ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О ПОЖЕЉНОМ КАРАКТЕРУ ЦРКВЕНО-НАРОДНИХ ИЗДАЊА
 
Каква треба да буду црквено-народна издања
 
Проповедник или аутор црквених листића треба да буде прожет истим оним животним расположењем које влада нашим сељаштвом, да се мислено поистовети с њим и да затим кроз Реч Божију, кроз свештену и црквену историју подиже ово расположење до расположења, које се захтева од хришћанина. Тако су поступали свети апостоли, који су учили Јелине о „незнаном Богу“, а Јудејце о „Првосвештенику по чину Мелхиседекову“. Узмите говор апостола Стефана у синедриону или апостола Павла у Антиохији Писидској: због чега они своје исповедање почињу од Аврама и Мојсија? Управо зато да би обративши се религиозно-народним идеалима слушалаца овладали њиховим расположењем и подигли га до живе вере у истину васкрсења Христа Који је пострадао. Тако и ми не смемо да се бавимо само логичким откривањем догми, већ речју црквеног поучавања треба да уздижемо хоризонт читалаца над животом и да га подижемо ка њему. Диван узор за ово имамо у светитељу Тихону Задонском у његовом делу „Духовно благо које се у свету сабира“, у којем аутор задржавајући се на обичним појавама свакодневног живота и природе узноси нашу мисао ка Христу и спасењу. Али у делима светитеља. Тихона пројаве природе и свакодневног живота узимају се само као аналогија, често чисто спољашња, а савремена црквено-поучна штампа треба да разјашњава суштину како хришћанин може да испуњава Божију вољу у породичном животу, будећи стално у деци савест и др., у домаћинству – кроз могућу помоћ суседима, у друштвеним радовима, рецимо у фабрици – макар онолико колико је могуће, кроз борбу с навиком другова на псовање итд. Сличан садржај црквено-народних издања, који обухвата и усмерава ка добру и спасењу све стране народног свакодневног живота донеће још и ту корист што се за њега неће занимати само побожни међу сељацима, већ и сви они који су склони читању и слушању уопште. Али ово ће бити потпуно остварено само у случају ако и сама форма црквено-народне литературе буде постављена у складу с овим захтевима. Ипак, пре него што нешто кажемо о томе задржимо се на постојећим издањима која наизглед блиско одговарају нашем циљу. Под овим подразумевамо народне повести Наумовича и мноштво њима сличних издања у руској Галицији – календарчића и малих молитвеника и др.
Све ове ствари далеко превазилазе великоруску црквено-народну литературу по својој приступачности и умећу излагања. Галицка интелигенција жели да буде народна – у овом смислу она је добар пример за све нас, али освојивши умеће поучавања она – авај – често сама не зна чему да учи и не иде даље од домаћинске исправности, трезвености и патриотизма; галицка морална поука се врло ретко уздиже изнад тога; о овом њеном карактеру је лепо писао свештеник Клеандров у „Црквеном веснику“ (бр. 29). Руски духовни писци у облике народног говора и свакодневних слика треба да сместе сву узвишеност хришћанских врлина, све истине библијског откровења.
Какве су управо форме најзгодније за овакве поуке? Пре свега за све читаоце, побожне и непобожне, треба писати тако да мисли примају без напрезања ума, а по могућству саме по себи. Треба писати народним речима, народном синтаксом и народном фразеологијом; избегавати глаголске прилоге и уопште зависне, па чак уколико је могуће и све сложене реченице. Именицу углавном треба стављати на почетак реченице; речи које се тешко разумевају, али се истовремено не могу заменити другима ако се већ морају искористити треба употребљавати по мало, а не по неколико одједном, како би се лакше могле схватити макар из контекста. Једном речју, говор треба да буде исти као у постојећим староруским повестима. Али, то није довољно. Листићи треба да буду уметнички, епизодно написани. Ако им се свима не може придати овакав карактер, онда бар некима. До сада смо с напором задовољавали већ постојеће религиозно интересовање, а у суштини ми треба да га будимо у синовима Цркве у којима оно још спава. „Тројицки листић“ ће с радошћу и захвалношћу прочитати побожан сељак, а обичан мирјанин га неће прочитати без напора; а човек који је слабо религиозан, а посебно ако је окусио градску цивилизацију, навикнут на новине или на лако штиво издања Леухина и Манухина, уопште неће ни дочитати „листић“ до краја – учиниће му се досадан и тежак. Дакле, неким народно-црквеним издањима треба придати епизодичност: почети од неке повести која би сама по себи била занимљива, и онда одавде пренети читаоца у област религиозних интересовања. Нешто слично, мада авај, не на православној основи, дају приче Л.Н.Толстоја, које одушевљавају сељачку читалачку публику. Уосталом, ми вероватно можемо да не улазимо у област белетристике, у област састављања повести и измишљених прича. Али таквом облику казивања се сама по себи приближавају многа житија светаца па чак и одломци из Светог Писма, какви су на пример, призивање Савла, историја Товита или Јудите и др. Тешкоћа неће бити у томе да се пронађе материјал, већ у томе да се у један листић смести макар колико завршени предмет излагања тако да заиста буде уметнички. Нужност спајања ове уметности, која нам и без тога слабо полази за руком с краткоћом излагања, мора, наравно, изазвати још тужније мисли о нашој слабој припремљености за слична издања, али уједно треба да нас подстиче на двоструке напоре, да радимо на себи и да се припремамо на задовољење наведене потребе религиозног живота нашег многострадалног народа.
Али, рећи ће нам, да ли је пастирско дело да оставивши директно откривање истина домостоја јуримо за данашњим токовима живота и да сабирамо све заблуделе у двориште Цркве? Нека сами дођу и у покајању моле за поуку. Иначе ћемо их занимати побожним бајкама, као да ће Црква без њих нешто изгубити… Пази се тога да тако говориш, служитељу Божји, да се презирући опште приступачну уметничко-свакодневну форму поучавања не би показао као хулитељ божанског Јеванђеља, јер: Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка. Отворићу у причама уста Своја; исказаћу сакривено од постања свијета (Мт. 13, 34-35). На нашем степену духовног развоја човек који је свецело погружен у услове свог свакодневног живота уопште није способан да прима Реч Божију другачије осим кроз највиши поглед на ове животне услове, односно кроз приче (в. Лк. 8, 10). Господ њима не говори људима безблагодатним, већ онима који су отпали од благодатног живота. Он заповеда да се према њима односимо с још већом бригом, не заповеда нам да чекамо на њихов повратак у Цкрву, као што ми понекад говоримо, већ заповеда да их тражимо пре сваког другог дела, јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведеест и девет што нису залутле. Тако није воља Оца вашега Небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18, 11-14). Ове речи Божанског Пастиреначалника јасно говоре о важности, величини и обавезности проналажења таквих мера пастирске делатности, којима би се под окриље Цркве привлачили они њени синови, који од ње отпадају по мислима или по животу, и мислимо да се овим речима потиру сви аргументи против наведеног облика црквено-народних издања.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *