ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Значај молитве за унутрашњи живот
 
Рекли смо да молитва преноси пастира Цркве у други, неземаљски свет и стално га подсећајући на загробни живот, постепено богобојажљивог свештеника чини житељем оностраног света. Слични полети у небески свет, који се дешавају уз помоћ богослужења, исто као и келејне молитве, немају значај само за лични, унутрашњи живот пастира, већ и за његову постојаност у његовом друштвеном служењу, како су нас у то убедили реч Божија и разматрање самог садржаја нашег богослужења. Проучавање живота доброг пастира са свом силом нам потврђује овакав закључак. Оно ће нам показати да је молитва пре свега једино поткрепљење пастира у најопаснијем стању за њега – оне духовне усамљености коју ће често имати прилике да искуси у средини своје маловерне и малодушне пастве. Ова усамљеност је тим мучнија за пастира, што више он одговара свом предназначењу и што више у својој души носи сву паству. Тежину овог расположења су исказивали још старозаветни пастири. Тако се Мојсије, препун љубави, видећи окорелост народа, жалио Богу говорећи: Не могу ја сам носити свега народа овога, јер је тешко за мене. Ако ћеш тако чинити са мном, убиј ме боље, ако сам нашао милост пред Тобом, да не гледам зла својега (4 Мојс. 11, 14-15); исти је смисао речи пророка Илије (3 Цар. 19, 10) и Јеремије (15, 17-20); на своју усамљеност се жали и ап.Павле (2 Тим. 4, 16-17); на њену тежину и на средствао за њено олакшање указује Христос Спаситељ, Који је у час издаје говорио ученицима: Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а Мене сама оставите; али нисам сам, јер је Отац, са Мном (Јн. 16, 32). За безосећајног и затвореног човека отуђеност од живота друштва вероватно неће представљати тешко бреме, али за призваног пастира, који воли свој народ, ова отуђеност би претила очајањем, кад против овакве духовне невоље не би имао духовни лек или противотров, што је молитва, која пастира преноси у победничку Цркву и испуњава његову душу која созерцава колебљиве синове Цркве која се бори. Хришћанин који пребива у молитви, приближава се стању истог таквог прозрења које је имао пророк Јелисеј кад је приликом напада Сираца на Дотаим говорио свом слузи: Не бој се, јер је више наших него њиховијег. И помоли се Јелисије говорећи: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњенијех око Јелисија (4 Царств. 6, 16-17). Тако и сваки истински пастир хришћанин, па чак и отшелник који се у молитви душом узноси у небески свет, стално бива свестан да је окружен друштвом светаца и бива мање усамљен у својој осамљености него становник града који хода по престоничким улицама међу познаницима. Сама могућност отшелништва се управо и објашњава пунотом општења са светим и блаженим светом. Управо ово општење делатнике Цркве убеђује у истину Христових речи: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце (Лк. 6, 22).
Тако се из речи св.Григорија Богослова види да и у крајњем прогонству пастир Цркве, узносећи се у божански, духовни свет – кроз непрестано пребивање у молитви, може да има пуноту живота и утехе у усамљености. Ево тих речи: „Поставите над собом другог који ће бити угодан народу, а мени дајте пустињу, сеоски живот и Бога. Њему једином ћу угодити чак и простотом живота… Не, не, нећу говорити оно што је пријатно слуху, председавајући на свештеним местима или сам или у заједничком сабрању многих, нећу одбацити речи Духа због бриге да стекнем љубав народа, нећу се радовати тапшањима, ликовати на представама… Нека свиме тим влада онај ко жели и ко је лукав. А ја ћу се неустрашиво испуњавати Христом.. Ево ја сам мртвац који дише, ево побеђен сам и уједно (зар то није чудо?) венчан сам, уместо престола и пусте спољашњости стекао сам Бога и божанске пријатеље!.. Стаћу с анђелима. Ма какав да буде мој живот, ништа му неће нашкодити, али му нико неће донети ни користи. Усредсредићу се у Богу.“
Али, зар стално молитвено расположење неће бити препрека за испуњавање свештеникових друштвених обавеза? Зар пастир као друштвени посленик неће бити крив ако уместо општења са својим парохијанима, све време буде посвећивао молитви и богомислију? Напротив, управо непрестано богомислије јесте неопходан и најдрагоценији залог плодне делатности пастира, јер само оно може да подржи и распламса у срцу свештеника сталну благоснисхољиву и пуну наде љубав према људима, према неверном и тврдовратом роду, за шта признају да су потпуно неспособни народњаци или демагози световног расположења, јер сваки друштвени посленик уопште, а свештеник вероватно највише, стално наилази на незахвалност, хладноћу, па и презир и недружељубивост од стране друштва. Зато, да би човек сам избегао да на озлојеђеност људи одговори озлојеђеношћу, мора у срцу поседовати такав извор унутрашњег богатства, уз помоћ којег би мирним оком могао да посматра људски род срца каменог. Као овакав извор служи му управо молитва која га доводи у општење с вишњим светом: што је сам пастир савршенији у молитви и духовном животу, тим снисходљивији и трпељивији бива према духовним болестима пастве. Тако су на пример старци показивали већу пажњу и саучествовање према људима који су код њих долазили што су ови били већи грешници. За Серафима Саровског се зна да никога дочекивао с већом саосећајношћу од злочинаца и преступника.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *