ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
ГРЕХОВИ ПРОТИВ СОПСТВЕНЕ ДУШЕ
 
„Кад себе мислено доведеш пред лице Божије и кад будеш приносио покајање због грехова осим своје кривице пред Богом и људима, ускоро ћеш видети у чему си се показао као недостојан домаћин своје сопствене душе, коју ти је Бог дао да би је учинио способном за плодно служење Њему и ближњима,“ тако духовник наставља своје савете. „Душа, која се већ покорила Богу, увек је незадовољна собом и прекорева себе, осим директног кршења заповести Божјих, због њиховог недовољно усрдног испуњавања. Наше покајничке молитве које се приносе у име црквених људи пре свега оплакују грех лењости. И у молитви „Господи и Владико живота мојего“ на првом месту се помиње лењост, а у току девет покајничких недеља, наша душа тугује због истог тог певајући у цркви: „И в лености всје житије моје иждих.“ („И у лењости сав свој живот протраћих.“) Да ниси крив, брате, за лењост? За нашу руску лењост? Немој се мирити с њом, чак и у светским пословима она је смрт за душу и домовина свих порока, а тим пре јој се немој препуштати у духовном животу; немој се трудити да идеш у цркву у којој се служба раније завршава, не скраћуј молитве, а осим тога обавезно задај себи задатак да уложиш неки несебичан труд ради славе Божије: или посећивање болесника, или затвора, или шивење сиромашнима, или за цркву, или заради новац за добро дело, или читај књигу старицама у старачком дому итд. Тада ћеш уопште заволети рад, а дуготрајна доконост ће те увек оптерећивати. Уздржавај се од празнословља, односно од разговора кад долази време за рад, од одласка у куће у којима нећеш добити нити нешто корисно, ни радосно за душу, а желиш да идеш тамо само да би убио време и избавио се посла или корисног читања. Од празнословља се ствара навика да се лаже без бриге о томе да човек говори истину, и он почиње да говори оно што прија слуху. Немој мислити да је спремност да се олако говори неистина ствар од мале важности: сва прљава дела на свету обавезно се зачињавају лажју и клеветом. Не назива се сатана случајно лажом и оцем лажи. Само су лаж и клевета могли да отрују ум јеврејског народа, кад је једнодушно викао: Разапни, разапни Га (Лк. 23, 21). Без лажи и клевете не би почела и не би се остварила револуција у Француској у XVIII веку, а ни код нас пугачовштина, ни савремено уништење отаџбине. Зато, како је драгоцен човек којег људи знају као истинољубивог, који никад не може да слаже. Да ли стражиш над својом душом да увек говориш истину? А ако ухватиш себе у лажи, труди се да исправиш заблуду коју си изазвао и да објасниш својим саговорницима да си тада и о томе рекао нешто нистинито. Ако будеш тако поступао, одучићеш се од лажи. Ако јој се будеш препуштао, осим овог тешког греха клевете и раздора, о којима је раније било речи, нећеш заобићи ни другу срамну навику, од које готово да није слободан скоро нико ко говори неистину. Под овим подразумевам ласкање моћницима или гомили. Данас се ласкањем долази до изборних дужности; ласкањем се добија незаконита љубав од жена и преко њих се избија на широк пут, који ипак води у погибељ. Да ниси грешио на тај начин? Овај грех је посебно одвратан у устима савременог човека који се хвали својом независношћу, својом слободољубивошћу, а иде путем човекоугађања и ласкања прикривеног овим речима, мењајући своје обличје и своја наводна убеђења по неколико пута дневно у разним околностима. Али, ако си слободан од овог греха, да ниси крив за супротни, иако се он некад сједињује с ласкањем? Под овим подразумевам навику псовања, која се сад са ужасавајућом силом раширила међу младом генерацијом, нарочито међу револуционерима. Многи од њих не изговоре толико често везник „и“ колико псовке и то упућене свом саговорнику, како би му показали своју дрскост и задржали га од покушаја да изгрди човека, или просто засипају овим ружним псовкама свој говор да би душа што пре огрубела и да не би осећала прекоре савести због свог преступног стања. Ако и ниси псовач у тој мери, и ако уопште не желиш да убијеш у себи савест, ипак се уздржавај од псовки, јер од њих груби твоја душа и вређају се саговорници, чак и ако ниси желео да их увредиш. Господ се посебно гневи на оне који ближње називају ђаволима и дозвољавају себи да говоре: „Ђаво те, или њега, или мене однео.“ Овакве речи неће говорити, чак ни без гнева, хришћанин, којем је драгоцено сопствено спасење. Постоји још једна врлина коју ако не будеш стицао у својој души, нећеш напредовати у духовном животу. То је врлина трпљења, о којој толико не воле да слушају наши савременици, због чега су и упропастили своје душе и своју земљу. Уосталом, на исповести је тешко говорити о лепоти врлина, јер је њена основна намена – да се човек покаје за грехове. Зато ћу ти рећи нешто о греху нестрпљивости. Да ли си крив за овај грех? Вероватно је узрок добре половине свих твојих свађа и љутњи у породици било само то што се ниси потрудио да на неколико тренутака обуздаш осећање јарости због нечијег неопреза, или нетачности или увреде, која ти је нанета. Један монах није могао да се уклопи у манастирски живот и скоро да је сасвим одлучио да напусти обитељ, али га је старац посаветовао да на папиру напише четири речи: „Отрпећу ради Исуса Христа,“ и да их чита после сваке непријатности, сваки пут кад се у њему појави жеља да напусти обитељ. Монах је мислио да од тога неће имати никакве користи, али је ипак одлучио да покуша неколико пута. И шта се догодило? Умирио би се сваки пут кад би прочитао ове речи, а поступивши тако неколико пута, потпуно је престао да се љути на браћу и схватио је да су саме увреде већином биле умишљене и да нико није ни имао намеру да га вређа. Ако одредиш себи подвиг трпљења поштоваћеш и црквене постове, јер за њихово поштовање црквени сабори одлучују хришћанина од Светог Причешћа на две године, а њихово поштовање је најбољи начин, као прво, да се стекне врлина трпљења, као друго да се не троши цела своја плата на своје личне потребе, већ да се нешто уштеди и за добра дела, и напокон, да се обуздавају блудне страсти и да се има већа наклоност за молитву и читање духовне литературе.“
Испитавши грешника о свему што је духовник сматрао за потребно или макар могуће за кратко време исповести, он осим нарочитих савета о посебним страстима и греховима, треба да му да кратку поуку о чувању душе од искушења и притом обавезно треба да га упозори на моралну муку, коју човеку доносе његове тешке и греховне навике.
Мрачно и безнадежно стање Каинове душе поприма сваки тежак и непокајан грешник. Чак и пре него што постане свестан свог злочина он прво осећа њему самом несхватљиву тугу, као Саул, постаје раздражљив и џангризав према родитељима и околини. Више га не радује, већ оптерећује нежност деце, жене и родитеља. Ако је имао неки узвишен посао, научни или друштвени, сад му се чини да је туђ његовој души; он би желео да побегне од самог себе, а нема куда да иде. Двоструко му је тешко да буде с онима које је преступно обмањивао, на пример, са женом ако ју је варао, или са газдом ако га поткрада. Он тражи или самоћу или друштво порочних људи којима нису одвратна иста таква дела, која оптерећују његову савест. Али, и у једном и у другом случају он тражи самозаборав, а он се даје, иако на кратко време, у пијанству, да би затим с двоструком силом ова дела притискала његову савест и захтевала нови и нови заборав, на чијем дну се налази очајање, а често и самоубиство, односно вечна погибељ душе, за коју је бескорисна и црквена молитва. Још ће благо бити оном преступном грешнику, који се на време ужасне због свог пада, који га призна духовнику и измоли опроштај од оних према којима је нешто скривио; али што је дубљи био пад, тим окорелија постаје душа и тим теже јој бива да се смирава и да се покаје. „Ако си сада испуњен покајничким осећањем, знај да ће се оно с понављањем или продубљивањем греха, гасити и да ће бежати од тебе као јутарња сенка, и да није случајно што чак и грешник који се моли у цркви кличе тужно: „Ни слез, ниже покајанија имам, ниже умиленија: Сам ми сија, Спасе, јако Бог, даруј.“ („Немам ни суза, нити покајања, нити умилења: Спаситељу, Сам ми ово даруј као Бог.“) Кад би само пре него што се одлуче на грех људи размишљали како ће мучно осећати његове последице још овде, на земљи, у обичним животним околностима, бежали би од искушења са истом онаквом одлучношћу као од укусног, али смртоносног отрова. „Грех који ми показује слатко, а стално окушам горко пиће.“ Тражи себи,“ завршиће духовник своју поуку – духовне радости, радости чисте љубави и доброчинства. Приморај себе да учиниш макар нешто да би испунио ову заповест, одреди себи макар неки стални напор ради славе Божије и на спасење душе, тада ће грех стално у твојим очима губити привлачност, и напокон, а можда и одмах, постаће ти одвратан, као што пише апостол Павле: велим пак, по духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити (Гал. 5, 16). Завршавајући наведене савете за руковођење у борби са страстима и за лечење појединих грехова, понављам, нисмо претендовали ни на потпуност, ни на строгу систематичност у њиховој подели, јер је ова материја бесконачна, као што је бесконачна разноврсност људских карактера, стања и расположења. Задовољићемо се и ако неки читаоци и духовници буду рекли: „Да, сад сам сазнао у чему је суштина мог назначења као духовног оца и надам се да ћу уз помоћ Божију, рећи оно што треба и како треба, чак и приликом таквих расположења, дела и признања парохијанина о којима овде није било речи.“ Међутим, сматрамо да је потребно да додамо још нешто. Говорили смо о духовном лечењу грешника, али треба рећи макар две-три речи о духовном руковођењу праведника, не подразумевајући под њима хришћане који су већ покорили своје страсти и који би и самог духовника могли да поуче како се треба спасавети, већ мање утврђене, који се ипак баве својим спасењем и пре свега се подвизавају у молитви и посту. Њих треба чувати од одушевљавање хлистовским мистицизмом и поучавати их да су свети оци строго-престрого забрањавали да се из себе цеде или да се уопште вештачки подстичу молитвено одушевљење или умилење, јер у таквим случајевима они који се моле погрешно сматрају духовним одушевљењем просто-напросто или неки телесни осећај – замирање срца, испрекидано дисање, грчеве итд. а затим, задовољавајући се таквим осећањима, почињу да сматрају себе људима узвишеног молитвеног живота, духовнима, и падају у горду самообману. Забрањујући да напрежу своја осећања, оци заповедају да своју пажњу усмере у све речи и мисао молитве, и боље је да их се чита мање, али пажљиво. А осећање не зависи од наше воље, већ га Бог шаље као дар благодати, који се може сматрати драгоценим, али се човек због њега не сме надимати и хвалити. Ако се овај дар дуго не даје човеку који се моли или му се с времена на време одузима, треба поразмислити да ли га омета неки несвесни грех или страст која се тајно зачела, или греховна овоземаљска брига и треба ступити с њима у борбу. Али ако сећање и савест сведоче да тога нема, треба стрпљиво наставити свој молитвени труд и Господ ће послати умилење онда кад то буде корисно за нашу душу, кад она престане да буде нестрпељива и самопоуздана. Духовник такође треба упорно да упозорава вернике да не траже виђења и чуда, јер такве молбе хришћана бивају пут који води право ка духовној прелести и сујеверјима. Нека чак не журе да у сваком свом неуспеху виде демонске пакости: ми смо превише ништавни у духовном смислу да би се демони много нама бавили, јер и без тога испуњавамо оно што им се свиђа. Само у плими злобне мржње, безразложне чамотиње и очајања треба препознавати њихове нападе, исто као и у изненадном и безразложном нападу блудне похоти. Спречавајући своју духовну децу да желе и траже од Бога чуда и виђења, духовник треба да их подсећа да молећи се Богу као прво треба да ставе у мислима себе пред Њега, а као друго, и то је посебно важно, да буду свесни истине да не само да ми у то време мислено гледамо ка Богу, већ и Господ, као уосталом што увек чини, гледа на нас, гледа у наше срце, чита наше мисли и пажљиво слуша наше молбе и славословља. Оваква мисао увек одагнава од онога ко се моли непажњу и расејаност, јер ако човек разговарајући с царем, сву своју пажњу посвећује и пажљиво слуша речи цара, и бива усредсређен и пун поштовања, беседећи с Господом, он ће осећајући како је у њега уперен поглед Свевидећег, бити пун побожног трепета и светог умилења.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *