ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ[1]
 
Основни неспоразуми савременог руског пастирства
 
Различите појаве у руском црквеном животу говоре о томе да међу нашим пастирима и једном и заувек од Бога одређене судбине служитеља хришћанске истине постоји битан неспоразум. Због овог неспоразума се обични представници сасвим часног, па чак и изузетно ревносног пастирског духа како га они сами схватају, с једне стране, ни из далека не задовољавају свецело оне захтеве које им упућује паства, а с друге стране, често, нарочито у прво време свог служења Богу наилазе на потпуно неочекиван однос према себи људи из околине и уопште свег живота који их окружује. Овде посебно завређује пажњу околност да овакав неспоразум остаје и под условом да припадници пастве немају шта да кажу против свог свештеника као моралне личности.
Још колико ове године имао сам прилике да видим два руководиоца школских установа који су пре годину дана били јако забринути тиме како ће наћи вероучитеље по призвању, којима би били туђи они пороци за које се овим руководиоцима чинило (потпуно неосновано) да су уобичајене особине духовне класе. Затим су имали прилике да се упознају с двојицом кандидата Богословског факултета који су желели да постану вероучитељи и да их прилично добро упознају. Млади људи, заиста прожети искреним призвањем, од самог упознавања су се врло свидели поменутим педагозима, а и сами су били испуњени према њима ватреним саосећањем и расположењем, заинтересовали су се за посао, и може се рећи, постали су другови. Од њиховог даљег предавања веронауке није преостало очекивати ништа осим најбољег, барем са стране међусобног задовољства својим школским руководством. И шта се десило? Није прошло ни годину дана, а једног од младих свештеника директор је дословце истерао из поверене му установе као неодговарајућег, а о другом начелник школе три месеца након рукополагања није говорио другачије осим са гримасом, сматрајући да овакав законоучитељ уопште и није свештеник: и служи као да цепа дрва, и у разреду уме само да даје јединице. Још мање задовољни су били млади пастири. Први – човек искрено религиозан – падао је у потпуну чамотињу и очајање. „Па има ли уопште смисла живети,“ клицао је, „кад за сав труд, за поштено обављање дужности уместо одобрења и подршке наилазим само на прогоне!“ Нико се не заступа, сви перу руке, жена ме проклиње што сам обукао расу итд. Сироти служитељ Цркве је ридао као мало дете после непријатних разговора с директором и кад је прешао на друго место зарекао се: „Е, сад се више ни у шта нећу мешати, већ ћу само извршавати наредбе.“ Други свештеник је мање тужио, али је, чини се, више негодовао на руководство школе. „Они на веронауку не гледају као на предавање знања, већ као на побожну причу,“ говорио је, „и сматрају да се религиозно васпитање састоји у томе да се деци осим празничних служби, које трају по два сата, досађује још и акатистима сваке недеље“ Наведени примери се уопште не могу убројати у појаве младалачког неискуства поменутих свештеника: овде се изразила разлика у самим појмовима пастирске бриге како је назива светитељ Григорије Двојеслов, која понекад долази до супротности. Нема потребе дуго тражити карактеристичне потврде за ову мисао. Могу да наведем неколико случајева дијаметрално супротних одазива клира и света о неким појавама из пастирског живота.
Становницима једног великог града је добро познато да је локална саборна црква препуна народа у неке обичне недеље скоро као и на Божић или на Тројицу; то су биле оне недеље кад је за проповед био одређен покојни протојереј И.Полисадов; грађани који нису били у цркви с најживљом знатижељом су касније куповали Листић да би прочитали излагање главних мисли проповеди. Како се према овим проповедима односио клир? Сећам се као сад, обичне у таквим случајевима оцене једног поштованог, такође већ покојног свештеника саборне цркве: „Опет је данас о.И. дошао са својим громогласним фразама! Прича читав сат, а не каже ни једну ваљану мисао.“ Сличним одазивима су омиљеног народног проповедника награђивали и други моји саговорници из клира. Али им се зато веома свидела беседа поменутог свештеника саборне цркве изречена на дан погребења покојног цара. Храм је био препун народа, литургија је почела касније и певали су лагано како би парастос почео управо у време или спуштања ковчега у гроб или заједно с почетком опела, не сећам се, али после отпуста на литургији, кад су архијереј и служашчи изашли на средину цркве, а проповедник се појавио на катедри, зачуо се договорени ударац великог звона и могли су се чути пригушени јецаји тужног народа. О чему је проповедник почео да говори? Он је сажето, али детаљно навео државне подвиге почившег у историјском поретку, не заборавивши да каже нешто о освајању Амура и Ферганске области, објаснио је, чини ми се, корист од нових бородова и земства и на крају је позвао слушаоце на искрену молитву за упокојење душе почившег цара. У другом, свечаном тренутку, кад је на Велики петак на вечерњи била изнета плаштаница, исти овај проповедник је опет темељно и сажето изложио по кратком руководству преподобног Макарија учење о искупљењу у смислу задовољења Христовом жртвом Божанског правосуђа због Адамовог непослушања. И тај пут сам од колега покојног проповедника чуо најпозитивније оцене проповеди. Треба ли говорити да мирјани најразноврснијих друштвених стања нису били надахнути ни једном ни другом проповеђу, већ су напротив, изгубили узвишено расположење, не само на незадовољство, већ скоро и на љутњу због таквог неодговарања поука свечаности тренутка.
Не само проповед, већ и све остале стране пастирског служења често наилазе на дијаметрално супротне оцене од стране мирјана и самих пастира. Један мој познаник, још увек млад протојереј В. – вероучитељ у полуаристократској средњошколској установи – ужива углавном славу узорног наставника веронауке; и у друштву и у педагошком свету се обично сматра да међу његовим ученицима има најмањи број скептика, да се нигде у другој школи у тој мери не васпитава љубав према Христовој вери и схватање њених истина; многи аристократи, чак и полусекташког усмерења вероватно од свег клира овог града само њему признају име хришћанина. Али упитајте за њега његовог сабрата и руководиоца, који сваке године пише извештај о предавању веронауке: најлошији атест, који скоро да се граничи са жалбом, пада управо на овог вероучитеља и овај атест није написало лице само искрено непристрасно, него лице које са своје стране са свом ревношћу служи делу веронауке већ много година у сличној школи. Као омиљени народни пастир у другом граду у којем сам имао прилике да живим, неоспорно се мора навести један свештеник, који се не одликује само проповедничком, већ и најразноврснијом мисионарском, добротворном и организаторском делатношћу. Често ћете од мирјана из свих слојева чути: „Е, кад би сви свештеници били као NN, не би било ни секташа, ни нихилиста.“ Заиста, приступачност, саосећајност, просвећена човекољубивост и красноречивост наведеног пастира су му праведно стекли љубав свих становника града оданих Цркви. Да ли се његова сабраћа исто тако односе према његовој делатности? Један од најмлађих сарадника поменутог свештеника је крстио Јеврејина и добио је од конзисторије налог да пошаље акт о крштењу у најближу парохијску цркву ради уписа у метрику, које није било при домаћем храму у којем он служи. Настојатељ парохије, човек сам по себи побожан, марљив и поштен, ипак је страшно негодовао због тога што је бесплатно морао да упише у метрику неког Јеврејина полупросјака, сепецијално је отишао да се разјасни с младим свештеником и покушавао је да му докаже неразумност и бесциљност његовог пристанка да крсти Јеврејина додавши у закључку: „Зар желите да се угледате на Михаила Иљина који се читавих 20 година Бог зна чиме бави?“ Сећам се да је на једном од друштвених ручкова неки шаљивџија, који није припадао клиру дижући ватрену здравицу за здравље NN додао жељу да поштовани пастир још 60 година настави да се бави Бог зна чиме, као и раније. Дакле, чини се да је довољно речено о томе да је гледање пастве на предмет пастирске делатности потпуно другачије него код самих пастира; наведене појаве не представљају примере одступања од пастирског дуга, занемаривање својих обавеза од стране пастира, а још мање су потреба за подражавањем са стране мирјана, већ представљају управо борбу идеја, неспоразум чисто принципијелног карактера.
Овај неспоразум не бива само с паством, већ и са самим пастирским делом. За образлагање последње мисли нећу подсећати на то да студентски религиозно-друштвени идеализам испарава код младих свештеника за две-три године, уступајући место туробном разочарењу које их подстиче да траже за себе постпуно туђу омиљену професију (укључујући и гајење живине), а да се према пастирском послу односе као према тешкој спољшњој дужности; сећам се да је то у потпуности искусио и један мени добро познати талентовани предавач црквено-практичних наука, који је примио свештенички чин после петнаестогодишње предавачке праксе и притом из највиших религиозних побуда. Видео сам га две године после рукоположења. Не смо да је до те мере занемарио започете свеконедељне проповеди, већ је машто само о томе да оде негде из своје парохије где му је очигледно све досадило, а највише колеге. Пажњу мирјана према речи поуке сматрао је ништавном, одрекао се учествовања у богословским предавањима, којима се раније одушевљавао и око себе је видео, и то апсолутно преувеличано само користољубивост и превару.
Наравно, све ове појаве, а посебно неспособност пастира да живе једни с другима створиле су увредљиву пословицу: где је сабор, тамо је и содом – већина писаца сматра да се она односи на моралне недостатке клира, али то је потпуно неправедно, не само у односу на наведене примере, већ и на сав црквени живот уопште. Наравно, наши пастири нису анђели, али они по својој религиозности и моралној чистоти бесконачно превазилазе латинске и протестантске свештенике од којих смо имали прилике да се посебно блиско упознамо с првима и да се ипак уверимо да и поред далеко нижег нивоа њихових религиозно-просветних снага него код наших свештеника, код њих нема никаквог неспоразума с паством и са својим служењем, као код наших. Очигледно да узрок за ово нису толико личне особине клира колико неупућеност у истинско поимање пастирства, непотпуност самих богословско-пастирских гледишта. Дакле, ради исправљања сличних неспоразума треба да изложимо хришћанско поимање о самом пастирском делу по изворима Божанског Откровења, са оних страна које остају непоменуте у нашим уџбеницима за овај предмет, као и да развијемо ону одавно предсказану у Божанском Откровењу и историји Цркве, судбину која у овом животу очекује пастира и његову хришћанску проповед. Дакле, код нас се заправо добија излагање богооткривених начела Царства Божијег, које се прво зачиње у човековој души и затим ступа у борбу са старим човеком у својству друштвене или духовне силе; управо ове принципе ћемо поредити с оним представама којима се руководе савремени служитељи Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут су објављена у часопису „Лектира Друштва љубитеља духовне просвете“, 1891.г., септембар.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *