ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
 
ГЛАВА I
 
Стих 1.
 
1. Слово Господње, јеже бист ко Михеју Мораститину, во дни Иоатама и Ахаза и Језекији цареј Иудиних, о нихже видје о Самарији и о Ијерусалимје.
1. Ријеч Господња која дође Михеју Моресећанину за времена Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудинијех, што видје за Самарију и за Јерусалим.
Не понављајући хронолошке напомене, задржимо се на словенском изразу: „О них же видје о Самарији“ и др.; уп. у руском преводу: „што видје“ (односно реч Господњу). Јеврејска реч „хаза“ значи „созерцавати“ и у Библији се среће, како у овом уопштеном смислу (в. Јов 19, 26; 32, 9), тако и у смислу усвајања било којих идеја, које су по својој јасности и тачности једнаке виђењу очију (в. Пс. 45, 9); ово је управо она реч, од које је образовано „хоза“ – „јасновидац, пророк“. Узалуд се научници не задржавају на чињеници да управо овом речју пророци означавају откровења која им се дају (в. Ис. 1, 1; 2, 1; Ам. 1, 1; в. Ав. 1, 1). „Реч Божија, коју виде“, дакле, не ради се о простом диктирању Божанских речи, не ради се о простом виђењу очију. А и по даљем карактеру говора не може се одредити да ли Михеј види виђење или преноси речи које чује: Јер, гле, Господ излази из мјеста Својега (Мих. 1, 3) и др. „Како виде пророци?“ – пита приликом тумачења сличног места светитељ Златоуст (Тумачење књиге Исаије (в. Ис. 1, 1)) и наставља: „Не можемо да објаснимо речју начин њиховог виђења, али… ако се ствар објасни сличношћу, чини ми се да се с пророцима дешавало исто као кад би чиста вода, примивши у себе сунчеве зраке, очистивши се унапред сопственом врлином, примила дар Духа, и проникавши се овом светлошћу, добила виђење будућности.“ Дакле, ради се о неком општем озарењу пре него о виђењима. Богопросвећена душа пророка бива проникнута разумевањем воље Божије која долази с таквом сигурношћу да се догађаји будућности простиру пред њим као живе слике природе („јеже видје“) и с таквом јасношћу, с тако тачним схватањем смисла свих ових догађаја да као да му их Сам Бог словесно објашњава („слово Божије“). Зато се ништа не може рећи против словенске редакције: „о нихже видје“ и др.
 
Стих 2.
 
2. Слишите људије вси, словеса, и внемли, земле и вси иже на неј, и будет Господ Бог в вас в послушествованије, Господ от дому свјатаго Својего.
2. Чујте, сви народи, слушај земљо и што је на њој, и Господ Бог да вам је свједок, Господ из свете цркве Своје.
 
Израз „чујте, сви народи“ тумачи објашњавају као уводно и неко врло важно саопштење за буђење пажње на коју пророк као сведоке позива народе и све што је на земљи што, као што је речено, у Библији претходи само врло страшним и битним разобличењима. „Сви народи“ или „сви људи“, као на словенском, односно да ли сви народи или сви Израиљци, као што објашњавају оци, тумачећи множину као указивање на два царства? Оци су се ослањали на одговарајућу реч „амим“, која се супротставља другој „гоим“ као назив којим је народ Божији називао непријатељске незнабошце. Ипак, треба рећи да се ова два јеврејска предмета не разграничавају по предмету који означавају, већ по расположењу онога ко говори, тако да се прва реч не користи само за означавање израиљског народа, већ уопште, кад се онај ко говори према ономе кога назива односи благонаклоно, на пример, Аврам се поклони народу земље оне (1 Мојс. 23, 12; такође 1 Мојс. 42, 6; 4 Мојс. 21, 29 и др.). Напокон, ова реч „амим“ може да означава људски род уопште, на пример, у Јову (в. Јов. 12, 2) (у почасном смислу: „заиста, само ви сте људи“) или код Исаије (в. Ис. 40; 42, 5), где словенски превод правилније него руски преноси овај појам речју „људије“, а не „народ“.
Дакле, овде(в. Мих. 1, 2) се не ради о коленима израиљским, већ о свим људима, с пријатељским односима према њима као будућим слушаоцима речи Бога Месије. Исаија о светском значењу будуће проповеди говори „смелије“ (в. о томе у Рим. 10, 20) о томе да ће се („гоим“ – „незнабошци“= туђинци које су Јевреји презирали, једном обратити (в. Ис. 65, 1) и да ће се уздати у име Божије. Михеј само подиже крајичак завесе, која дели народе, и све њих, због речи Божије која ће се открити, назива неуобичајеним именом „амим“. Даље се текст не слаже: „сви народи“, а на грчком ????????????? Словенски текст овог пута не прати седамдесеторицу преводилаца и спаја обе редакције: „Слишите, људије вси, словеса.“ Заправо, одговарајућа јеврејска реч „кулам“ заправо означава „њихов збир“, „све њих“ (акуз.), односно, „све ове речи“. „Земле и вси иже на неј“, није толико исправно као „оно што је испуњава“, јер је исти овај израз у псалму: „Господња земља и исполненије јеја“ (в. Пс. 23, 1). Под последњом речју се подразумева уопште сва природа, жива и мртва, која се у свом збиру често призива на служење или хваљење Господа (в. Пс. 143. или песму тројице младића код Дан. 3). Народи и земља се призивају као судије нечастивости Јакова (в. Мих. 6; Пс. 49). Бог је као сведок или тачније, тужилац Свог народа (уп. Ис. 5, 1-5), који је нарушио Његов завет (јер је суд уместан тамо где је био завет (в. Пс. 49)). Али даље се открива слика већ заиста суда Божијег (уп. Пс. 49, 6): Бог је Судија. Дакле, Бог је час судија, час тужилац. Ову противречност на речима разрешава Спаситељ Који каже: Ја не судим никоме (Јн. 8, 15), а на другом месту тврди да је Отац сав суд предао Сину (в. Јн. 5, 22). Господ Који долази само просвећује људима очи да би схватили шта је добро, а шта је зло, а пресуду над собом чине они сами, у складу с многобројним понављањима библијске мисли о томе да ће „пут нечастивих пропасти“. Текст на словенском „в послушествованије“ (уп. 9. заповест), а на руском је „сведок“ што је исправније од речи „ед“ (с јевр. „сведок“). „Господ из свете цркве Своје“ – додаје пророк, као да инсистира на томе да неће разобличавати Јудејце с тачке гледишта неке нове религије, већ Старог Завета, који су се надали да ће испунити кроз спољашњи култ (уп. исто оно позивање – Мал. 3; Пс. 49). Тако објашњава и архиепископ Иринеј да Јудејцима, који су се поносили својим храмом (уп. Мих. 3, 11) треба да прети гнев Божји из истог овог светог храма.
 
Стихови 3 и 4.
 
3. Понеже се, Господ исходит от мјеста Својего, и снидет и наступит на висоти земнија, 4. и поколеба гори под Ним, и јудоли растајут јако воск от лица огња и јако вода сходјашчи со устремленијем.
3. Јер, гле, Господ излази из мјеста Својега, и сићи ће, и ходиће по висинама земаљским. 4. И горе ће се растопити пред Њим, и долине ће се расјести, као восак од огња и као вода што тече низ стремен.
 
„Јер, гле, Господ излази“, односно у томе се састоји почетак Његовог сведочанства против Израиља. А у чему се оно састоји? Пошто су разлике између текстова овде потпуно безначајне, обраћамо се смислу. Оци Цркве и Иринеј Псковски под „горама“ подразумевају ђавола, којег је у прах збацио Син Божји, кад је дошао на земљу, а блажени Јероним нуди неколико објашњења: посрамљивање гордих на земљи (свако брдо нека се смири) или друго, апастрактније, по којем под горама подразумевају узвишене душе, а под долинама – ниске. Први ће се потрести на доласку Господњем, а други ће потпуно пропасти; напокон, под земаљским долинама, земљом уопште и Самаријом, за разлику од Јерусалима, између осталог, он учи да се подразумевају јеретици. Сва ова објашњења су потпуно спојива: последње, наравно, не у смислу разјашњења, већ примене библијске идеје на савремене догађаје, а прве две – притом потпуно природне претпоставке, да мисао пророка не представља вештачко уплитање одређених и појединих мисли у слике природе, већ у смислу општег поређења постојећег живота с природом која је ужаснута, тако да детаљи ове слике могу и да не буду повезани унапред с већ познатим појавама живота, већ да приликом тумачења буду препуштени логици самих ствари. Између осталог, топљење, као восак од лица огња, означава немоћ, слабљење било чега што је изгледало јако (в. Пс. 67, 3), а разливање воде – смрт (в. 2 Царств. 14, 14); а све заједно – коначну спољашњу и моралну погибељ непријатеља Божјих. Пророк управо жели да предскаже да ће главна световна, грешна начела живота, на којима се гради и којима се брани привидна сила савременог Израиља бити разобличени, посрамљени доласком Бога, а и царство Израиља ће пропасти.
 
Стих 5.
 
5. Нечестија ради Иакова всја сија и грјеха ради дому Израилева. Јако нечестије дому Иаковљу; не Самариа ли; и киј грјех дому Иудина; не Иерусалим ли.
5. Све је то за злочинство Јаковљево и за гријехе дома Израиљева. Које је злочинство Јаковљево? Није ли Самарија? Које су висине Јудине? Није ли Јерусалим.
 
Израиљ ће погинути због нечастивости и грехова. Ови грехови нису случајни, нису неважни: сами центри ових царстава, саме њихове владе су предводнице греха уопште, и између осталог, мајке свих осталих безакоња – идолопоклонства, као свесног противљења вољи Божијој и одступање од истинске религије.
 

Стих 6.
 
6. И положу Самарију во овошчноје хранилишче селноје и в сад винограда, и развергу в пропаст, каменије јеја и основанија јеја, и основанија јеја открију.
6. Зато ћу учинити од Самарије гомилу у пољу да се саде виногради, и побацаћу камење њезино у долину и открићу јој темеље. „
 
Учинићу Самарију гомилу у пољу“ – тако се наставља слика Божанског силаска на земљу: горе ће се затрести пред Њим, а безакони град ће се претворити у развалине. Савремени тумачи размишљају да или је слика силаска завршена и почињу поједина предсказања, или овај силазак не треба да се односи на Господа Исуса Христа, али под њим треба подразумевати уопште долазак суда Божијег, који се огледао у томе што су Асирци разорили Самарију. У ствари, ништа нас не спречава да под силаском Божјим подразумевамо и једно и друго: Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази (Откр. 1, 8), Почетак (Јн. 8, 25), говорио је Господ. Његов видљив долазак на земљу био је само завршетак претходних јављања Његове воље кроз различита дејства домостроја над Својим народом. Смисао (идеја) догађаја разарања Самарије, која се одразила у пророчким беседама као идеја посрамљивања људске светске силе, која се заснива на неправди, јесте иста она као и јављање Спаситеља, Који је разобличавао свет за гријех, и за правду, и за суд (Јн. 16, 8); на живот су се оба ова догађаја одразила једнако, као доказ да се само у истинској побожности садржи животна сила. Различите су речи „гомила у пољу“ или „овошчноје хранилишче“. Нисмо наишли на научне коментаре, ни речници не могу да дају филолошко објашњење за ову другу редакцију. Међутим, од отаца – Кирил, Јефрем и Теодорит – њега се придржавају и први од њих објашњава да је ово „хранилишче“, предмет попут љуљашке, који је привезан за дрво и који се после вађења плодова одбацивао као непотребна ствар. У словенском тексту Библије овакав израз се у истом смислу користи у псалму (в. Пс. 78, 2) и у књизи пророка Исаије (в. Ис. 24, 20), при чему само у првом случају у јеврејском тексту стоји иста реч „и“, као и овде. Насупрот томе, иста ова реч је у књизи пророка Исаије (в. Ис. 17, 1) и код седамдесеторице преводилаца преведена као „гомила камења“. Контекст говори у корист словенског схватања: Самарија ће бити као напуштено спремиште за поврће, као очишћени виноград. Уосталом, и тумачење блаженог Јеронима је, мислимо правилније него савремена редакција. По Јерониму: „учинићу гомилом камења као приликом сађења винограда“ – гомила камења (сакупљених с поља) за сађење винограда (на овом пољу). Заиста, Сенахерим је разорио Самарију, и истог часа је она била насељена, а није била обрађени виноград (упркос савременој редакцији); а овом савременом смислу не одговара ни даљи израз: „обнажићу темељ њен“, односно након рушења кућа открићу темеље – ради се, дакле о потпуном разарању. Израз је антропоморфан и врло је својствен семитској уобразиљи. Самарија ће бити обрукана као обнажена жена; у овој телесној обнажености биће спозната њена морална ругоба, која се сад скрива испод раскоши и силе. Поређење града са женом је врло својствено Библији. Ко не зна за израз „кћи Јерусалима“ који се стално среће? Овде није једино реч „обнажење“ употребљена у антропоморфном смислу, она се понавља код Осије (в. Ос. 2) и др., где како овде, код Михеја, тако и на многим другим местима у Библије ово обнажавање бива као срамно погубљење града-блуднице, која је издала савез, или завет, обручавања с Господом („обнажићу основе“ (уп. Ам. 3, 7). Дакле, код нас се испуњава горе откривена ??????????(„богојављење“): Господ ће доћи да се суди са земљом због нарушавања брачног савеза с Њим кроз блуд идолопоклонства; мисао о овом брачном савезу који се огледа у истинској побожности, пролази кроз целу Библију, а посебно кроз Песму над песмама, Јеремију, Језекиља и Осију; управо с ове тачке гледишта се идолопоклонство у Библији увек назива преваром, блудом, као и овде.
 
7. И всја извајанија јеја сокрушат, и всја, мзди јеја запаљат огнем, и всја кумири јеја положу в пагубу: понеже от најма блуда собра и от најма блуженија собрати.
7. И сви резани ликови њезини разбиће се, и сви ће се дарови њезини сажећи огњем, и све ћу идоле њезине сажећи огњем, и све ћу идоле њезине потрти, јер од плате курварске накупи, и опет ће бити плата курварска.
 
Иста мисао је у следећем, 7. стиху. Наравно, овде се не подразумева блуд у директном смилу и тешко да су идоли накупљени у храму дарови блудних жена како подразумева блажени Теодорит, већ се у складу с Јефремом и блаженим Јеронимом и Иринејем Псковским, подразумевају уопште сви украси и богатства престонице, сакупљени уз помоћ космополитске и незнабожачке културе; сматра се да је спољашња лепота града сакупљена кроз религиозни компромис, кроз идолопоклонство, зато и постаје удео блудне Ниневије, њених храмова и пирова.
 
8. Сего ради возридајет и восплачетсја, појдет боса и нага, сотворит плач аки змијев и риданије аки дшчереј сиринских.
8. Зато ћу плакати и ридати; ходићу свучен и го; плакаћу као змајеви и тужићу као сове (руски текст – нојеви).
 
Од 8. стиха почињу суштинске разлике између руског и словенског текста, које ћемо анализирати. Најбитнија се састоји у томе што јеврејски масорети читају овај стих у 1. лицу, описујући у њему своју сопствену тугу („због тога ћу плакати и ридати“), седамдесет преводилаца га преводе у 3. лицу, сматрајући да се слика односи на олицетворење Самарије; исто тако древни сиријски превод, који овде још користи заповедни начин, а халдејски – потврдни, али множину, подразумева становнике Самарије. Дакле, древне редакције су за словенски текст с грчког, али се код блаженог Јеронима и светог Јефрема чита у складу с масоретима. Што се тиче контекста, умесно је и једно и друго схватање, зато што извесно олицетворење Самарије постоји и у претходним стиховима. Ипак, ма како сродан био карактер пророчког плача због Самарије и плач Јеремије због Јерусалима, мислимо да схватање седамдесеторице преводилаца има предност због везе с даљим стиховима: тамо се ради о судбини појединих градова и он такође указује на плач и жалост (в. Мих. 1, 16), при чему користи исто такво поређење с птицама. Између осталог, шакали који се овде помињу (у српском тексту: змајеви) заиста завијају код развалина, и нојеви (у српском тексту: сове) над поломљеним јајима која полажу у песку. Коментатори не дају филолошко објашњење за различите редакције; у садашњем јеврејском тексту свуда стоји префикс првог лица ? (алеф), док је префикс за треће лице женског рода ? (тау); међутим, у овом стиху речи, које претходе овим речима завршавају се на ? (тау), или на ? (ге), односно, на слова која се скоро исто пишу. Иза свега тога остаје питање: да ли су Грци последња слова од претходних речи померили према следећим, или су обрнуто, масорети померили прва слова глагола у флексији од претходних? Разлика у читању: „змије“ (код отаца: „дракони“) и „шакали“ објашњава се различитим синонимним преводом једне исте јеврејске речи „таним“ која код Језекиља (в. Јез. 29, 3): „крокодил, дракон“, а код седамдесеторице се углавном преводи (на другим местима Библије) као „сирин“, овом речју је овде преведена реч „рода“ која се на осталим местима словенске Библије преводи истом речју „струифони“ као што се код блаженог Јеронима назива рода. Дакле, код седамдесеторице је овде постојао други ред речи у јеврејском тексту у односу на данашњи, односно вероватно је реч „таним“ била последња и с претпоследном „бенот“ која се сад преводи као „плач“ читала се „дшчереј“ од јевр. „бат“) сиринских; могуће је да су седамдесеторица преводилаца под овим подразумевала женке нојева (множина „бенот“ од „бат“ – „кћер“).
 
Стих 9.
 
9. Јако одержа јазва јеја, понеже прииде даже до Иуди и коснусја до брат људиј Мојих даже до Иерусалима.
9. Јер јој се ране не могу исцијелити, дођоше до Јуде, дорпијеше до врата Мојега народа, до Јерусалима.
 
“ Јако одержа јазва јеја“, на руском „јер јој се ране не могу исцијелити“. Називање Самарије овде у трећем лицу наводи на мисао да је овај поредбени објективни тон пре наставак говора у трећем лицу, а не у првом, односно да се одлучју у корист грчко-словенског тумачења претходног стиха. Пророк жели да укаже на потпуно унутрашње распадање самаријског царства десет колена: оно је неисцељиво. Неки погрешно мисле да овде наводно треба подразумевати само напад Асираца на Јерусалим после освајања Самарије, ради се уопште о духовној зарази идолопоклонства, које се раширило чак до Јерусалима, а затим већ и о незбежној политичкој пропасти. Разлика у читању прве речи овог стиха остаје неразјашњена и код Розенмилера, и код других, вероватно су јеврејски придев женског рода „аноша“ схватили као глаголски облик од основе „анаш“ – „навикавати“, одатле, вероватно „овладавати“.
 
Стих 10.
 
10. Иже в Гетје, не величајетсја, и Иенакимљане, не сограждајте из дому на посмјејаније, перстију посиплите посмјејаније ваше. 10. Не јављајте у Гату, не плачите; у Вит-Афри ваљај се по праху.
10. Не јављајте о томе у Гату; не плачите тамо гласно; већ у насељу Офра поспи се пепелом – (превод руског текста се наводи кад постоје веће разлике у односу на српски).
 
Имајући у виду коначни резултат духовне болести Самарије, који се састоји у њеној будућој срамоти, без обзира на садашњу привидну величину, пророк прибегава уобичајеном у Библији начину истицања мисли: „Не објављујте о томе у Гату“ и др., као што је и Давид оплакивао смрт Саула: Не казујте у Гату и не разглашујте по улицама Аскалонским, да се не веселе кћери Филистејске (2 Цар. 1, 20) и др. Ова два града се помињу, можда као заувек уплашени непријатељи Израиља, који су узалудно желели да освоје ковчег завета (уп. такође Пс. 24, 2); а сад ће овај њихов страх престати, кад до њих допре вест о паду царства. Овде је јеврејска традиција тачнија („бегет алгахиду“ – „сазвучност“) и седамдесеторица преводилаца су читала као „бегет алтагдилу“ – од глагола „гадал“ – „величати“; тако су читали и светитељ Кирил Александријски и блажени Теодорит, али се преподобни Јефрем Сирин и блажени Јероним придржавају масоретског текста. Даље се разлика у редакцијама компликује; „с јеврејског „плачем не плачите“ на руском гласи: „не плачите тамо гласно“, а на словенски је преведено с грчког: „Иенакимљане не сограждајте“, а у грчком није било ?????????????односно у граду Ако (в. Суд. 1, 31) што се изражава истим писањем јеврејским словима, као и реч: „плачемо“, тачније „бакко“ уместо „беакко“, одакле се обнавља и паралелизам (уп. 2 Царств. 1, 20). Али даље су седамдесеторица преводилаца упркос сазвучности читали не „тивко“, већ „тивно“, и уместо „плачите“ преводили су „сограждајте“, односно изводили су од глагола „аббан“ – „угњетавати“, „сгушћавати“, одатле – „сограждајте“. Допуна овог глагола би следила даље: „Из дому на посмјејаније, перстију посиплите посмејаније ваше“, а на руском: „Али у насељу Офра покриј се пепелом“ и др.; блажени Јероним је преводио заједничком именицом: „У дому пепела пепелом се посипајте“, а преподобни Јефрем Сирин је читао „у Ефрати“, уместо „Офра“; мислимо да није било основе да се помињу ови градови јудејског царства приликом предсказивања несрећа Израиљског царства, зато што ову невољу неће срећно избећи ни становници Јудеје. По тачном запажању Розенмилера, овде је већ због тога згодније видети властита имена што се тако боље издржава паралелизам с претходним изразом о Гату и Акоу, од којих почиње игра речи (односно имена и глагола који слично звучи) (уп. Соф. 2, 4; Ис. 21, 2; Јер. 6, 1). Напротив, у словенском схватању има много синонима. Заиста, различита редакција се овде састоји у томе да ли се властита или заједничка именица („пепео“) приписује јеврејској речи „ахдат“. Смисао стиха, је дакле, следећи: пораз Самарији је ужасан, нека о томе нису знали непријатељи (док знају и хвале се (уп. Ис. 36, 19), али нека на ово обрате пажњу Јудејци (иако уопште не желе да се уразуме казном над Самаријом и настављају своја безакоња (в. Јез. 16)).
 
Стих 11.
 
11. Обитајушчаја добрје во градјех својих. Не изиде живушчаја в Сенарје, плачитесја дому (сушчаго) близ јеја, приимет от вас јазву болезњеј.
11. Изиди, становнице Сафирска, с голом срамотом; становница Сананска неће изаћи (побећи – руски текст); жалост Ветсилска неће вам дати станка.
 
Становница Сарифска је по сведочанству Јевсевија – становница градића код Аскалона; назив града означава „предивна“ зато су овај израз седамдесеторица преводилаца превела „добрје обитајушчаја“. Даље је на руском „срамно обнаженаја“, а код седамдесеторице преводилаца „во градјех твојих“ с јеврејског „ерија бошет“, од којих је права реч, која означава „наготу“ преведена као „градови твоји“ (од „ир“ – „град“, „арејка“ – „градови твоји“). Врло је природно што низ градова који се овде помињу на другим местима Библије скоро уопште не среће, и није био познат александријским преводиоцима, јер је пророк изабрао управо оне градове чији називи означавају неко заједничко својство, преводиоци су их и преводили у виду збирних имена. Даље: „не изиде живушчаја в Сенаре“, а у руском: „становница Сананске неће побећи“, дословно „цеанан“ (в. Ис. Нав. 15, 37) што у преводу с јеврејског језика значи „излазак“. Дакле, примећујемо да је видљива разноврсност казни које су пророци предсказали најближе повезана са сазвучношћу ових казни с разним градовима: ево одгонетке зашто се помињу управо ови безначајни градови. Дакле, овај назив се може објаснити веродостојно, иако га сви древни преводи читају различито: час „Сенар“, час „Енан“ (блажени Теодорит), час „Цоан“, „Цаан“ и др.,; једва да ће се наћи три усаглашена древна читања. Много је теже истумачити даље речи: „Плач у насељу Јецељ (Ветсил) не даје јој да се заустави“; а на словенском „Плачитесја дому (сушчаго) близ јеја (Ветсила), приимет от вас јазву болезнеј“; а преп. Јефрем: „Плаче Ветсил, примиће од вас рану болести.“ Код других парафраста и отачких тумачења присутне су друге разлике. Тумачи овде нису пронашли одређени смисао (Чак ни Рисел који је написао тумачење 7. главе Михеја на 300 страница); овде нема сагланости између назива града и његове будуће судбине, али постоји супротност по смислу. „Јецел“ или „Чвор“ означава „страна, суседство“; управо овај „Ветсил“ нека остане да се задржите на њему. Можда се с овим градом сјединила мисао о гостољубивој раскрсници. Дакле, становници Исхода (Цеанона) неће отићи, а плач у граду Суседства (Ветсилу) ометаће вас да свраћате у њега на раскрсницу.
 
Стих 12.
 
12. Кто начаво благаја вселившејсја в бољезнех, јако снидоша злаја от Господа на врата Ијерусалимља.
12. Јер становница Маротска тужи за својим добром. Јер сиђе зло од Господа до врата Јерусалимских.
 
„Тужи за својим добром становница Маротска“, на словенском: „Кто нача во благаја вселившејсја бо бољезнех“, крај стиха одговара руском: „Јако снидошасја злаја во врата Ијерусалима“. Опет видимо да седамдесеторица преводилаца преводе као заједничку именицу име града. „Јер тугује“ (јевр. „ки-гала“) седамдесторица преводилаца су читала „ми гегел“ – „ко почиње“. Тако су читали светитељ Кирил и блажени Теодорит; сагласни су с руским блажени Јероним и преподобни Јефрем, који ипак заједно с источним парафрастима преводи „Марота“ као заједничку именицу; ова реч значи „горчина“. Дакле, од Ветсила (стих 11.) иде зближавање синонимних појмова без негативног везника и затим без сазвучности, само по логичкој блискости. Град Марота (в. Ис. Нав. 15, 35) био је у Јудином колену и можда су га разорили и опљачкали Асирци за време опсаде Јерусалима за време цара Језекије, на коју сви древни тумачи сматрају да се односе последње речи стиха.
 
Стих 13.
 
13. Шум колесниц и коников: живушчаја в Лахисје началница грјеха ти јеси дшчери Сиони, јако в тебје обрјетошасја нечестија Израилева.
13. Упрегни брзе коње у кола, становнице Лахиска, која си почетак гријеху кћери Сионској, јер се у теби нађоше злочинства Израиљева.
 
„Упрегни“ („рехом“) тумачи су читали „хамам“, што значи „шум“. Овог пута је с њима сагласан и блажени Јероним, али Јефрем стоји за масорете и пореди ово место с 4. књигом Царства (в. 4 Царств. 14, 20), где се говори о кочијама или коњима којима је из Лахиса враћено тело цара Амасије, којег су убили поданици. Могуће је да пророк подсећа на ово безакоње града и да предсказује да ће поново морати да упреже своје коње, али сад већ ради бекства. Игра речи је овде само у сазвучности, али не у смислу „коњ“ (јевр. „рекеш“), већ град „Лакиш“.
 
Стих 14.
 
14. Сего ради даст посилајемија даже до насљедија Гетова, доми сујетни, вотшче биша царем Израилевим.
14. Зато пошљи даре Моресету Гатском; домови Ахсивски превариће цареве Израиљеве.
 
Гласи скоро исто, „Морешет-Гет“ преведено је као „наследници Гатови“, што има смисла, јер знамо да је Морешет – град јудејски, а Гат је то био у време Давида, али поново су га одузели Филистимци, који се зато и називају његовим наследницима. Међутим, Филистимци нису освојили Израиљ после Михеја; много је боље заједно с француским тумачем из XVIII века Кокцејусом (Cocceius) у руском преводу ставити реч „дар“, а на словенском „посилајемија“ за опросну повељу (в. 2 Мојс. 18, 2), опроштајну повељу (јевр. „шилухим“) после чега ће постати јасан предлог „ал“ који стоји испред властите именице (Морешет-Гет) и који не означава датив (као што гласи по савременом читању), већ предлог: „о“, „на“, односно „ти дајеш опроштајну повељу, Морешет-Гате, граде јудејски; одрећи ћеш се свог наследства“. „Куће празне“ седамдесеторица преводилаца су превела од властитог имена Ахзив, које значи „превара“; то је био градић у близини Јерусалима, пун царских идола по сведочанству рабина. Управо зато ће израиљски цареви који се уздају у царски род Јудејаца бити преварени.
 
Стих 15.
 
15. Дондеже насљедники приведу тебје. Живушчаја в Лахисје, насљедије даже до Одолама приидет, слава дшчере Сиони.
15. Још ћу ти довести нашљедника, становнице Мариска, доћи ће до Одолама, славе Израиљеве.
 
Тумачи, осим неких отаца, овде виде наставак предсказаних казни градова. Али обратите пажњу на промену речи: „Довешћу још наследника“, односно потпуно другог у односу на оне пљачкаше. Обратите даље пажњу на то да се и следећа глава потпуно насупрот општем тону говора завршава сличним прелазом на месијанска времена: „Обавезно ћу те окупити, Јакове,“ и др. Отуда је природно сложити се с месијанским тумачењем овог стиха од стране отаца. Даље речи руског текста не преносе сасвим тачно јеврејски текст који се преводи: „До Одолама ће доћи слава Израиља“ с чиме се слажу и сви древни тумачи. Нека „становница Мариска“ представља сав Израиљ, какве везе има „одолам“ за игру речи? Ова реч означава „оправдање народа“ које ће и уследити, после 3. главе пророка Михеја, с доласком Месије, наследника духовног винограда. Мисао је следећа: „Још ћу ти (другог) Наследника довести, становнице (Мог) наслеђа (Мореша): Он – слава Израиља – доћи ће ради оправдања народа. Дакле, како у следећим главама, тако и у овој, спроводи се у потпуности идеја супротстављања путева Божјих, истинског живота, светским путевима. Рекли смо да у овој глави пророк бичује заблуде, гледајући их у ширину, а у следећој – у висину (по класама), а у следећој (3. глави) још у дубину, односно по различитим врстама порока људских срца. Почевши од општег супротстављања садашње гордости Самарије и Сиона – њихове унутрашње ругобе и понижења које долази – и завршивши слику плачем, пророк се обраћа оним појединачним спољашњим лепотама, којима су се гордила царства, назвавши своје градове уваженим именима: с њима ће бити управо супротно смислу њиховог имена, напротив, оправдаће своја имена они градови који су названи тужним именима Офра и Марота (нажалост, скоро су непознати ови градови и зато је тешко рећи да ли су они у очима пророка представници колена или је сваки од њих – представник целог народа, који ће сустићи невоља која ће се подударити с градом по имену). Али како срамотној и поквареној политици пророк у 2. глави супротставља истинско црквено јединство људи у стаду Божјем, тако и овде у глави 1. различитим гордим именима градова супротставља њихова понижења и Наследника царства Израиљског који долази од Бога, Чија слава неће бити у прељубничким даровима, већ у оправдању народа; управо Он ће се зацарити на развалинама пропалог светског царства, управо Он ће увчрстити и сјединити у једно стадо (в. Мих. 2, 13) народ који се распада.
 
Стих 16.
 
16. Оборонисја и остизисја по чадјех својих младих: разшири обросненије твоје јако орел, понеже пљенени биша от тебе.
16. Начини се ћелава и остризи се за милом дјецом својом; рашири ћелу своју као орао, јер се воде од тебе у ропство.
 
Још једном пророк баца поглед на безакониту земљу и предвиђајући њено блиско разарање, поново, као у 8. стиху позива на плач због градова и људи који гину. „Ошишај се… рашири… ћелу као код орла који се митари“. Орао је јак и прелеп, али у време митарења је тужан и немоћан. Тако се и Јудејска и Израиљска земља узалудно надимају својом силом: она је на измаку, и цела земља ће бити разорена, осиромашиће, оћелавиће као орао.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *