ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
О ЗАГРОБНОМ ЖИВОТУ И ВЕЧНИМ МУКАМА
 
Навикли смо да загробни живот грешника замишљамо по причи о богаташу и Лазару. Осуђени у пакленом пламену ће узалудно оплакивати своје грехове и безуспешно ће вапити Богу и свецима за помиловање: покајање од мртвих се не прима, већ је касно за исправљање! Зашто је тако? Зашто душа, која је је осудила своје падове и која је променила расположење ипак бива одбачена од стране Божанског правосуђа, остаје нејасно.
Из овог су врло природни покушаји да се створе разне измишљотине о неком новом свеопштем помирењу – апокатастази. Али, Црква је осудила ово учење и оригенисти су проглашени за јеретике. А то је сасвим доследно: сви покушаји да се вечност мука растумачи као врло велика дужина трајања, али не као бесконачност противрече речи Божијој и предању Цркве. Довољно је навести речи Божије код Исаије: црв њихов неће умријети и огањ њихов неће се угасити (Ис. 66, 24). Ове речи се више заиста не могу тумачити у корист великог трајања вечних мука, јер је директно речено да им неће бити краја (уп. Откр. 14, 11; 20, 10).
Уосталом, чак кад и Библија, и јасно изражено учење Цркве не би открили људима учење о вечности мука, наш разум ипак не би могао да избегне тако жалостан закључак о загробној судбини свесних противника Божјих или непокајаних грешника. Заиста, преостало би да се дозволи да ће их Господ насилно учинити праведнима и привући Својој радости, али тамо где је насиље, нема више моралних вредности, тамо нестаје и сама разлика између добра и зла, а уједно и сав смисао Искупљења и Домостроја.
Зар се не може претпоставити да свесно и коначно злих људи нема, да је зло плод неспоразума и несавршенства, као што уче пантеисти, еволуционисти, па чак и неки теисти? Али оваква представа је такође неспојива с учењем о слободној вољи, а тим пре с учењем Светог Писма и Цркве о демонима, које не може другачије да тумачи ниједан макар мало искрен читалац Јеванђеља, без обзира на то да ли да сам верује или не верује у Бога. Напокон, имамо директне Христове речи о томе да Га непријатељи нису мрзели због тога што Га нису схватали, већ управо због тога што су схватили и омрзли у Њему саму истину, само добро. Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје (Јн. 9, 41). Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој. Који мрзи Мене и Оца Мојега мрзи. Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали: а сада су и видјели, и омрзнули и Мене и Оца Мојега (Јн. 15, 22-24).
Дакле, учење о вечности мука не проистиче само из јасног смисла речи Божије и црквеног предања, већ га је немогуће избећи и приликом чисто разумског решавања питања.
Међутим, то уопште није оно што постоји у причи о богаташу и Лазару, успротивиће нам се читалац: тамо се не ради о непокајаном и окорелом злочинцу, већ о души, која горко оплакује своје грехове, и не само то, која је испуњена сажаљењем према другим грешницима који још увек бораве на земљи; зашто се за такву душу неће наћи милост у Господа? Аргумент је по нашем мишљењу потпуно основан, и тешко би било изаћи на крај с њим кад би у овој причи била описана коначна судбина мртвих. Али, сетимо се да је Господ то Јудејцима говорио пре Свог силаска у ад: зар оно није било спасоносно за богаташа који се покајао за свој греховни живот? Наравно да јесте, јер апостол сведочи да Победник пакла није спасио само праведнике него и грешнике: Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници. Ови некада бијаху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве (1 Петр. 3, 18-20).
Из ових речи апостола долазимо до јасног закључка о томе да су Аврамове речи у причи о великој провалији која се утврдила међу праведницима и грешницима, коју не могу да пређу ни једни, ни други, имале значаја до доласка Господа Исуса Христа, Који је прешао ову провалију на дан Своје спасоносне смрти и Васкрсења. Он одатле није извео само праведнике, већ и многе, који су „некада били непокорни“, али који нису коначно окорели у свом супротстављању истини.
Дакле, стање грешних душа, које су заувек осуђене, нипошто неће бити оно које је осећао богаташ из приче, који је покорно преклињао да буду уразумљена његова браћа која живе на земљи. Где ћемо наћи указивање у Божанском откровењу о томе како ће се осећати погинуле душе после гроба? Ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 12; 22, 13; 25, 30) – тако у Својим причама Господ одређује судбину одбачених. Ове речи Он примењује на злог госта који је истеран с брачне вечере, и који је желео да помрачи општу радост неприхватањем брачне одеће, и на лењог слугу, који није неговао таленат који му је дат и који се злобно свађао са својим господарем који се вратио. Управо овим речима Господ тера од Себе оне који ће Му куцати споља и говорити: отвори нам… Једосмо пред Тобом и писмо, и по трговима нашим учио си (Лк. 13, 25-26; уп. Мт. 24, 51; 25, 30; Лк. 13, 28). Напокон, овим изразом се одређује коначно стање грешника (уп. Мт. 8, 12; 13, 42, 50; 24, 51).
Дакле, ово стање подсећа на оно које ће осећати позвани зли гост и одбачени озлојеђени слуга. „Тама најдаља“, односно најтамнија ноћ која је тако ужасна после предивне светле брачне палате, или царског дворца. Овде нису ужасна страдања која се наносе споља, већ стање одбачености од заједничке радости, која је постала потпуно недоступна само овим несрећницима због тога што су је презрели и што су покушавали да унесу у њу своју злобу, да је помраче својом безразложном окорелошћу.
Шта значи „плач и шкргут зуба“? Да ли се овим речима означавају само неиздрживо тешка страдања или још нешто? О богаташу из приче није речено да је шкргутао зубима, већ само да се мучио у овом пламену. Који је појединачни смисао овог израза? Да ли се шкргутом зуба изражавају управо страдања? Не, шкргут зуба је знак напете злобе и борбе. Тако шкргућу зубима зли пси и уопште грабљиве животиње, нападајући непријатеље. У Библији шкргут зуба одређује напету злобу и претњу, често немоћну злобу грешника против праведника. Купе се, купе се на ме, задају ране, не знам зашто, чупају и не престају. С неваљалијем и подругљивијем беспосличарима шкргућу на ме зубима својима (Пс. 35, 16-17). Зло мисли безбожник праведнику, и шкргуће на њ зубима својим. Али му се Господ смије (Пс. 36, 12-13); исто значење има и у Плачу (в. Плач. 2, 16).
Али посебно се карактеристичан смисао ове појаве – шкргутања зуба – изразио у неправедном убиству Христовог мученика Стефана. Кад је овај блажени младић сведочио непорочност своје вере по закону и пророцима и кад је с великим помазањем разобличио убице пророка и Христа имајући сам лице „као лице Анђела“, шта су осећали његови неприајтељи? Кад ово чуше, разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега (Дап. 7, 54).
Зар нису исто осећали и сви злочинци, обузети злобом и свешћу о својој немоћи да се боре против истине? Ако је ова немоћ таква да они не само да не могу да је посраме, већ ни да јој нанесу физичко зло, шкргутању зуба се придружује и плач немоћне злобе. Ово се дешава с човеком који је подивљао, кад он нападајући ближњег којег мрзи, бива ухваћен и везан: тада он злобно плаче и шкргуће зубима; ово се посебно често може видети код разјарених жена, кад бивају везане и кад им се не дозвољава да испуне своју злобну жељу.
Дакле, „плач и шкргут зуба“ није просто страдање, већ злоба и страдање због немоћне злобе, због немогућности да се она излије на Царство Божије, које мрзе. Ево у чему ће се састојати загробне муке. То уопште није мучење савести: кад би оно постојало следило би покајање, а уз покајање – опроштај. Није могуће замислити свеблагог Господа Који не би обратио пажњу на вековно покајање грешника и који не би олакшао њихову судбину.
Али, да ли је могуће замислити такву окорелост у злоби, која се не би уразумила приликом откривања судбина Божјих, приликом посрамљивања ђавољег царства? Зашто питати о могућности онога што се већ десило? Наше будуће стајање пред Лицам Господњим треба увек поредити с тим како су људи овде примили Господа Који је дошао и који је живео међу њима: добри су Га радосно спознали, они који се боре између добра и зла признали су Га с унутрашњом борбом и мучењем, као исцељени ђавоимани, као разбојник на крсту, као Никодим, кнез јеврејски, а зли, што су Га више упознавали, тим су Га више мрзели, а кад су видели како је васкрсао Лазара, тада од тога, дакле, дана договорише се да Га убију (Јн. 11, 53). То је Господ и изразио у речима Своје опроштајне беседе, које смо навели на почетку овог чланка. А апостол Јован је све своје Јеванђеље, своје посланице и Апокалипсу саградио управо на откривању овог жалосног закона борбе Бога и света, који се састоји у непомирљивом неприајтељству света против Христа и Његовог царства, непријатељства које не слаби, већ се напротив, појачава, сразмерно с откривењем Божјих судбина. И четврти изли чашу своју на сунце, и дано му би да жеже људе огњем. И сагореваху људи од велике жеге, и хулише на име Бога Који има власт над мукама овим, и не покајаше се да Му даду славу. (Откр. 16, 8-9). Ево тако ће и поступати грешници у огњу пакленом, и његова вечност ће зависити једино од њихове непокајаности. Али чујте даље Апокалипсу. И пети изли чашу своју на пријесто звијери; и царство њезино поста мрачно, и гризли су језике своје од бола, и хулише Бога Небескога од болова и рана својих, и не покајаше се за дјела своја (Откр. 16, 8-11).
Спреман сам да се сложим с тачношћу оваквог тумачења и библијских речи и расположења осуђених грешника, рећи ће читалац, али како је могуће допустити вечну тврдоглавост у тако безумној јарости против Бога, вечну непокајаност Његових непријатеља? А шта је кајање? – упитаћемо са своје стране и одговорићемо овако. Кајање је преламање воље, преламање људског расположења изазвано или новом спознајом себе самог, односно буђењем до тада скривеног садржаја његове душе, његовог унутрашњег живота, или уразумљивањем, усвајањем у својој души новог садржаја услед утицаја других људи, књига, спољашњег света, напокон, Самог Господа, као што је то било са Закхејем, кад је слушао Његове свете речи и кад је разумео Његово самилосно снисхођење према себи. Али сви ови услови постоје само у току спознаје себе и судбине Божије, а кад се све то заврши, кад времена више не буде (Откр. 10, 6), кад се судбине Божије заврше и кад човек више неће имати шта да спознаје, ни у себи самом, ни ван себе, кад се сва благост и премудрост Божије открију пред свима у свој својој величини, а мржња непријатеља Божјих похули и прокуне је и окрене се од ње потпуно, не примивши уразумљење ни у свом земаљском животу, ни у дугом временском периоду између своје смрти и Страшног суда, кад су се узносиле молитве верујућих и светаца за душе умрлих, неће остати никаква нова побуда за унутрашњу промену окорелих душа; остаће само унутрашња потреба и за праведнике и за грешнике да се утврђују у свом расположењу – блаженој љубави и благодарењу – или обрнуто, у немоћној злоби и у тешком мучењу кроз то.
Међутим, зашто ће ова мучења бити тако тешка ако се свецело буду састојала или макар превасходно, у мучењима немоћне злобе? На ово питање ћемо одговорити подсећањем на библијске изразе о плачу и шкргуту зуба. Мучење немоћне злобе су врло тешке муке. Али, овде на земљи оне слабе због пролазности и многих и различито доживљених утисака и стања; такође и због тога што се злобан човек нада да ће се задовољити ако не у једном злочину, у другом, или напокон, у забораву у вину, земаљским разонодама и другим насладама и утехама које су му доступне – а тамо више ничега тога неће бити. Нестаће сва разноврсност нашег сложеног, таштог живота. Земља и дјела што су на њој изгорјеће (2 Петр. 3, 10). Остаће само морално самоопредељење у свим свесним бићима у односу према Богу и Царству Божијем: или љубав према њима, или мржња, или немоћна мржња која саму себе разобличава и зато је бесконачно мучна. Брачна палата Јагњета ће сијати пред одбаченим, тачније, пред грешником који је самог себе избацио; он је везан и не може да наруши свечаност, испред њега је светлост, а он је у тами; пред њим сија Божанска љубав са спремношћу на свепраштање, али му је ова љубав мрска, опроштај је непожељан. Тако је и речено у Апокалипси: И биће мучен у огњу и сумпору пред Анђелима светима и пред Јагњетом (Откр. 14, 10). Речи Господње на Страшном суду: Идите од Мене, проклети (Мт. 25, 41) и др. и речи катехизиса о томе да је пакао место удаљавања од Бога, као и Христов речи ученику који је неразумно говорио: Иди од Мене, сатано! Саблазан си Ми (Мт. 16, 23).
А шта је огањ, који пали грешнике? Пре свега, исти онај огањ, који ће просвећивати праведнике од тог дана, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је (1 Кор. 3, 13), као што читамо у канону Анђелу Чувару, као што и халдејска пећ „дјејства раздјељаше, Халдјеји убо опаљајушчи, вјернија же орошајушчи“. Ватра пали дрво, сено и сламу, али просвећује злато и сребро. И безаконике бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. (Мт. 13, 42-43). Слично томе и апостол Павле објашњава да исти огањ – Божји додир – различито делује на различите душе. Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ (1 Кор. 3, 13-15).
У овом смислу Господ се назива огњем који прождире и у Старом и у Новом Завету. Исаија Га назива вечним огњем, вечним пламеном, који прождире грешнике. Гријешници у Сиону уплашиће се, дрхат ће спопасти лицемјере, и рећи ће: ко ће нас остати код огња који прождире? Ко ће нас остати код вјечне жеге? Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона (Ис. 33, 14-15).
Да ли желите да кажете да ће са спољашње стране судбина праведника и грешника бити иста; созерцање Бога и немогућност да се од Њега сакрију, али за једне ће то бити извор насладе, а за друге извор мучења, која се дешавају једино због њихове мржње и немоћне злобе? Да је вечни огањ само Божанско присуство које је тако тешко Његовим непријатељима? Нисам рекао: само, већ сам рекао: пре свега. Рећи „само“ биће могуће само у случају да неко то усагласи с црквеним предањем о материјалном огњу, које је за нас исто толико свето, као речи свете Библије и ако се ово само буде могло усагласити с оном несумњивом истином васкрсења тела, која је тако била драгоцена древним хришћанима и која нам је апсолутно јасно откривена у Речи Божијој. Уосталом, у малом курсу догматике није наведена ниједна изрека отаца о материјалном огњу у паклу. Међутим, не смемо да негирамо телесна мучења тамо – већ само кажемо да је лакше говорити о души у односу на васкрсло тело, јер нам је у овом животу душа јаснија од тела, од материје, као што је тачно говорио један недавно умрли руски философ. Још нико није успео да дефинише шта ја материја, а још је теже замислити која ће тачно својства материје преостати у васкрслом телу. Зато се без икаквог напора с тачке гледишта тумачења загробног живота које смо навели може навести учење Цркве о митарствима, о молитвама за умрле, о приносима и милостињама за покој њихових душа, али ћемо то одложити за други пут.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *