ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
 
ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ И СВЕТА БИБЛИЈА[1]
 
Често слушајући дискусије „за“ и „против“ Јевреја никад нисмо чули, ни од стране противника јеврејства, ни од стране његових заштитника жељу да сазнамо како о овом предмету учи реч Божија, она света Библија, чији већи део, односно Стари Завет, и хришћани и Јудејци признају за откровење Божанства. Није чудно ако се за то не интересују Јевреји „интелектуалци“ који су изгубили сваку религију; јасно је да је овакво интересовање страно и руским атеистима, али је чудно то што ово питање себи не желе да поставе ни верујући хришћани, ни верујући Јудејци. Посебно ми је то криво за прве; криво ми је што су заборавили дело Божије ради људских дела. Могу ли се, на пример, без ватреног негодовања, читати размишљања покојног генерала Драгомирова о Јосифу Прекрасном као мађионичару, превејанцу и изнуђивачу? Боже мој! Па овај велики праведник се највише од свих угодника Божјих уподобио Христу по својим подвизима истинољубивости, братољубља, целомудрености и невиних страдања; у цркви му се молимо у дане поста на Велики понедељак, а код куће читамо неразумне хуле против свеца. Сматрајте савремене Јевреје штетним људима, борите се против њих свим законитим средствима ако је то у сагласности с вашим мислима о потребама домовине, али не дирајте у помазанике Моје, и пророцима Мојим не чините зла (Пс. 105, 15). Блатити праведнике, чијим је животом руководио Бог, значи хулити Самог Бога; библијски народ је водила Његова десница ка највишим, светским, вечним циљевима и мерити их мером савремене борбе за богаћење и овоземаљски комфор који не вреди пребијене паре јесте ствар крајње лакомислености. У исту такву лакомисленост упадају, између осталог и они верујући Јудејци који иду за бундистима и осталим својим непозваним ослободиоцима, који не виде ништа осим земаљске користи, односно новца и права, а света веровања својих отаца сматрају потпуно туђима. Ови несрећни отпадници од свог народа немају ни вере, ни народности, ни домовине, ни предања, већ стасавајући у зреле године сједињују све најгоре из свих култура и никоме не чине толико зла колико својим сународницима. И ево, за њима су кренули многи Јевреји који верују и који се моле, не примећујући како на овом наводно ослободилачком путу губе и већ су скоро изгубили и веру, и обичаје, и духовну дисциплину и све што су сматрали великим и светим. Не треба заборављати на циљ проналазећи средства; иначе само њихово стицање удаљава или чак уништава циљ. Ако сте мислили да су вас претходна ограничења спречавала да испуњавате вољу Божију о вама, зар не видите да је равноправност, коју остварујете преступним средствима потпуно одвратила ваше синове од Бога? Погледајте равноправне Јевреје у Француској, где су постигли своје истовремено с падом религије овог народа: Јевреји-масони су упропастили веру Француза, дали су равноправност својима – и шта је сад остало јудејско код француских Јевреја? Ни вера, ни породични обичаји, ни језик, ни љубав према својима, ни савест, па чак ни жеља да се називају Јудејцима. Они су себе уништили као народ, као истоверну заједницу, односно учинили су оно зло јудејству, које нису могли да учине ни фараон, ни Навуходоносор, ни Тит, ни Адријан, ни Богдан Хмељницки. Ево шта значи покушавати остварење жиивотних добара преступним средствима без воље Божије.
А како да спознамо вољу Божију? Учите је у речи Божијој, у закону и пророцима. Управо о њима ћемо говорити.
Историја народа Божијег од Мојсија до разарања Јерусалима зна много ослободилачких покрета и врло јасно дефинише однос воље Божије према сваком од њих. Онај ко жели да зна вољу Божију о нама савременим руским Јеврејима, може да је нађе у Библији, потпуно јасно изражену. Задржимо се на главним ослободилачким догађајима библијске историје: они захватају све разноврсне међусобне односе између Бога и народа, односно кад је Господ захтевао ослобођење, а народ није желео, кад је Бог то желео и народ пристајао, и обрнуто – кад је народ то тражио, а Бог га је благословио на буну. Ови догађаји су: 1) ослобођење из вавилонског ропства, 2) устанак против Римљана после Христовог Вазнесења, 3) ослобађање из Египта и 4) устанак Макавејаца. Изложићемо их по историјском редоследу.
Господ је Сам одредио да се јеврејски народ ослободи од јарма фараона, по Свом обећању које је дао праоцима. Изабрани пророк-ослободилац се дуго времена није одлучивао да изрази покорност божанском призиву док му Бог није припретио Својим гневом. Кад је затим дошао код свог народа, поверовали су му с радошћу. Народу је било тешко мучно ропство, он је скоро заборавио веру својих отаца и научио је да се угледа на египатске мрскости. Господ му је обећао слободу, али да ли је то слобода земаљских наслада?
Не, њему је предстојало тешко и дуго испитивање. Египћани, озлојеђени због казни Божијих, још су више оптеретили Јевреје тешким радовима и ускоро су их довели до тога да почну да ропћу на Мојсија, а кад се ово роптање поновило код већ ослобођеног народа у пустињи, кад је народ почео горко да жали због напуштеног ропства и кад је покушао да се врати у египатску земљу, међу многим казнама Божјим било му је откривено да у обећану земљу неће ући ниједан човек од оних који су чудесно прешли Црвено море, осим Исуса Навина и Халева. Притом је Господ стално подсећао Јевреје да циљ њиховог ослобођења од јарма незнабожаца није земаљска срећа, него светост, није грађанска слобода, већ послушање Богу. И мучио те је, и глађу те морио; али те је опет хранио маном, за коју ти нијеси знао ни оци твоји, да би ти показао да човјек не живи о самом хљебу него о свему што излази из уста Господњих (5 Мојс. 8, 3). Стално понављајући Свој захтев о светости живота од Израиљаца као циљ личног и народног живота, Господ им је додавао обећања спољашњег благостања само као доказ Своје сведржитељске власти, само као потврду праведности Својих заповести. Ко је читао свету Тору зна колико се десетина речи Божијих може навести као доказ ове истине; главни од њих јесу речи Божије Авраму, које одређују светски значај његовог потомства: Од Аврама ће постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи. Јер знам да ће заповједити синовима својима и дому својему након себе да се држе путова Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао (1 Мојс. 18, 18-19). Јасно је да је за такво назначење народу била потребна морална, а не правна слобода, она слобода које се ретко поклапа са задовољством и ево због чега је народ више пута у пустињи изражавао да више воли сито египатско ропство него слободан подвиг скиталаштва у пустињи која је постала гроб за све оне који су избегли фараонов јарам. Многобројна казивања књиге Судија откривају исту слику сталног колебања народа између стремљења ка срећи, које повлачи за собом поробљавање и између верности вољи Божијој, која му је давала сурову слободу. Народ је мало ценио судије-ослободиоце и нерадо је ишао за њима. Бог га је звао на ослобођење, а њега су поново привлачили слатки ланци ропства.
Међутим, наступило је време кад је робовање народа под Навуходоносором било воља Божија, а народ, који је постао потпуно хладан према вери и глув за разобличитељску проповед Јеремије, с безумном тврдоглавошћу је бранио своју политичку слободу.
Узалудно је велики пророк именом Божјим преклињао народ да призна своју зависност од Вавилона и да не ступа у савез с Египћанима, непријатељима Вавилоњана; узалудно је понављао ове савете после првог и другог пораза земље од стране Навуходоносора; народ је остао тврдоглав у свом противљењу чак и кад се његов најбољи део преселио у Вавилон; управо гомила која је остављена да обрађује земљу подигла се против својих владара и побегла је у Египат, где је и погинула још на путу. Тако Бог није благословио ослободилачки покрет који је имао чисто светски карактер. Ови светски елементи јеврејског племена заборавили су своју домовину у земљи ропства и слили су се с другим народима, отпали су од најбољег дела народа, који је строго поштовао Божји закон у вавилонској земљи. У оваквом одвајању пшенице од кукоља и састојао се циљ Божанског промисла о Свом народу, а кад је овакво одвајање постало видљиво, Господ је поново даровао слободу Јудејцима. Приметите, ипак да се ово друго велико ослобађање народа, попут првог – за време Мојсија – десило само по вољи цара-поробљивача. У првом случају Господ се великим казнама осветио фараону и Египћанима за угњетавање народа. Спасио је народ страшним чудима, која су ужаснула васељену, али га није извео из земље ропства док није уследила царска заповест о томе. У другом случају цар Кир је био добровољни ослободилац изабраног народа, а дуго пре свог рођења назван је по имену у књизи пророка Исаије (Ис. 44, 28; 45, 1).
По речима свете Библије Кир је народ ослободио да би била испуњена воља Божија. Каква је била реакција народа на овај радостан догађај? Авај! Само 46 хиљада је искористило ову дозволу, а било их је преко милион и по. Уосталом, ни ових 46 хиљада није кренуло одмах и радо: већина је кренула тек после Кирове смрти, за време Дарија и Зоровавеља, кад су исељеницима дати стража, која их је пратила и разне царске олакшице. Опет није Бог Свом народу дао радосну, ситу, владалачку слободу; Он га је бацио међу неприајтеље – Самарјане и Амонићане и заповедио је да у великој тескоби, у борби, граде храм и градске бедеме. Свештеник Јездра је сурово разобличавао народ због бракова с туђинкама и без икакве жалости је раскинуо ове бракове и истерао је жене-туђинке, сопственоручно је кажњавао њихове мужеве – прекршиоце закона. Уопште, вративши се у обећану земљу народ је добио слободу ништа лакшу од његових предака који су лутали по Арапској пустињи: и једну и другу слободу Бог је народу дао против његове воље.
Самостални устанак народа, угодан Богу, био је само за време Макавејаца. Али узалудно савремени руски Јевреји поред овај догађај своје историје са савременом руском револуцијом коју су „Јевреји изнели на својим плећима“ (в. инострану брошуру „Житомирска самоодбрана“, 1905.). Макавејци се нису побунили због својих државних и имовинских права, већ једино због закона Божијег, који им је Антиох Епифан насилно бранио да испуњавају. Нису устали за права, већ против „права александријских грађана“ која су има наметали Грци (в. 3 Мак. 3, 16). Они нису желели да буду грчки дворани, али им нису дозвољавали да буду јеврејска гомила и бацали су их на муке због поштовања суботе и због тога што нису јели храну која је законом забрањена. Њихова самопожртвована ревност је била велика: њу прославља и хришћанска Црква, која је одредила празник 1. августа у част мученика Макавејаца, хвалећи и њихову храброст и јасно изражену непоколебљиву веру у будуће васкрсење.
Да, народ је знао да му верност закону Божијем која га је подстакла на устанак против богохулника не обећава земаљску срећу. Истина, рука Божија је била с његовим вођама и војницима, али њихове блиставе победе су их коштале сталних жртава и синови Матавије, који су један за другим примали старешинство били су убијани или у борбама или од руке вероломних савезника; читаво столеће народ је провео у исцрпљујућим ратовима, није учврстио своју политичку слободу, али је сачувао верску слободу под влашћу Римљана – својих некадашњих савезника (в. 1 Мак. 8).
Међутим, Јевреји су ускоро пожелели и потпуну политичку слободу; ова идеја је постепено с таквом силом обузела народну фантазију да народне вође нису штеделе ништа што је одвлачило људе од „ослободилачког покрета“. Првосвештеници су (в. Јн. 11, 47-53) управо због тога осудили на смрт нашег Спаситеља, а народ, који је желео да Га прогласи за цара-ослободиоца чак и насилно (в. Јн. 6, 15) већ је следећег дана тражио да Га убије због учења о вечном блаженству, а не земаљској срећи коју су они тражили (в. Јн. 7, 1); а кад је Господ ускоро после тога почео да им говори о слободи духа, а политичку слободу у недостатку прве назвао робовањем, робовањем греху, они тада узеше камење да баце на Њега; а Исус се сакри, и изиђе из храма па прође између њих и тако отиде (Јн. 8, 59). Починивши злочин богоубиства у име „ослободилачког покрета“ Јудејци су се још јаче везали за последњи; он није имао религиозни карактер, јер их Римљани нису угњетавали ни у богопоштовању, чак ни у њиховој проповеди иноверцима, као што се то види из књиге Дјела апостолских; али Јевреји су тражили политичку слободу ради ње саме, тежили су ка њој с тако безумном храброшћу да су одлучили да њихово мало племе устане против тадашњег светског Римског царства. Ево, овај устанак из 67-70. године веома је личио на њихову савремену револуцију у Русији: слобода ради слободе, не ради испуњавања воље Божије, него просто ради саме земаљске среће, ради земаљског сна. Такав је и био устанак Варкохбе за време Адријана.
Је ли Бог благословио ову револуцију? Не, она се прво завршила рушењем храма и градске тврђаве, а затим 135. године већ потпуним разарањем светог града и целе њихове државе: после првог устанка Јевреји су продавани у ропство на пијацама Александрије, а после другог устанка и остали су истерани из Свете земље. Ужасна несрећа опсаде и касније оба ова устанка с таквом прецизношћу су остварили пророчке речи Мојсија, да оне мало уступају речима савременика догађаја, историчара Јосифа Флавија о околностима описа ових страшних година: Подигнуће Господ на тебе народ из далека, с краја земље, који ће долетјети као орао, народ, којему језика нећеш разумјети, народ безудшан, који неће марити за старца нити ће дјетета жалити… у стегнуће те по свијем мјестима твојим, докле не попадају зидови твоји високи и тврди, у које се уздаш, по свој земљи твојој; стегнуће те по свијем местима твојим, по свој земљи твојој, коју ти да Господ Бог твој; те ћеш у тјескоби и невољи којом ће ти притужити непријатељи твоји јести плод утробе своје, месо од синова својих и од кћери својих, које ти да Господ Бог твој… И расијаће те Господ по свима народима с једнога краја земље до другога, и ондје ћеш служити другим боговима, којих нијеси знао ти ни оци твоји, дрвету и камену. Али у онијем народима нећеш одахнути, нити ће се стопало ноге твоје одморити; него ће ти Господ дати ондје срце плашљиво, очи ишчиљеле и душу изнемоглу. И живот ће твој бити као да виси према теби, и плашићеш се ноћу и дању, и нећеш бити миран животом својим. Јутром ћеш говорити: камо да је вече! А вечером ћеш говорити: камо да је јутро! Од страха којим ће се страшити срце твоје, и од онога што ћеш гледати очима својима. И вратиће те Господ у Мисир на лађама, путем за који ти рекох: нећеш га више видјети. И ондје ћете се продавати непријатељима својим да будете робови и робиње, а неће бити купца (5 Мојс. 28, 49-68).
Дакле, знај, Израиљу, да Бог није благонаклон према твојим устанцима за своја права, имовинска и државна: Он те је Сам спасавао од ропства, али само онда кад су те освајачи спречавали да испуњаваш закон Мојсија, и није те Бог спасавао другачије него по вољи царева ових народа, није те спасавао ради богатства и благостања, већ ради суровог подвига побожности; размисли сад, хоће ли бити рука Божија с данашњим поборницима твоје „равноправности“, побуњеницима, који ни у шта не верују, који не само да не поштују закон, већ и исмевају међу твојим синовима оне који га поштују. Они развраћају тебе и развраћају руски народ који ти је дао уточиште.
Али можда ћеш ти, Израиљу, оправдати њихову („ослободилаца“) развратну делатност међу хришћанима у неразумној нади да ће се хришћани са слабљењем своје вере боље односити према теби? Узалудна нада! Док међу тобом није било безбожника Руси те нису вређали; они су умели да поштују и твоју побожност, а јеврејски погроми су се појавили тек пре 25 година, кад се у Русији појавио тип Јевреја-нихилисте, који и данас буди народну мржњу према племену твојих синова. Не веруј свом Бебељу, наводном социјал-демократи, а у ствари правом милионару-кулаку, који понавља да хришћанство, а тачније, оданост хришћана Исусу Којег су твоји оци разапели служи као узрок за угњетавање Израиља. Ова свесно лажна мисао лако се оповргава и Старим и Новим Заветом. На њој се, уосталом, треба детаљније задржати да би се расејала заблуда да је Јеврејима наводно корисније да слабе побожност хришћана. Читајте књигу о Јестири, књигу Јездре и Макавејске књиге и сазнаћете с каквом су радошћу други народи дочекивали неуспехе Јевреја, како су ликовали кад је изашла наредба, прво Артаксеркса, а касније Птоломеја Филопатора да се поубијају сви Јевреји, како су организоване незнабошцима јавним трошком гозбе са вриском и весељем, као да је издавна у њима укорењена мржња у срцу, сада се са слободом испољавала (3 Мак. 4, 1). Саме наредбе Артаксеркса и Филопатора, које веродостојно наводи Библија (Јест. 3, 13; 3 Мак. 3, 9-22) представљају доказ нечовечне окрутности према Јевјерима и несумњиву околност да су ову сурову мржњу према јудејском племену гајили и сви народи ових држава. Нису непознати прогони Јевреја за време цара Клаудија у првој половини првог века наше ере (в. Дап. 18, 2) и уопште онај гадљиви презир који су према њима гајили Грци и Римљани. Ко су били виновници овог непријатељства? Да ли пороци древног Израиља, као што то желе да представе јудофоби? Не, народне вође, тачније говорећи – Сам Господ је намерно правио поделу између Свог народа и туђинаца. Тако није дозвољавао Авраму и његовом племену да узимају жене за своје синове међу Хананејцима и уопште да се друже с њима, а кад је преселио изабрани народ у Египат, Јосиф га је упозорио да каже фараону да су чобани од младости своје, јер су Мисирцима сви пастири нечисти (1 Мојс. 46, 34).
Још су јасније заповести које је Бог дао Свом народу у пустињи, – да не склапају савезе с хананејским и мадијамским племенима (2 Мојс. 23, 27-33) и да стално ратују с њима (4 Мојс. 25, 17-18); ове заповести се понављају више пута, али су најјаче изражене у 7. глави Поновљених закона: И преда их Господ Бог твој теби, и ти их разбијеш, потри их, не хватај с њима вјере, нити се смилуј на њих (5 Мојс. 7, 2), јер би отападила сина твојега од Мене, и служио би боговима другим (5 Мојс. 7, 4). Јер си ти народ свет Господу Богу својему, тебе је изабрао Господ Бог твој да му будеш народ особит мимо све народе на земљи (5 Мојс. 7, 6). И истријеби све народе које ти Господ Бог твој преда, нека их не пожали око твоје, и немој служити боговима њиховијем, јер би ти то било замка (5 Мојс. 7, 16). Да ли да поменемо историју Саула и Агага, цара Амалићана? Да ли да говоримо да нам сва историја царева, почевши од Соломона, сведочи како су пророци Божији упорно и строго захтевали најзатвореније и најнедружељубивије према другим народима уређење државног и народног живота? Јеврејски цареви ничим нису толико прогневили Бога као пријатељством с другим народима. Узрок за ово је потпуно јасно изложен у горе наведеним речима Божјим: истинска вера Израиља се није могла сачувати другачије осим уз његову потпуну затвореност, па чак и непријатељство према суседним незнабошцима; али, с каквим тешкоћама су се пророци и поред овог услова борили против многобоштва јудејског народа и његових царева! Јасно је да су околни народи мрзели Израиља, који их је презирао и гнушао се да улази у њихове куће и да једе с њима. Али неправедно је кривити за ово древне Јевреје као што је неправедно повезивати непријатељство хришћанских народа према њима с личношћу нашег Спаситеља.
Дјела апостолска прилично јасно описују слику устаљеног непријатељства Јевреја против хришћанства. Оно нема корен у личности Христа. Док се проповед апостола чула само међу Јудејцима, њихови непријатељи су били само књижевници и синедрион, који су се плашили да проповедници Васкрслог могу да баце на нас крв Овога Човјека (Дап. 5, 28), а што се тиче народа сви хваљаху Бога за оно што се догодило (Дап. 4, 21), а такође су прослављали хришћане (в. Дап. 5, 14), и чак велико мноштво свештеника покораваху се вери (Дап. 6, 7), а први прогони – Стефана и Савлово гоњење били су по одлуци синедриона и првосвештеника. Затим су проповед обраћеника Павла Јудејци по градовима примали с пажњом и одушевљењем, а понекад, истина, са сумњом, али кад је свој реч упутио незнабошцима, Јудејце је обузела злоба, направили су метеж и пријављивали су и истеривали апостоле са срамоћењем и батинама. Посебно јасно нам о непријатељству Јудејаца, не према самом хришћанском вероучењу, већ према његовом космополитизму говоре догађаји Павловог хапшења. Он је ухапшен због клевете да уводи у храм незнабошце (чега није било) и оптужен је за скнављење храма. Правдајући се Павле је пред гомилом од више хиљада људи почео да излаже историју свог обраћења ка Христу, Који му се јавио с неба; помахнитала гомила је ућутала и пажљиво је слушала његово казивање. Затим је Павле, наставио да говори и почео је да прича како му се Господ поново јавио у храму и како је рекао: Иди, јер ћу те Ја послати далеко међу незнабошце. А они га слушаху до ове ријечи, па подигоше глас свој говорећи: Узми са земље таквога, јер он не треба да живи! И кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у ваздух (Дап. 22, 21-24); затим се убрзо више од четрдесеторице Јудејаца заклеше говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла (в.Дап. 23, 12-13). Ово супротстављање Јевреја Христу због тога што Он у Цркву прима незнабошце апостол Павле у 11. глави Римљанима објашњава као дело Промисла Божијег, а сви који су учили историју знају да је мржња против хришћана стално расла у прва три века, не наилазећи на освету од прогањаних Јевреји су под хришћана подбуњивали и римске власти и народ. Али, понављамо, ни њихова злоба против хришћана се није заснивала на личности Исуса Христа, ни обрнуто, јер први хришћани нису умели да мрзе, него су умели да опраштају и да воле све.
Нека онда схвате и савремени Јевреји да не треба они да хладе религиозност хришћана ако желе да ослабе мржњу својих недобронамерника, него да престану да подржавају својим интригама поглед на јеврејско племе као на непријатеље религије и развраћиваче народа. Истина, њих су у средњем веку вређали католици, али истински, односно православни хришћани су увек знали да није могуће угодити Христу непријатељством и злобом, и нису их дирали док нису у њима видели непријатеље сваког богопоштовања и побожности.
Али, Јевреји ће рећи, потпуног пријатељства између њих и верујућих хришћана свеједно никад неће бити. Наравно, потпуног братства неће бити, одговорићемо, али постоји ли такво братство између било којих народа који уопште не верују у Бога? Да ли је оно могуће чак и међу синовима истог, али безрелигиозног народа? Да ли је оно остало између француских и америчких Јевреја? Зар се нису много топлије и попустљивије наши Малоруси раније односили према руским Јеврејима Хасидима него различити аријски народи међу собом, сад кад више не живе религизним, него правним животом? Наравно да је тако!
Потпуно братство с Русима пре свега сами Јевреји никада неће дозволити и неће пожелети, али односи међусобног поштовања, међусобне толеранције и узајамне помоћи обновиће се између Руса и Јевреја кад се ови врате религиозном животу и прекину своју делатност на револуцији и деморализацији.
Понављам да „напредни“ Јевреји никоме не чине толико зла као свом народу и себи самима. Они прецртавају своју историју, своју културу. Они јуре за остацима безидејне, ситне, самољубиве европске културе, која се одрекла хришћанства и није додала ништа битно ново идејама римског права осим неколико сујеверја немачких варвара попут двобоја. Ова хладна, правна култура, не задовољава децу светог Истока. Јевреји имају огромне резерве идеја моралне философије које су из свете Библије разрадили учитељи III и затим XI века, идеја неупоредиво виших, неупоредиво чистијих него што су позитивизам, социјализам и марксизам, понижавајући за људско достојанство, који могу да се свиђају само непријатељима сваке побожности, сваке вере у Највише Биће и у загробни живот. Патриоти јеврејске народности не треба да се брину за то да слију свој народ с европским незнабошцима, али ако не желе да се зближе с истинским хришћанством, нека откривају у научном и естетском стваралаштву принципе своје духовне културе; нека се не старају за правну и економску равноправност руских Јевреја, што у најбољем случају по њих може да се заврши погромима, а у најгорем – постепеним изумирањем јеврејске нације као у Француској: не, нека се труде да јеврејству, попут ислама, буде дата могућност да имају своје средње и високе религиозне школе; да јеврејски дечаци, који се школују у руским школама, уче закон своје вере, а на да је буду лишени с 12 година, као што је то сад случај. Нека образовани Јевреји не знају само Ничеа, Маркса и Хегела, већ пророке и мудраце Старог Завета, нека знају рабина Гилела и Мојсија Мајмонида. Не треба мислити да ће их то још више одвојити од Руса. Није истина, људи који осећају страхопоштовање према Богу увек су једни другима ближи него јадни безбожници и нимало се не стидим да кажем да осећам да сам много ближи верујућем Јеврејину или муслиману него неверујућем Русу.
Дубоко сам сигуран у то ће да учећи свој закон и своје средњовековне богослове Јевреји више поштовати и хришћанску веру, а и Руси ће тада искрено размењивати с њима своја религиозна убеђења. Тако је на пример, преподобни Теодосије Печерски ноћу излазио на пијацу и разговарао с Јеврејима о вери; блажени Јероним у својим тумачењима древних пророка наводи и мишљење Јеврејина „који му је помагао у преводу текста“, и треба рећи, мишљења су врло темељна, често се приближавају чистом хришћанству.
Одвој, зато, Израиљу, од себе своје домаће безбожнике и не иди за њима. Сети се каквим проклетствима Бог прети преко Мојсија и преко Давида-псалмопојца народу, ако буде слушао такве људе. Нека не буде међу вама коријена на ком би растао отров или пелен, и чувши ријечи ове клетве да се не похвали у срцу свом говорећи: бићу миран ако узидем за онијем што у срцу свом смислим, додајући пијанство жеђи. Неће Господ опростити такоме, него ће се онда распалити гњев Господњи и ревност Његова на такога човјека, и пашће на њ сва клетва која је написана у овој књизи, истријебиће Господ име његово под небом (5 Мојс. 29, 18-20).
Не слушајте ни Русе, ваше поткупљиве пријатеље, који вас данас бране за паре, а сутра ће вас издати. Тамо где нема вере у Бога нема ни несебичне човекољубивости, већ је само лицемерје и подмуклост. Само међу Русима – који верују у Бога и у Христа, можете наћи људе који вас воле, а остали подржавају говоре о вашим правима не зато што вас воле, него зато што желе да униште своју отаџбину, коју мрзе као што су отаџбину мрзели Аваселом и Самеј, син Бихре, и Ахав, и Готолија, и Пасхор, син Емеров. Да воле синове туђег и понекад народа непријатељског својој домовини, да га жале и поучавају могу само они који гледају даље од политичког тренутка, даље од врата овог земаљског живота, који гледају у вечност, и да волећи синове своје вере као извршиоце воље Промислитеља тугују због душа које нису спознале истину, зато што и овим душама предстоји да дођу на суд Божји. Гласом саучешћа, гласом љубави не говоре вам кадети и социјалисти, не они, који покушавају да остваре вашу равноправност, него они који воле Христа, Који је говорио на вашем језику и који је клицао са сузама: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте (Мт. 23, 37).
Засад не желите да спознате Христа, али барем немојте напуштати познање закона и пророка у јурњави за привидом земаљске среће. Не скривајте срца своја од Бога отаца ваших, не идите за безбожницима. Само лакомислени међу руским хришћанима се боје да ће ваша оданост вери продужити непријатељство. Напротив, апостол Павле изражава наду да ћемо се сви сјединити у спознаји Месије, ако Јудејци сачувају веру; они, каже он, ако не остану у невјеровању, биће прицијепљени на мисли истинског учења (Рим. 11, 23). Гледајте, дубоки умови, чак и међу савременим радикалима, попут Максима Горког, и они будућност јеврејства не виде у равнодушном космополити-безбожнику, већ у патријархалној породици хасида или караима и изражавају жаљење што Јевреји напуштају своје патријархално устројство и хватају се за остатке наше непринципијелне културе. Поверујте мојој речи: ја сам вас бранио да вас не убију кад се нико није заступао за вас, али сад су ваши напредни посленици до те мере наљутили руски народ да тешко да ће и мене послушати у дан искушења. Док још има времена, опаметите се и одреците се својих револуционара-безбожника, који у новиама исмевају и ваш закон, називају Богом установљено обрезање мрским обредом и тиме одају своју хладноћу не само према вери, већ и према свом народу. Нека погину у срамоти заједно с отпадницима руског народа. Ми, руски хришћани, и Јудејци који поштују Бога отаца својих, рођени смо за спознају воље Господње, за то да учимо људе врлини, да умртвимо греховне страсти. У овоме је светско призвање светог Истока, и не треба ни ми, ни ви, да га мењамо за јадну таштину безбожне западне културе, која ради само за стомак и за џеп.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изашло је као посебно издање. Почајев, 1907.г.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *