражи такав свакодневни живот у којем му је најлакше да оствари овај циљ. Међутим, у том случају ће нас неко упитати: да ли монахом треба назвати и онога ко би у својству сличног начина живота изабрао брачни живот? Свето Писмо и историја Цркве на то одговарају да за циљ духовног усвршавања као јединог у животу човек не бира брачни живот, премда ни овај пут моралног усавршавања за њега није затворен (в. 1 Кор. 7, 32-40), да је број начина за најзгодније достизање јеванђелских савршенстава ограничен трима монашким заветима.[2] Да ли наше монаштво обухвата све начине најлакшег спасења или су могући и други, који нису ушли у њега историјски, то је друго питање, али је несумњиво да институција монаштва своју самосвест истиче као познати принцип уопште, а не само као одређену примену у свакодневном животу. То је јасно из самих звета пострига – чисто моралних: послушања, сиромаштва и девствености – и из свег чина, у којем нема речи о обавези познатог насталог режима свакодневног живота. Исто потврђује и историја монаштва: прво су постојали само анахорети, затим су се појавиле киновија и устави, касније су се појавили живот у скиту, столпништво, јуродивост Христа ради, чак и мисионарство (на пример, из Кијева).
Устави, односно уређивање монашког живота и свакодневице, односе се само на киновије и скитове; сви остали облици су постојали без њих. Чак и више: данашњи завет – да се остане у монаштву, чак и у истом манастиру до смрти – појавио се касније, а раније се пустиножитељство примало и на неко време. Али, рећи ће, они облици монаштва имају традицију у личностима великих угодника, а има ли је пастирска делатност монаха? Има у личностима древних васељенских светитеља, који нису сматрали да издају свој животни подвиг ако изађу из манастира на патријарашке престоле; има и у личностима најновијих светитеља, који су примајући монаштво по завршетку богословских наука несумњиво ишли право на подвиг пастирства у монашком чину и спремајући се подједнако и за једно и за друго, самим тим исповедали своју веру у њихову потпуну спојивост; такви су светитељ Димитрије Ростовски, Инокентије Иркутски, Тихон Задонски. Истина, немамо много формулисаних и од стране Цркве ауторизованих регламентација таквог свакодневног живота, али и манастирско монаштво их није добило пре свог историјског настанка, већ знатно касније, а ипак није због тога постало боље и поштованије него раније. Црквени живот сам у себи носи своју светост и своје оправдање: не озакоњује га регламентација, већ се напротив, живот њом проверава и ауторизује; Црква верује у једносушност Оца и Сина не зато што су тако решила два Сабора, већ су ови Сабори признати зато што се показало да су сагласни с унутрашњим животом Цркве.[3] Дакле, сасвим је закономерно поставити питање о спојивости пастирства и монаштва као принципа, као познатог унутрашњег расположења живота и одговорити на ово питање у потврдном смислу с црквено-историјске тачке гледишта. Али, религиозни живот се не занима толико за доказе одредаба колико за њихово принципијелно разјашњавање.[4] Зато бисмо осим историјских доказа желели да имамо и животно објашњење за то како хришћанин у својој души може да сједини аскетизам и бригу за душе ближњих. Пре него што дамо директан одговор задржимо се на оним појавама у савременом црквеном животу, које изазивају само питање заједно са жељом да одговор буде негативан; ове појаве проистичу из неправилног погледа, како на монаштво, тако и на пастирство и изражавају се у следећим недоумицама.
Указује се управо на то да остварење споја ова два знања исто тако мало полази за руком младим ученим монасима, као и служење двама господарима: или ћеш једноме служити, а за другог нећеш марити, или ћеш се о последњем бринути, а првог пренебрећи. Притом младост и стално храњено частољубље брзо могу да наведу човека да заборави на спасавање себе и других и да своје грехове против монаштва оправдава пастирским обавезама, а грехове против пастирске дужности позивањем на монашке завете; занемаривање молитве посећивањем храма, постом, сиромаштвом монашког живота, заборављање монашког служења, простотом у опхођењу с нижима и искреношћу без лукавства итд. – све ово су склони да правдају указивањем на потребу да се сачува достојанство педагошког ауторитета. А учествовање у светским ручковима и сабрањима, одласке у госте и т.сл. млади монах, пастир и педагог је спреман да објасни потребом да одржава општење с колегама ради заједничке користи школе. Али, непријатељ је јак и ако се човек не бори против њега „обукавши се у свеоружје Божије“, ускоро ће овладати монахом и прети да га учини човаком који угађа људима и телу, спуштајући његов дух ка земљи и спречавајући га да се вине на горе. Ево зашто се пустињски монаси према својој ученој браћи односе непријатељски у већој мери него према мирским свештеницима. Каква је онда пастирска делатност младог ученог монаштва ако се ради ње занемарује аскетизам? Наравно, постоје и истински пастири-педагози, какви су били свети Тихон Задонски и Макарије Алтајски, али њих има мање него учених аскета, зато што аскета може да буде, како учени монах, као педагог по призвању, тако и онај коме је ово призвање туђе, али монах, лишен пастирског призвања никад неће бити педагог. Пастирска служба је тешка; осамљени аскетизам захтева спољашње, телесно самоодрицање; истина, то неће бити прави хришћански аскетизам, али данас се људи задовољавају и оним у којем се савлађују само телесне страсти, а о искорењивању равнодушности, безосећајности и гордости се у обитељима брину мање него раније, а то је и психолошки тешко кад је сва религија за многе стекла карактер само покајања. Најтеже самоодрицање се захтева за пастирски аскетизам: овде ће се недостатак смирења, трпљења и самоумртвљења огледати у погибељним последицама на сваком кораку. Зато се монах-педагог често одриче напасања душа својих питомаца и пада у исту ону искрену заблуду, да је пошто обавља овај посао искључиво ради послушања црквеној власти, дужан само да примењује оно што је сад озакоњено, да кажњава извесне пропусте предвиђене у уставу богословије казнама и да пази на канцеларију и економију. Носећи свештени чин и одећу овакав педагог ризикује да се у потпуности поистовети с чиновницима у фраку и природно је да родитељима ученика остаје само да буду у недоумици због чега је монаху дато послушање које има тако мало везе с његовим духовним растом, који је једини циљ послушања. Притом честа премештања монаха-педагога из једне школе у другу спречавају да поприми исти степен везаности за њу, какву природно (осим аскетизма) попримају световни наставници-староседеоци. Отргнут од васпитне манастирске средине и стално се одвајајући од могућности да искрено заволи било коју црквену установу, учени монах се природно подвргава искушењу да свим силама душе заволи… само себе и да затим с двоструком јачином постави питање о спојивости пастирске делатности с монаштвом. Позитиван и директан одговор на њега даћемо у следећој глави.
 
II
 
У првој глави је било објашњено да премда је прецизно поштовање свих спољашњих правила општежитељних устава неспојиво с пастирско-педагошком делатношћу ученог монаштва, из овога не треба доносити закључак о неспојивости овакве делатности са самим монашким звањем или чином, који се пре свега састоји у принципу, тачније – у одлучности да се сопствени живот организује тако да човек живи само како би градио у себи новог човека; историја светих отаца је показала да ова одлучност остаје могућа и у самој стварности, ако се овакав тражитељ спасења прихвата пастирске делатности.
Сад треба да понудимо колико можемо религиозно-психолошко објашњење сличног пута моралног самоусавршавања од којег савремена стварност понекад одступа толико далеко да у свести многих, чак и искрених хришћана, пастирско звање представља нешто што искључује могућност монашког подвига.
У бр. 14 нашег издања наведене су изреке из Светог Писма о суштини пастирског служења и пастирске дужности, које су користили сви оци Цркве, од светог Иринеја до светог Тихона Задонског приликом излагања обавеза хришћанског клира.[5] Из свих ових изрека је очигледно да пастирско дело није спољашња делатност за нашу душу, делатност која човека одваја од духовног стражења над својим унутрашњим животом, већ је аскетска делатност, не у смислу умртвљења плоти, већ у смислу другачијег, духовног самоумртвљења старог човека (в. Јн. 10, 14-17; 1 Кор. 9, 19; 10, 33; 15, 31; 2 Кор. 4, 5, 11-12; Гал. 2, 21; 4, 19; Флп. 1, 25; 2, 17; 1 Сол. 2, 8; Јер. 23 и 15; Јез. 3, 13, 34 и мн. др.). Пастирска делатност (односно одрешена од унутрашњег живота) не постоји: постоји пастирска савест. Као што је пустињак заборавио на цео свет и гледа само на Бога и изградњу свог унутрашњег човека, тако и за пастира постоји само један циљ у животу – изградња овог унутрашњег човека, али не само у себи, већ и у пастви. Сву своју паству он чува у својој свести и духовно се поистовећује са свим душама које му је Бог поверио. Нешто слично осећа добра мајка-хришћанка: она у сваком тренутку осећа расположење сваког свог детета и за свако је боли душа и она страхује да оно не падне у грех, да не заборави на Бога; тако се за децу молио још и праведни Јов. Пастир не живи за себе, он своју душу полаже за овце и чисти душе својих духовних чеда с истом таквом ревношћу као што би чистио своју сопствену. Истина, он у том циљу користи и спољашња средства (проповед, друштвено богослужење, појединачне беседе), али сва ова средства ће бити пастирско делање, а не језуитско занатство, само под условом ако су непосредно испољавање процеса савести. Ако држим проповед против пијанства, она је савршена тек ако се у својој проповедничкој сети осећам као грешник, који себе прекорева за своје грехове, као добра мајка која преклиње сина да остави неки порок, који је мучи више од сопствених недостатака. Из ове дефиниције пастирске дужности очигледно је да и делатност или начин живота пастира треба да буду аскетски, унутрашњи. Пастир треба много да говори, да хода и да чини, али још више да се моли, да плаче, да убија егоизам и гордост у тајним одајама свог срца, мора се сећати и колико је у његовој моћи понављати не само проповед на гори већ и молитву с борбом у Гетсиманском врту. Ово је позитивна страна пастирске савести, негативна је из овога сасвим очигледна. Није лош онај пастир који не зна грчки и нема музички слух или достојанствену спољашњост, већ онај који није убио у себи самољубље као свој животни циљ, који не уме да се моли, који не уме да воли, да састрадава и опрашта. Стари човек, а не спољашња савршенства – јесте главна препрека у пастирском делању. А ако је тако, реците искрене савести да ли је за паству корисно или није корисно ако се њеног духовног одгајања прихвати хришћанин који би управо ово умртвљивање старог човека у себи учинио јединим животним циљем, који би се ради њега одрекао свих земаљских окова, породице, рођака, имовине, класе, напокон и своје воље (у смислу разних везаности, симпатија, темперамента, навика и др.)?
Шта код нас служи као препрека – прећи ћемо на реални живот – за успех сваког доброг дела у свакој друштвеној сфери – црквеној, државној, земаљској, књижевној? Сукоб људских самољубља, одсуство жеље делатника да попусте у личним предностима и користима, делатност старог човека у нама. Да ли би биле могуће крваве драме у историји да су Алкивијади и Наполеони чули нешто о монашким заветима и да су их душом признали?
Чини се, довољно је речено да се потпуно јасно схвати да монаштво као известан животни религиозни принцип (а не његова апстрактна спољашња форма свакодневице) не само да не умањује пастирско делање, већ му свецело служи на корист, скоро у целини бива њиме постулирано. Ако пак стварност понекад даје супротне примере, то је у случајевима кад људи у својим пастирским обавезама не виде ништа осим канцеларијски-чиновничког посла, а за ово гледиште добијају и плату, ако не на земљи, онда на Суду Божијем.
Али колико је људским силама доступно да сачувају духовно стражење над собом уз нужну расејаност која се среће у пастирском делању? Чиме ће он заменити осамљена размишљања, бдења, Исусову молитву, пост, телесни рад и друге монашке подвиге, који су неспојиви с пастирским положајем? Пре свега не треба преувеличавати степен ове неспојивости и под пастирским положајем подразумевати његов садашњи status quo. Појединачна објашњења ове мисли су сувишна, јер се остављају на савест сваког појединачно; онога ко није упознат са стањем ствари упућујемо на чланке многопоштованог протојереја Ивацова-Платонова у аксаковској „Русији“ у 1881. или следећој години.
Али, ако је монаху-пастиру сасвим туђа мисао да злоупотребљава своје олакшице у односу на спољашњи аскетизам, чиме ће ипак надоместити време и снаге потрошене на пастирско делање, на поуке, на проповед, на писање или штампање, на беседе, на предавања и др.? Нека је све то потребно за спасење других, нека све то монах може да испуни чак и боље него мирски пастир, али шта ће његовом сопственом духовном рсту донети ова многобрижна делатност? Одговорићемо на ово речима аскете и проповедника светог Јована Златоуста: „Онај ко ближњем даје новац смањује своје имање, и што више даје тим више ће се смањити његово имање. Али овде (у делу проповеди) је супротно: наше имање се умножава управо онда, управо тада и расте ово духовно богатство, кад обилно изливамо учење на оне који желе да захвате од њега“ (Беседа на 8. књигу Постања). Ову мисао свети отац упорно помиње до десет пута у ових 67 беседа. Њу објашњава Господ светитељу Тихону у виђењу. Кад овај нама скоро савремени угодник Божји живећи већ у пензији у пустињи није престајао да учи, да чини добра дела и да се брине за све, видео је једном у сну како се с великим напором пење стрмим степеницама ка небу и како му прети пад, али му са свих страна прилазе различити људи, стари и млади, мушкарци и жене и почињу да га подижу и пењу све више и више, тако да се без икаквог труда и чак без икаквог сопственог напора ближи небу. Дакле, пастирско делање као аскетско делање, ако се не схвата чиновнички, већ очински, никад не може да нашкоди духовном узрастању монаха. обављај га за послушање, али под послушањем немој подразумевати само низ спољашњих прописа, већ оно расположење душе и живота, које је по учењу светих отаца повезано са самим чином свештеника и наставника. Обичан отшелник побеђује страсти ради спасења многих душа; први супротставља греховним сластима сладост божанске љубави, а други ову љубав схвата с двоструком силом, посматрајући духовни раст мноштва хришћанских душа; први види Христа у молитви и у благодатним озарењима своје савести, други може да види Христа у животу људи, да стално созерцава Голготу, Васкрс и Педесетницу, који се стално понављају у животу; први има мање искушења на зло, зато други има више подстрека за добро; први је умртвио себе ради Христа, а други ради Христа и ближњих, ради Христа у ближњима.
Али, кажу, човек је слаб, тако да чак и његов спољашњи додир са светским животом може да га наведе на посветовњачење, на чулност, частољубље и празнословље. Одговарамо: да, монах-пастир треба да се чува свега тога. Али човек неће бити слободан од искушења ни у пустињској обитељи: чулност привлачи његове симпатије ка украшавању келије, ситним посластицама и др.; а частољубље налази храну у напредовању у манастирској хијерархији. Лако му је да не празнослови, што је тешко за ученог, али је зато првом тешко да се сачува од безосећајности, равнодушности и (нека се нико не наљути на нас) духовне гордости; насупрот томе, другог ће љубав према пастви очистити од многих грехова (в.Јак. 5, 20). Уосталом, зашто да рачунамо грехове? Боље је да се хвалимо подвижницима. Пустињаци имају велике испоснике, молитвенике познате целом православном свету; код учених монаха, али не у пустињама, већ у богословијама, васпитаване су такве јеванђељске душе као што су светитељи Димитрије, Инокентије, Тихон. Напокон, ко се од пустињских отаца назива најблаженијим? Опет старци, односно духовни учитељи, који врлинама нису учили само монахе, већ и мирјане. Дакле, аскетизам, чак и отшелнички, разрешава се у пастирство, по речима онога ко је рекао: вјеровах, тјем же и возглаголах (Пс. 115, 1). Није пастирство неспојиво с монаштвом, већ је за Цркву подједнако погибељно и спољашње јуридистичко поимање и једног и другог подвига.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Црквени весник“, 1889.г.
  2. Разуме се, у њиховом чисто моралном, а не регламентованом смислу, где се на пример, под послушањем подразумева само послушање старцу; сиромаштво – у смислу одсуства новчане имовине; од подвига девствености захтева се чак да ни не разговарају са женом и др.
  3. О значају разних формулација за Цркву в. предиван чланак епископа Антонија у „Странику“ за мај 1889. године „Да ли је могућ догматски развој Цркве?“
  4. Ево зашто богословска наука, ако буде само доказивала и апологирала, а не објашњавала и егзегирала, потпуно може да се одвоји од религиозног живота друштва и да изгуби утицај на њега.
  5. В. чланак „Исповест пастира пред Крстом Христовим“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *