ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ДВА ПУТА ПАСТИРСТВА – ЛАТИНСКИ И ПРАВОСЛАВНИ[1]
 
Пут латинства
 
Латински клир наше пастире прекорева за наводно потпуни недостатак пастирских способности, који се испољава у непознавању друштвеног живота, а посебно у равнодушном односу према њему. Себе хвале због угледања на пример апостола, који је рекао: Свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор. 9, 22); за нас, насупрот томе, кажу да живимо својим затвореним животом, који представља окамењени живот из XVII века, да не познајемо своје овце и да не ходимо пред њима као истински пастир, којем су овце своје (в. Јн. 10). Оштрина ових напада се посебно осећа у Западној покрајини, где се православни клир делимично састоји од обраћених унијата, који су прошли кроз језуитску школу, и премда су се ослободили пређашњих заблуда, често бивају у недоумици због горе наведених поређења. У недоумици се налазе и они пастири Руси, који су имали прилике да пажљивије посматрају живот латинских парохија, којима вешто и очигледно врло свестрано управљају њихове руковође према планираним циљевима. У овом случају је нарочито саблажњива околност да се практичност латинских метода наизглед оправдава, ако не у свим својим деловима, онда макар у општем усмерењу наведеним речима Божјим, исто као и привидном сличношћу са животом древне Цркве, кад је свакодневни живот хришћанске заједнице у свим својим правцима био руковођен упутствима пастира и кад му је била потпуно туђа подела на духовни и световни живот, која се нажалост, код нас у руским парохијама, чак и сеоским, запажа све оштрије и оштрије, при чему се област световног живота стално шири на уштрб духовног.
Погледајмо сад да ли је за нас пожељно усвајање латинских метода пастирства или, тачније речено, оног начина пастирско прилагођавање, по којој се њихова делатност разликује од живота православног клира. У чему се састоји метода латињана за разлику од православних пастира? Или они уопште немају никакву примену на људе упркос ономе што кажу апостол и Христова прича? На последње питање ћемо унапред рећи да нећемо имати у виду прекршиоце пастирске дужности, већ извршиоце; знамо много православних пастира који су у свим вековима црквене историје бивали глава и срце благочестивог народа, до којих су тражили и налазили пут чак и нечастивци, који су касније напуштали свој пређашњи погибељни пут и поново се обраћали Богу. Да ли је исто њихово улажење у живот народа с обичајем католичких свештеника и њихових подражавалаца или није? Ево, о ове две врсте метода ћемо и говорити. Прилагођавање апостола Јудејцима и Грцима, које се у највишем облику испољавало у Посланици Јеврејима и у беседи упућеној атинском ареопагу у потпуности је спојиво с представом о хришћанској проповеди као о призвању људи на одрицање од света, на умртвљивање старог човека и испуњавање Христових речи о томе да није могуће служити двама господарима (в. Мт. 6, 24), јер ко није с Њим, он је против Њега (в. Лк. 11, 23). Ова спојивост хришћанске строгости и забране било каквог лукавства са свеобухватном ширином хришћанства заснива се на томе да у садржају сваког друштвеног живота има много природног добра и да је управо ово добро за проповедника и за пастира онај рез дивље јабуке у који се једино и може уметнути добар калем. Па ипак, друштво или народ могу се окренути Христу или истински хришћанскомм животу једино с унутрашњом борбом и суштинским преломом, јер и оно природно добро у њима, што је послужило као мост за спајање за примање благодати, није се одржало само због добрих, већ углавном због греховних побуда, чак углавном због ових других, у чему се, заправо и састоји основно својство свега доброг по природи, а не по благодатном освећењу Христом. Тако наука у природном човечанству не живи толико због искрене радозналости, колико због гордости и користољубивости, доброчинство не живи толико због братољубља, колико због таштине и тежње да се угуши глас савести прилозима који су ништавни за добростојећег, затим огрезлости у похоти. Јасно је колико борбе и страдања морају да преживе ови носиоци врлине помешане с пороком, који се призивају на примање хришћанске вере или на њено потпуно усвајање како би се ради ове чистоте, коју природно добро достиже само у хришћанству, одрекао свих радости, које су пре доносиле свом старом човеку. Вероватно ће се једини начин обраћења природног човека Христу састојати у томе да му се покаже како висок степен у хришћанству достиже сласт оне врлине, коју тренутно зна делимично. Такав је и био начин апостолске проповеди.
Јасно је да за служење треба да познаје своје овце и оне које нису из овога тора, и те… ваља привести (Јн. 10, 16). Не треба их познавати само у смислу ученог или свакодневног упознавња с њима, већ управо у смислу оног дубоког проницања у тајне одаје душе, које преподобни Јован Дамаскин назива „усвајањем“. Видиш ли неког скептика – Хамлета ил Фауста, – спознај шта недостаје души за приближавање вери, шта људи нису умели да му покажу у хришћанском откровењу; видиш ли умишљеног филантропа, који се приморава да достигне циљеве човекољубља ван Цркве – упознај његову душу, за чим она заправо жуди – ако је то углавном самовоља, покажи му њену потпуну неспојивост са служењем ближњим, ако га је отуђило незнање, насликај му слике хришћанског човекољубља и покажи његово бескончно превсходство у односу на природно, које се тиче само тела и џепа, али не уме да исцељује ране срца.
Да ли се прилагођавање католика састоји у томе да се, испитујући све, држе доброг (в. 1 Сол. 5, 21), како би свестрано и танано схвативши лични и друштвени живот пастве, изводили у живот и појачавали само добро и њиме побеђивали зло (в. Рим. 12, 21), подстичући на тај начин одлучну борбу у душама за победу Христа над Велијаром? Уколико су методе њиховог пастирства такве, наравно, преостајало би нам само да се угледамо на њих, прекоревајући себе за пређашњу тромост, али треба с ужасом да се окрећемо од било каквог угледања на њих ако се испостави да спознавши сва добра и зла начела која делују у некој средини, они уместо да их гуше својим примером, користе то само ради придобијања човека за своју Цркву. Тада ће бити јасно да они не изграђују душу, већ остварују сопствене циљеве и да одбцују Христове речи о томе да зло дрво не може да донесе добар плод, што се нучио да разуме још премудри син Сирахов, који је рекао: Не говори: „Ради Господа сам одступио“; јер оно што Он мрзи ни ти не треба да чиниш. „Не говори: „Он ме је довео у заблуду,“ јер Он нема потребе за грешним човеком (Сир. 15, 11-12). Проверимо наше захтеве пре свега на оној области латинског пастирства, где неће имати могућности да нам кажу како наводно не наводимо правила, већ злоупотребе – на њихов однос према литератури и науци, на природни разум. Које стране у овој области се они прихватају и с којом страном хришћанске вере је зближавају?
Шта то постоји у природној европској литератури и науци, а да је добро, унутрашње сродно са хришћнством, а шта је рђаво, што је у супротности с њим? Наука и књижевност на Западу се делимично развијају насупрот предањима, делимично насупрот порочној стварности: бивајући у извесним случајевима непријатељи науке оне каткад бивају непријатељи оног дубоког моралног распада у којем су огрезли народи и представљају се као племенит, премда и немоћан покушај да изађе из таме на светлост, да се утврди појам о добру и злу, да се људски живот испуни човекољубљем и трудом међусобне помоћи уместо постојећег развраћања и доконости. Овакве циљеве имају многи писци, философи и моралисти: они се ретко у свему подударају с учењем латинства, али по духу, по садржају својих животних правила, они понекд бивају близу Царства Небеског, као онај Христов кушач, који је схватио да воли Бога и ближњега више од паљеница и жртава (в. Мт. 12, 33). У сваком случају овај проповедник хришћанства који би желео да уништи преграду (препреку – прим. ред.) између вере и савремене научне и друштвене литературе, треба да се обраћа управо овим моралним стремљењима представника мисли. Његов задатак ће бити да покаже колико су нејасни, разбијени, сувопарни и немоћни ови покушаји да се нарави оплемене без живе вере у Бога и у Христа, без помоћи спасоносне благодати, ван оног живоносног јединства с пређашњим борцима добра и истине, који заједно образују једно стадо Божије или Цркву, која није разједињена ни смрћу, ни вековима.
Да ли католички праведници овако поступају? На наше чуђење, углавном поступају супротно: њима својствена еластичност у разноврсним прилагођавањима обично их потпуно напушта управо овде, где заправо не би требало ни да буде потребе за вештачким прилагођавањем, већ за једоставним тумачењем хришћанства и науке. Они с некаквим непријатељским немиром слушају писце, који проповедају чистоту живота, самопрегорност и истинољубивост; нерадо користе и људе које шаљу као своје јунаке у католичке цркве да приносе покајање за пређашње грехове. Њихови патери као да се плаше да ће своју религију учинити превише светом и журе с ватреношћу, достојном боље судбине, да им тумаче како хришћанство наводно уопште нема за главни циљ да човека учини врлинским и безгрешним, јер су истом том (?) тежили и стоици; не, католичка вера нуди много одређенија средства за спасење, која се садрже у ризници Цркве у виду тајни, индулигенција и др. „Па где је, напокон, њихова практичност?“ упитаће читалац, негодујући због таквог срозавања вере пред рационалистичким празним моралом – и ко је то учинио? Сами служитељи вере! Читаоцу, који је намислио да постави ово питање, делећи његово негодовање, ипак ћемо одговорити да премало познаје живот и да има превише лепо мишљење о већини људи. Католичка представа о хришћанству која ће коначно одвратити од њега најбоље људе међу неверујућима, биће прихваћена од стране горих, којих има сто пута више него првих, и то много лакше него оно схватање вере које би откривало њену највишу моралну вредност, њену светлост, њену свеобухватну ширину. Истина, Христово учење, премда споро, чврсто се ширило у древној Цркви, управо захваљујући својој духовности, узвишености и препорађујућем утицају на своје следбенике, али нећемо заборавити ни то да је кнез овога света био спреман да у једном тренутку ока препусти Христу сва царства света само како би му се Он, наравно павши, поклонио. Разуме се, то ће бити већ друго питање, да ли би тада за људе било спасоносно њихово обраћење вери, као и њихово садашње обраћење католичким свештеницима с њиховим непретенциозним моралним захтевима, али у сваком случају засад ће бити речи само о дословном стицању следбеника, и ту се не може прекорети за непрактичност католичка проповед и писменост, која се тако мало брине о достојном односу између хришћанства и најузвишенијих моралних учења и стремљења европске мисли и живота и које тако мало цени у својим малобројним писцима, који покушавају да објасне моралну лепоту хришћанства независно од специјалних догми католицизма, какав је на пример, нама савремени библиста А.Дидон.
Ако је њихов однос према оном најбољем у науци толико занемарљив, како строга треба да буде њихова оцена у погледу обрнуте стране њима непријатељске медаље, друге стране европске мисли и нучно-књижевног живота, наличја које количински толико превазилази лице? Под овим пре свега подразумевамо лажни емпиризам лишен и мисли, и образовања, који ипак смоуверено претендује на материјалистичке закључке, тј. не на закључке, већ просто изјаве, за које се уместо научних основа представљају гомиле чињеница које с њим уопште нису повезане, а понекад и просто модеран ауторитет, који делује на гомилу, која се тако сујеверно клања натпису учености као пред безумним бунцањем Питије или магова. Зар није истина да се само таквим, суза достојним стањем ствари може објаснити да је друштво озбиљно читало и слушало Дарвиново „откриће“ о постојању религиозног осећања код животиња, које потиче из посматрања пса, који лаје на кишобран који љуља ветар? Сваке деценије наука све мање постаје ствар мисли и њени највиши регулативни принципи, непример, озлоглашена еволуција, утврђују се просто модом, као техничке методе у животу неуких занатлија. Ево, чини се, згодног попришта за красноречива разобличења патера – да указују на унутрашњу лаж савременог рационализма, који је толико понизио вредност разума и мисли.
Међутим, да ли то видимо? Католички учени апологети и сами у огромној већини стоје на овом колебљивом начелу – да гуше тражења мисли чињеницама, које су слабо повезане са закључцима, и да их намећу само у име поштовања према својој учености или чак да уопште не дају никакве закључке, већ само утичу на наивну уобразиљу гомиле представом о бездану различитих одломака знања из физике, зоологије, археологије и филологије. Само овим намерама смо могли да објаснимо стрпљива, дугогодишња и за интересе апологетике и религије наизглед потпуно бесциљна дела католичких свештеника у вези с најпојединачнијим питањима различитих светских наука; све је то код њих било помешано с ватреном ревношћу за католичка лажна учења и уз надмено спокојно неразумевање општих истина хришћанства, чак и уз одсуство било какве потребе да се у унутрашње јединство доведу различите стране хришћанске истине – једном речју, уз исто такво одсуство богословске интелектуалности каква се уочава скоро у већини следбеника па чак и представника рационалистичке учености. Примена или прилагођавање савременим обичајима код католичких научника је заиста најпотпуније у односу на примену или прилагођавање управо оној њиховој страни којој не треба да се прилагођавају. Доносити на основу чињеница физике закључак о било каквом философском гледању на свет увек ће бити могуће, али надајући се истинском, а не на тренутном утицају вештачких закључака лишених искрености и научног стваралаштва значи надати се узалудном. Овакве су наде свих њихових физико-математичких факултета с усавршеним машинама, али без гледања на свет, већ само с упорном тенденцијом. Наравно, не негирамо корист од природно-научних познања у апологетици и њихово коришћење за богословска истраживања, али она треба да буду повезана с читавим философским гледањем на свет, или барем треба да се задовоље значењем службених закључака за ширу и уопштенију спознају, али не да их замене.
Поставили смо питање о томе с којом страном хришћанства католички научници зближавају своје научне закључке. Скоро искључиво с емпиријске, историјске, а не принципијелне стране. Бесконачни материјали о библијској космологији и хронологији и разни односи библијских и црквених догађаја са сведочанствима историчара из околних градова – ево омиљеног занимања католичке апологетике, која као да не жели да примети да је борба између гледања на свет много дубља, да она није борба раличитог дефинисања чињеница, година и догађаја, већ просто принципа: да ли је истински светски поредак моралан или само механички, да ли треба живети за свету вечност или треба јести и пити, јер ћемо сутра умрети и нестати без трага. Ми не негирамо и значај појединих фактичких зближавања, али она имају смисао само под условом претходног помирења принципа, којима се тако мало баве умови католичких богослова.
Хоћемо ли се обратити моралној физиономији, коју узима на себе католичка наука; авај – овде ћемо видети све оне одвратне црте којима се одликује горди учени атеиста: надменост и хладни цинизам, примамљиву загонетност и не говорење до краја – једном речју, све оно што је софисте разликовало од Сократа и књижевнике од апостола, све оно што је потребно за умно поробљавање, а не за просвећивање дечака и полуобразоване буржоазије, све оно од чега су били слободни Колумбо и Коперник, на шта упозорава мудраце свети Јаков у својој Посланици (в. Јак. 3, 13-18). То није ватрена исповест Хуса и није простодушност моцартовског генија; истина у њима мање ризикује да се подвргне грубом исмевању неуких, али зато и има мање наде да ће у срцима пробудити жудњу за истином и светлошћу.
Али, доста о томе. Какве су даље методе католичке пропаганде? Чини се да се најважније од њих дефинишу начелима која владају световним, светским, безрелигиозним животом, као што су пре свега политичка, односно, административна и економска питања. Чак и већина папских була разматра ове предмете. Многи Руси одобравају то што Католичка Црква жури да каже своју реч поводом сваког начела које занима умове. Али ми у овој грозничавој ужурбаности видимо израз њене унутрашње празнине. Папа као да већ наизглед признаје да се за његову паству сва суштина живота свела на то да ли треба да буду република и социјализам или да не буду. И ево, он жури, не толико да суди овим начелима, колико да препоручи католицима њихову сопствену веру с тачке гледишта политичких страсти датог тренутка. Он нема шта да каже о спасењу, о вечности, о Исусу Христу, он нема снаге да им понуди било какав животни израз који проистиче из саме суштине хришћанства и Цркве: он гледа само где се тренутно налази сила и труди се да је придобије за своје циљеве. Заиста, католички клир који од давнина дише последњим политичким тренутком, који се раније изражавао у дворским превратима, а сад углавном и суштинским, коначно је постао сличан оном учитељу, који је прво држао ученике за књигама у беспоговорном повиновању, а онда је почео да их пропиткује. Видите ли, ученици су пошто им је досадило његово властољуље, избацили књиге кроз прозор, отерали су учитеља и сами су из учионица отишли у кафану. Учитељ је уместо раније строгости почео да хвали кафанске подвиге својих смелих питомаца, а кад су га исмевали и истеривали из собе, сам је почео да им доноси вино, само с молбом да попију у његово здравље. Природно је да су дечарци, који су се потрошили, поново почели дружељубиво да га дочекују и да од њега камче нове туре, поруга је почела да слаби и чак је могло да се чује да је учитељ у суштини веома добар старчић. Међутим, ја са своје стране уопште не налазим да се његова ситуација сад поправила и више би ми се свиђао у време најмање популарности. Католицизм је славан по светској префињености и аристократизму – овде је још увек присутно његово средњовековно наслеђе. Најдоследнији католици – језуити, од дошљака захтевају да имају по барем две од три особине – учености, лепоте и племенитог порекла. Велики свет, односно највише друштво, које живот проводи у доконим и греховним задовољствима посебно је наклоњено префињеним и снисходљивим патерима, који му крадомице дошаптавају да је папа у души исти онај средњовековни аристократа који презире неуку гомилу, али је жалосним околностима приморан да је повремено обуздава нежним говорима као Хорације својим одама. Слично прилагођавање латинства се с посебним занимањем може посматрати у нашој старој Пољској, где духовни оци често не сматрају за потребно да крију свој дубоки презир према простодушном народу, ни своје страхопоштовање пред угледом и богатством господе. Уопште, с посебном енергијом и привидним успехом, пропагатори папизма делују тамо где су јаке народне или класне страсти, где су људи спремни да се ороде с било ким, само да помогну својој партији: такве су сад Аустрија и Немачка. Нећемо много говорити о озлоглашеном мисионарству паписта: овде срамна прилагодљивост долази до тога да паганским идолима стављају крстиће и да назвавши их Исусом Христом дозвољавају да им се људи клањају и после Крштења. Они не обраћају људе толико проповеђу, колико новцем, тако да обраћење паганина у католицизам уопште не сведочи о неком моралном полету у његовом животу: како оно мало личи на обраћење Закхеја или Марије Магдалине! Спољашњи начини обраћења у папизму су познати: граде се богате школе, и ево сав шарм европејства, које је толико привлачно за некултурне Азијате или Африканце обилно замењује речи апостолског убеђивања и примере светог живота. Осим тога, мисионари брзо усвајају услове локалног политичког живота и уз помоћ конзула постижу да за туђинца постаје необично корисно да буде католик. Јеванђеље, Исус Христос и вечни живот заузимају најскромније место у свем мисионарском делу и кад би се речи Крштења промениле и ускладиле са суштином ствари, морали би да крсте људе или у име новца или у име европске цивилизације или у име заступања за новокрштеног пред властима, али не у име Пресвете Тројице. Хришћанства нема тамо где се потпуни преокрет живота паганина замењује његовим само делимичним и постепеним оплемењивањем.
Уосталом, доста је речено: доследност латинства се у свим странама његовог живота чува толико чврсто да сматрамо да је потпуно сувишно улазити у детаље. Откривајући ову доследност, уопште нисмо желели да указујемо на личне пороке и падове посленика, који су толико чести чак и међу самопрегорнима, већ да анализирамо оне опште принципе пастирства којима се руководе. Истина, читајући њихове курсеве пастирског богословља нисмо наишли на ове принципе изложене тако директно и отворено, али нисмо могли да не приметимо да је пажња учитеља пастира увек усмерена само на утисак који њихов читалац – пастир – може да остави на људе; као да нема међу нама још највишег Судије наших дела, речи и мисли; Који је рекао да треба очистити најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте (Мт. 23, 26). Дакле, у чему се састоји основно својство пастирске прилагодљивости католика? Не у зближавању с најбољим странама природног живота, већ у служењу и попуштању његовим најтананијим страстима. Овакво средство је успешно, јер су свакоме драге његове страсти и ради допуштеног служења њима људи ће спремно пристати на спољашња ограничења и обавезе које им намеће клир учећи о спасоносном значењу спољашњих дела и заслуга, али ово средство не води ка религији, која увек представља највиши циљ живота у Богу, већ само ка хијерархијској организацији, која је зато најмање угодна Богу, јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). Уосталом, методе савременог католичког пастирства, које се развило до својих последњих граница ни у овом животу немају одговарајућу постојаност: Он расипа мисли лукавијех да руке њихове не сврше ништа; Он хвата мудре у њихову лукавству, и намјеру опаких обара (Јов. 5, 12-13). Зато, ослони се на Господа, и чекај Га. Немој се жестити гледајући кога гдје напредује на путу својем, човјека, који ради што намисли. Утишај гњев, и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу (Пс. 37, 7-9); може ли владати онај који мрзи на правду? (Јов. 34, 17). Очигледно и потпуно истинито откривање циљева и средстава савремене католичке хијерархије може се прочитати код Достојевског у глави о „Великом Инквизитору“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Богословски весник“, 1981. г., фебруар.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *