ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
КАСНИЈИ ПОДАЦИ О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
Што се више проучавају наши историјски споменици, тим јаркије и јаркије се показује пред нашим мисаоним погледом светли лик Свјатејшег Патријарха Никона – великог праведника. У „Руском архиву“ за 1893. годину објављени су неки документи који се тичу Његове Светости Патријарха, из којих видимо да је главно морално правило овог великог човека била љубав. У „Руском архиву“ се саопштавају најдирљивије молбе упућене на име патријарха и његове резолуције пуне љубави према свим сиромашнима, тужнима, онима који су тражили помоћ. Наводи се, на пример, тако дирљив случај из живота Свјатејшег Патријарха. Сељаци су молили један од патријарашких манастира за жито; манастир је одбио, а патријарх је кад се упознао с предметом, написао: „И требало би их одбити, али се плашим да се на нас не разгневи свети Бог.“ Руси, нарочито северњаци, груби по својој природи, неће увек отворити своју душу непознатом човеку, посебно туђину, нема у њима љубазности и врло пожељне предусретљивости у опхођењу.
Међутим, Његова Светост Никон је у том смислу предњачио у односу на остале Великорусе: имао је благу, нежну душу пуну љубави.
Испољавао је очинску бригу према свим странцима, нарочито према Грцима, према којима су се Руси понекад хладно односили, иако су увек давали и дају прилоге за њихове свете храмове, нарочито у Јерусалиму и на Атону. Али лично учествовање у судбини неког Грка који је доспео у далеку и непознату Русију нису увек показивали. Његова Светост Патријарх је увек најживље учествовао у судбини ових несрећних лица и трудио се да их што је могуће боље смести, да буде нежан према њима, да их загреје својом љубављу. Сачувао се документ о томе како је искрено Свјатејши Патријарх учествовао у судбини једног несрећног малог Грка: сместио га је у Иверски манастир, писао је архимандриту да се побрине да га обуче, нахрани и да му уопште ништа не недостаје, да га окружи љубављу и нежношћу, како не би осетио горчину свог положаја у туђини. Да ли је то био груб, безосећајан и суров човек, како се труде да га прикажу скоро сви истраживачи? Постоји још слично писмо патријарха Никона валдајском ахримандриту о крштеном малом Калмику.
Највише се велика душа Свјатејшег Патријарха испољила у његовим свештеним грађевинама: храмови кои је он саградио најлепши су у Русији. Сад ћемо у закључку рећи нешто о дивним иконостасима, који су у њима подигнути. Уопште су у храмовима лепи и пожељни огромни иконостаси преко целог зида, који потпуно затварају олтар. Такви су наши најбољи храмови и иконостаси у њима.
Али вероватно све иконостасе у Русији превазилази иконостас Валдајског Иверског манастира који је подигао патријарх Никон. Велелепна зеленкаста боја тела и позадине иконостаса придаје посебну духовност комбинацији редова светих слика; не само да се чини да се сами свеци подижу ка небу, већ они као да подижу за собом и богомолника, и он је спреман да кличе с Петром: Господе, добро нам је овдје бити (Мт. 17, 4). И ево, у овом иконостасу Његова Светост Патријарх је сместио изванредан лик Спаситеља. Лик Спаситеља је на овој икони кротак, благ: руски иконописац је изразио сва осећања умилења и благости, која грчким уметницима не полазе увек за руком, која они ређе сликају, а која су тако својствена руској души.
Пред кротким Спаситељем падају и целивају Његове пречисте ноге, с једне стране, здесна, у сјају – светитељ Московски Филип, којег је свјатејши патријарх посебно поштовао, и с друге стране, слева, патријарх је ставио себе, али да нико не би прекорео Свјатејшег Патријарха, ставио је као натпис изнад своје главе речи кондака Велике среде: „Паче блудници, Блажене, безаконовав, слез тучи никакоже Тебје принесох: но молчанијем мољасја, припадају Ти, љубовију облобизаја пречистије Твоји нозје, јако да оставленије мње, јако Владика, подаси долгов, зовушчу Ти, Спасе: от скверних дјел мојих избави мја смиренаго Никона, раба Својего“ (Више од блуднице, Блажени, безакоња учинивши, никако Ти не принесох облаке суза: али молећи се ћутке, падам пред Тобом, с љубављу целивајући Твоје пречисте ноге, како би ми дао, као Владика, отпуштење дугова, мени који Те зовем, Спасе: од прљавих дела мојих, избави ме, смиреног Никона, слугу Свог.)
И по дубоком убеђењу побожних Руса наступиће време кад ће овај велики угодник Божји бити прослављен на земљи и прибројан светкујућој Цркви на небесима. Његова Светост Патријарх је још за свог живота исцељивао, поседовао је дар прозорљивости и друге високе дарове и после своје смрти даје исцелења и дарује благодатну помоћ свима који му се обраћају с вером (посебно мајкама и неправедно прогоњенима). Ову веру деле многи обични Руси, који у великом броју посећују Нови Јерусалим и клањају се моштима светитеља Божијег. Али, посебно ову веру деле новојерусалимски монаси, који верују у нетрулежност његових часних моштију и свакодневно служе за њега парастос, на којем изговарају посебан отпуст: „Христос, истиниј Бог наш… душу од нас преставшегосја раба Својего, Свјатејшаго Никона, в селенијах праведних учинит, в недрах Авраамих упокојит, с праведними сопричтет и нас, јего свјатими молитвами, помилујет, јако Благ и Человјекољубец“ (Христос, истинити Бог наш… нека душу од нас преминулог слуге Своге, Најсветијег Никона, настани у насељима праведних, упокоји у недрима Аврамовим, праведнима приброји, и нама се, по његовим светим молитвама, смилује, као Добар и Човекољубац.). Тело патријарха Никона је остало нетрулежно до самог погребења поред мучне врелине и далеког пута – преко месец дана. У књизи, која се чувала код његовог ковчега, записана су многа исцелења и виђења после његове кончине и до данас. Наступиће време кад ће Свјатејши Патријарх бити насликан не са смиреним молењем грешника који се каје, већ с тропаром, који прославља његове узвишене врлине и подвиге, које је предузео у славу Божију.
Овај велики човек је схватао да нема на земљи ништа светије од храма Божијег, и зато је усрдно градио дивне храмове. Он је разумео да је храм као књига, живо биће, оваплоћење религиозног одушевљења. И ево, размишљајући смерно о овом великом човеку, човек мисли: који дарови су му недостајали? Био је аскет и демагог, владар и отшелник, уметник и домаћин, демократа и пријатељ двора, патриот свог народа и васељенски светитељ, поборник просвећености и строги чувар црквене дисциплине, нежна душа и страшни разобличитељ неистине.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *